Копривица: Дугорочно, једино оправдано је враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом

РАЦИОНАЛНА ОДБРАНА СРПСКИХ ИНТЕРЕСА - КАКВО ЈЕ РОДОЉУБЉЕ СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ МОГУЋЕ (крај)

Хоће ли српској Црној Гори бити потребне нове литије

да одбрани тековине лиција из 2020-те?

* У темељу саме егзистенције „самосталне“ Црне Горе лежи антисрпска намјера и њено постојање на тим основима, ма колико трајало, не може укинути њене антисрпске темеље. Протоком времена то не може бити забашурено, већ се може преиначити само истрајним и одлучним радом на промјени њеног антисрпског карактера

* Ако држава Црна Гора треба бити тобоже неупитна величина да би и даље служила као унутрашњеполитичке и спољњополитички антисрпски сервис, тада она тиме заправо показује да је као самостална држава беспредметна, и тада је, уколико не покаже способност за суштинску промјену у том погледу, као такву у догледно вријеме треба укинути

* Ако би се, међутим, изнашао начин да установе државе Црне Горе почну да буду интерно и екстерно репрезентативне за већинску вољу грађана Црне Горе, што би јој самим тим одузело антисрпски карактер, то би отворило могућност постепеног рехабилитовања и емотивне идентификације црногорских Срба с њом. Ипак, ни тада се не би смјело заборавити да је... дугорочно једино рационално и оправдано враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом, односно са свим српским земљама које историјски досегну способност за политичко самоодолучивање

* Држава Србија, за разлику од државе Црне Горе, и формално и суштински има српски карактер зато тамо гдје држава Србија дјелује у српском интересу, нарочито овдје у Црној Гори, црногорски Срби имају морално право и патриотску обавезу да таквом дејству Србије – ако га буде – садејствују

_____________________________________________________

       Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА

       НИПОШТО не смијемо упасти у замку пристанка да нас непријатељи духа историјске Црне Горе подучавају родољубљу и грађанским обавезама и врлинама.

       То се не односи само на њихов покушај нормализовања србофобног дукљанства него и тобоже идентитетски неутралне, „грађанске“ Црне Горе, која наводно своје грађане не разликује по њихоивим идентитетским исповијестима.

       У темељу саме егзистенције „самосталне“ Црне Горе лежи антисрпска намјера и њено постојање на тим основима, ма колико трајало, не може укинути њене антисрпске темеље. Протоком времена то не може бити забашурено, већ се може преиначити само истрајним и одлучним радом на промјени њеног антисрпског карактера.

       Изражено теоријскопојмовним говором, све горуће идентитетске аномалије савремене Црне Горе могу се описати на трагу непомирљиве, непосредоване супротности између знања и стварности. Примјера ради, зна се да у Црној Гори живе само два народа, Срби и Албанци, зна се да су „национални Црногорци“ заправо Срби, као што се зна да је референдум о „независности“ 2006. кривотворен и суштински невјеродостојан.

Тробојке у Подгорици на прву вест да је Јоаникије

нови Митрополит црногорско-приморски

       Ипак, институционална стварност, која је у сваком од ових случајева директно супротстављена нашим знањима о прединституционалним стањима ствари, јесте то да су етнички Срби Црне Горе – национални Срби, „Црногорци“, „Муслимани“, „Бошњаци“ и „Хрвати“, као што је за многе у Црној Гори, чак и за неке Србе, крађом произведена лажидржавност Црне Горе неспорна институционална реалност.

       У општем случају, увијек постоји неки простор разликовања између онога што јесте и онога што се зна, али обично тако да циљ знања јесте да што цјеловитије и што примјереније захвати, неријетко и саконституише, оно што јесте.

       У Црној Гори, напротив, знање, које се позива на некадашње историјске, а данас ванинституционалне реалности, морално-интелектуално је супериорно над артифицијелно створеним институционалним реалностима – не зато што се институционализовање може произвести „природним“ путем, што је немогуће; већ зато што је овдје, споља, геополитичким интересима вођено институционализовање свјесно ишло у смјеру порицања прединституционалних и произвођења нових, првима супротних стварности, које би се на крају поврх тога и „натурализовале“.

       На тај начин би био заметен траг огромног насиља – потеклог од геополитички заинтересованих, спољних актера – које је било употребљавано да би се производиле институционалне стварности директно супротне оним спонтано-историјски настајалим, и да би оно што је насилно произведено дошло на мјесто плодова наше прошлости.

       Стога се као циљ идентитетски релевантног дјеловања у  Црној Гори може сматрати смањивање јаза између историјски спонтано насталога и као таквог познатога, на једној страни, и, насупрот томе, историјским насиљем произведенога. У степену у којем оно што је приватно и јавно познато као непобитвно стварно буде постајало дио нове иституционално-правне стварности, број „неприродности“, изазовā логици и здравом разуму ће се смањивати, а политички идентитети и идентификације унутар Црне Горе ће се враћати на некадашње сигурне историјске трагове, што ће смањивати напетости и у Црној Гори и око ње.

Са дочека митрополита Јоаникија пред Храмом

Христовог Васкрсења у Подгорици

       Поред идентитетских аномалија, за савремену Црну Гору везане су и политичке, које се, разумије се, на прве наслањају. Аномалија је, наиме, посматрати интересе државе Црне Горе као безупитну величину, док се, с друге стране, антисрпски потези актуалних црногорских власти (сјетимо се низа аката према тзв. „Косову“) правдају тиме шта је Црна Гора мала, да је у тешкој економској и политичкој ситуацији, те да стога тобоже мора бити нарочито пријемчива на интересе и налоге великих сила – читај: политичког Запада, који би да је задржи на њеном досадашњем антисрпском (и антируском) курсу, без обзира на већинске ставове њених грађана и на њене истинске државне интересе.

       Ако Црна Гора заиста нема способност да се одупре притисцима усмјереним ка продужавању учешћа у натистичком, антисрпско-антируском „хору“ сателитских држава и парадржавних творевина, тада она тиме, поред околности да наставља да дјелује супротно вољи и самоосијéћању већине својих грађана, губи разлог постојања као држава.

       Шта ће нама, шта ће било коме разумном, који ову ствар може неутрално посматрати, држава која нема ни минималне капацитете стварне државе и која се као држава одржава у животу по цијену унутрашњег и међународног дјеловања супротно већинској вољи својих грађана?

       Да закључимо, савремена црногорска држава је спорна из најмање три разлога: а) направљена је на правно изузетно спорном и нелегитимном референдуму; б) постојала је и дјеловала је, односно постоји и даље дјелује супротно идентитетским интересима већине својих грађана, те супротно српским интерестима у Црној Гори и изван ње; в) не показује никакав капаацитет да се као држава одупре притисцима међународног ангажовања у активностима супротним идентитетској вољи већине њених грађана.

       Ако држава Црна Гора треба бити тобоже неупитна величина да би и даље служила као унутрашњеполитичке и спољњополитички антисрпски сервис, тада она тиме заправо показује да је као самостална држава беспредметна, и тада је, уколико не покаже способност за суштинску промјену у том погледу, као такву у догледно вријеме треба укинути.

Ако би се, међутим, изнашао начин да установе државе Црне Горе почну да буду интерно и екстерно репрезентативне за већинску вољу грађана Црне Горе, што би јој самим тим одузело антисрпски карактер, то би отворило могућност постепеног рехабилитовања и емотивне идентификације црногорских Срба с њом.

Агресивна мањина - марш монтенегринских комита на Цетињу

       Ипак, ни тада се не би смјело заборавити да је сама егзистенција савремене државе Црне Горе, у историјској ситуацији заједничког државног крова са Србијом, била антисрпски мотивисана, те да је дугорочно једино рационално и оправдано враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом, односно са свим српским земљама које историјски досегну способност за политичко самоодолучивање.

       Post scruptum: На крају, додао бих нешто што се не тиче нашег односа према црногорској држави, а тематски и практично је комплементарно с тим питањем. Ријеч је о односу црногорских Срба према Србији.

       Позив на рационалну перцепцију и рационално политичко и историјско дјеловање важи и када је ријеч о властима у Србији, јер, примјера ради, онај ко више година води активну политику покушаја предавања Косова и Метохије и косовскометохијских Срба Великој Албанији, као што већ годинама раде актуалне србијанске власти, тај не би смио бити сматран безусловно искреним пријатељем никоме од Срба изван Србије, већ његови конкретни потези треба да буду пажљиво праћени и процјењивани.

Часлав Копривица

       Претпоставка за то је да црногорски Срби гаје и чувају право и способност самосталног процјењивања овдашње политичке конкретности не само када је ријеч о дјеловању државе Црне Горе него и о дјеловању државе Србије. Но с друге стране, држава Србија, за разлику од државе Црне Горе, и формално и суштински има српски карактер, и она је зато, ко год у Београду био на власти, с правом у срцима црногорских Срба, као, уосталом, и Срба из Српске, којима је, једнако као и нама, тијело противприродно одвојено од душе.

       Но и на самом крају, тамо гдје држава Србија дјелује у српском интересу, нарочито овдје у Црној Гори, црногорски Срби имају морално право и патриотску обавезу да таквом дејству Србије – ако га буде – садејствују. На тај начин би се избјегло упадање у менталну и политичку замку некакве одбране интереса и суверености резидуално антисрпске Црне Горе од тобоже недозвољеног „мијешања у унутрашње ствари“ од стране „друге државе“.

       Ако је оваква Црна Гора настала тако што су српски непријатељи у њу „умијесили“ антрисрпски отров, тада је свако национално цјелисходно мијешање Србије у црногорске послове – свако мијешање за које сами црногорски Срби самостално процијене да је у њиховом најбољем српском, националном интересу – допуштено и добродошло.

       Када то кажем, не позивам да се заборави предисторија сарадње бившег црногорског и актуалног србијанског режима, али уколико је дошло до промјене политике Србије према Црној Гори, а засад се чини да јесте – рационално је, још једном наглашавам ту ријеч, то примити к знању и дјеловати у складу с новом политичком и историјском стварношћу, све док званични Београд плодно подржава српску ствар у Црној Гори.

        (беседа у Српској кући у Подгорици - крај)