На ломачи украјинске кризе и београдска формула „и Брисел и Москва”

С Р Б И ЈА  И  С В Е Т
ПОНОВО СЕ РАЗОТКРИЛА ПРИРОДА ЗАПАДЊАЧКЕ ПОЛИТИКЕ АГРЕСИЈЕ СА НОВИМ ДОКАЗИМА ЊЕНЕ ДВОЛИЧНОСТИ

• У процесу усаглашавања српске са спољном политиком ЕУ, све присутнији су захтеви, посебно из најмоћније Немачке, да тај процес подразумава исто понашање у свему
• Е, ту је главна мука, хималајских димензија, па и више. Србија хоће, и сада и увек – најбоље односе са увек најближим пријатељем, Русијом. Али, приговори са стране не престају, па се и простор за српске маневре сужава…

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         РАЗВОЈ украјинске кризе, затезањем и рачвањем на готово целом европском и интерконтиненталном простору, посебно је подстакао ново суочавање са бројним узроцима и бројнијим последицама косметске кризе – у Србији, региону Балкана, Европи и свету, свуда где клијају услови неспоразума и сукоба свих врста.

         Поређења са распарчавањем Југославије и насилним отимањем српског Косова и Метохије, посебно дивљачким НАТО бомбардовањем Србије, потврдила су и обновила старе закључке о природи западњачке политике агресије, али и нове доказе о дволичности те политике, сада и у Украјини, на Средњем истоку и другде…

         Од Туниса и Либије, до Ирака и Авганистана, уз додире Грузије, Египта, Сирије, сада још дубље, до самих граница Русије, у Украјини, ређају се сцене на којима се јасно представља западњачка политика моћи и насиља која је избрисала све принципе Повеље УН, Европе и ОЕБС и успоставила апсолутну доминацију америчких интереса. Увек. наравно, нађу неку варку и скривалицу којима маскирају притиске и циљеве и тако обезбеде себи право да војно интервенишу пре билокакве одлуке Савета безбедноисти УН! Покушали су, тако, да сакрију своју праву и лансирају непостојећу улогу у Србији…

         Зна се – како. Обичним неистинама!

         Из серије правих изузетно маштовитих бисера, којим је требало обезбедити правичност отимања Космета и бомбардовања Србије – да би се оправдало оно што раде у Украјини – чак је бриљирао сами амерички врх – председник Обама. Он је, веровали или не, јавно тврдио да је на Космету одржан референдум чији резултат је омогучио, малте не условио и обезбедио, учинио праведном и неизбежном, војну интервенцију САД и НАТО над Србијом. Референдума, на жалост, није било, зна се и зашто – гласало се бомбама, чак и по српској деци…

         Обама, истина, није бомбардовао, само су му се омакле речи, али и оне боле. Слично су се омакле речи и његовом амбасадору у Београду, који се зачудио што руски председник Путин долази у посту баш на дан ослобођења Београда, из кога су совјетске, руске, а не украјинске, и наше, југословенске, српске и црногорске и друге јединице заједнички отерале немачке фашисте и извојевале једну од најславнијих победа у Другом светском рату…

         Лоше памћење или непознавање историје показали су и они амерички посматрачи који су с правом истакли огорчење џихадистичким монструозним чином одсецања главе америчким новинарима и другима у Ираку. Није се, како су нагласили, тај ужасни злочин десио први пут – било их је над Србима, у историји, док су робовали под Турцима, али и недавно, у Босни, где су слични злочинци одсецали Србима главе и, пред камерама, махали њима као трофејима…

         А, на Косову и Метохији, знају то добро и Амери, не само да су одсецали главе, већ и касапили Србе - да би продавали њихове органе. Још нису, западни правдољупци, утврдили злочинце, а управо то им је званични задатак…

         Не може, никад и никоме, да се избрише што се збивало, било коме, а камоли моћној и слободарској Америци. Не могу ни најновији џихадистички злочини, али ни они који су се Србима збивали, а још се, ето, као прекјуче, откривају масовне гробнице са Србима, баш на Космету. Подразумева се, не може се, наравно, прећутати, неизбежност суочавања са истином, свих, па и америчких учесника у страдању Срба, на Космету, у својој земљи…

         Шта радимо, шта да се ради? Памтимо, наравно памтимо, јер не можемо да заборавимо. Нећемо да се светимо, сарађујемо, итекако сарађујемо, чак смо учлањење у Европску унију промоивсали приоритетом своје спољне политике. Није лако, термини нису најпогоднији, али и не помишљамо да одустанемо.

         Услови су непогодни и постају све тежи – не само зато што први могући термин за учлањење није близу – за око пет година. Уз познате услове, реформе и Космет, изникли су и нови, подстакнути украјинском кризом.

         Ређају се поглавља и области нашег реформисања, али све више се у први план пентрају спољнополитички услови. У њих убрајају и Космет, као да је већ потпуно независна држава. Европа тражи номализацију односа, како кажу, Београда и Приштине, а то практично подразумева више од онога што је записано у Бриселском споразуму, који ионакло није отклонио сумње у намере великих да се све заврши српским признањем независности албанске државе на српском Косову и Метохији.

         Иако нико важан од српског политичког и државног врха не каже експлицитно да ће признати ту албанску џаву, све чешће се пробијају елементи који управо утиру такав пут, до самог краја, макер дан пре пријема Србије у ЕУ. Иако делује помало парадоксално, украјинска криза доприноси баш таквој претпоставци.

         У процесу усаглашавања српске са спољном политиком ЕУ, све присутнији су захтеви, посебно из најмоћније Немачке, да тај процес подразумава исто понашање у свему. А то ће се показивати и у односу на украјинску кризу и у односима с Русијом.

         Е, ту је главна мука, хималајских димензија, па и више. Србија хоће, и сада и увек – најбоље односе са увек најближим пријатељем, Русијом. У овој фази украјинске кризе, ЕУ је увела (неке) санкције Русији, наводно због изазивања и одржавања украјинске кризе, сама Србија је то – избегла. И, прош’о воз. Али, путовање није завршено, следе нове окуке и клизавице.

         Приговори са стране не престају, па се и простор за српске маневре сужава…

         Отворена су питања – и европско и руско. Једино су сигурне – претпоставке. Може бити боље, ако истекне украјинска криза, а Украјинци наставе, баш некако, да блиско живе с руском браћом, као један народ, сада као и вазда, заувек. Ако се криза на руским границама разбукта, може све да изгори, па и српска формула – “и Брисел и Москва”.

         Данас - нека расту питања и надања. За пет година приближавања ЕУ, или дуже, сви и све ће бити старије, можда и мудрије, још кад би било – толерантније.

         Русија је део Европе, па и важан европски интерес – не само због економије и енергије, без које се не може. А, Србија, ако буде и кад буде чланица Европске уније, неће прекинути рефрен – Русија је српски вечити пријатељ.

         Све садашње варке, биће опет кратке.