Кецмановић: У враћању надлежности не смије бити успоравања, тактизирања и компромиса
ТРИБИНА „30 ГОДИНА ОД ПРВОГ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – СЛОВОМ УСТАВА ПРОТИВ ЗЛОДУХА УКИДАЊА СРПСКЕ“
* Већ у посљедњој години социјалистичке БиХ, без јавне расправе укинут је члан Устава по којем су општине у Подрињу имале право да се на референдуму двотрећинском већином припоје Србији, као да је неко већ тада планирао сецесију БиХ
* Изетбеговић је Кољевићу и Плавшићевој на 50. сједници Предсједништва БиХ од 10. јануара ’92. пријетио хапшењем зато што је дан раније проглашена Република Српска
* Сада Бошњаци подмећу Српској да ће послије враћања надлежности ићи на сецесију, као и Хрватима да иза друге изборне јединице слиједи обнова Херцег-Босне. Иако Срби и Хрвати понављају да немају такве намјере, Бошњаци те своје слутње узимају као готову ствар и алармирају по свијету да се БиХ распада. Истовремено, са своје стране, већ деценијама показују да би „јединствена, грађанска, нормална“ БиХ била држава легалне бошњачке доминације
* Већ се чују гласови да ће рат у Украјини изазвати нове притиске на Српску, да је међународна ситуација напета, да је такав потез ризичан, а има и оних који сматрају да Српска треба да искористи глобалну кризу везану за Украјину да испотиха врати оно што јој је отето. Не! Враћање надлежности и успостављање уставности није никаква ванредна ad hoc мјера везана за спољну или унутрашњу конјунктуру. Ако Српска застане, њени непријатељи неће. Напротив, схватиће то као слабост и направити корак даље у развлашћивању Републике, све док је практично не укину. Неће јој ни име оставити
________________________________________________________
Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ИСТОРИЈА Републике Српске могла би се посматрати и као историја борбе за уставност и законитост против антиуставног интервенционизма, како тзв. међународног, тако и комшијског.
Укупан биланс постдејтонске аткивности међународног протектората у БиХ углавном се своди на кршење Анекса 4 Дејтонског споразума, обично у координацији спољног и унутрашњег фактора. Почело је чак годину прије вишестраначке демократије.
Већ у посљедној години социјалистичке БиХ, без јавне расправе укинут је члан Устава по којем су општине у Подрињу имале право да се на референдуму двотрећинском већином припоје Србији, као да је неко већ тада планирао сецесију БиХ. Затим, послије избора, у Устав је унесена одредба о Савјету за националну равноправност као замјена за Вијеће народа, али коалиција полумјесеца и шаховнице је, против воље српског народа, донијела одлуку о независности.
Радован караџић наступа
у Скупштини БиХ 1991.
Није тако било само у Скупштини него и у Предсједништву БиХ.
И прије кобног даноноћног засједања Скупштине са 14. на 15. октобар ’91, када је Караџић упозорио бошњачке посланике да мајоризацијом једног конститутивног и равноправног народа срљају у рат. И надгласавање Биљане Плавшић и Николе Кољевића у Предсједништву БиХ било је већ редовна пракса.
Скупштина је директно преношена на ТВ, па је јавност уживо пратила читав ток, а Предсједништво је објављивало само закључке.
Медији су информисали само укратко о закључцима, а на маргини, и као успут, да су српски чланови били против. Штавише, на 50. сједници Предсједништва БиХ од 10. јануара ’92. Изетбеговић је Кољевићу и Плавшићевој пријетио хапшењем зато што је дан раније проглашена Република Српска.
Одлука о сецесији БиХ против воље српског народа није била само једнократна одлука којом је угрожена равноправности једног од три конститутивна народа, него и много више од тога. Србима је том одлуком недвосмислено стављено до знања да се ни убудуће више неће ни за шта питати, односно да ће и свако будуће неслагање и политички отпор бити игнорисани и ућуткани терором већине у свим заједничким органима.
Не ради се само о логичној прогнози да ће Србима тако за вазда бити него би им тако и било.
Да није било српског отпора и подршке Русије и Кине, Срби би британском резолуцијом у СБ УН били проглашени за геноцидан народ.
Инцковом одлуком о вербалном деликту била би већ увелико реактивирана бонска овлашћења. Шмит би као регуларан в.п. продужио протекторат све док не оконча „незавршене послове у Босни“. Одлукама иностраних и бошњачких судија у Уставаном суду БиХ биле би већ присвојенешуме, воде, пољопривредно земљиште и сва јавна имовина Српске. Српска се брани борбом за примјену Устава БиХ, Русија и Кина јој помажу позивајући се на дејтонски Анекс 4.
Кристијан Шмит и Валентин Инцко
Сада Бошњаци подмећу Српској да ће послије враћања надлежности ићи на сецесију, као и Хрватима да иза друге изборне јединице слиједи обнова Херцег-Босне. Иако Срби и Хрвати понављају да немају такве намјере, Бошњаци те своје слутње узимају као готову ствар и алармирају по свијету да се БиХ распада. Истовремено, са своје стране, већ деценијама показују да би „јединствена, грађанска, нормална“ БиХ била држава легалне бошњачке доминације. Довољан је примјер кантона са бошњачком већином у чијој локалној власти нема ниједног Србина упркос слову Дејтонског устава.
Није тешко одгонентнути ни зашто се Бошњацима привиђа обнова Херцег Босне и отцјепљење РС. Свјесни су да се српски народ на плебесциту у новембру ’91. безмало сто одсто опредијелио да остане са Србијом и да су Хрвати одустали од Херцег-Босне на превару да ће Бошњачко-хрватска Федерација ући у конфедерацију са Хрватском.
Знају да се расположење два народа који живе на 75 одсто територије БиХ није ништа промјенило, него напротив. Утолико Додик и Човић минималним захтјевом да се поштује уставност и равноправност чувају БиХ од распада. Од тога је не могу сачувати ни САД ни ЕУ, које је за 30 година протекторског антиуставног интервенционизма нису учиниле ни јединственијом ни стабилнијом.
Срби и Хрвати биће онолико лојални БиХ колико се у њој буду поштовале уставне гаранције равноправности народа и национални консензус у одлучивању.
Најзад, имамо нови пријмер дискриминације српског народа!
Нико разуман, наравно, неће оспорити право хрватског народа у БиХ да изабере свог националног представника у Предсједништва БиХ. Српска то подржава. Али, чињеница је да у Уставу пише да то треба да буде Хрват, а не представник Хрвата. Видимо да су Хрватска, Њемачка, Ватикан и САД преко Шмита и Палмера залегли из све снаге да се то промијени,макар било неуставно. Срби, напротив, траже само оно што пише у Уставу, а Шмит и Палмер кажу да је то антиуставно.
Учесници Трибине приликом интонирања
химни Српске и Србије
Данашња годишњица Устава није важна само по томе што је 30 округла бројка и што је, дакле, јубиларна него зато што је обиљежавамо у јеку процеса враћања уставне надлежности за правосуђе. Но, не ради се само о четири надлежности него и о 140 наметнутих закона, измишљених агенција и институција на нивоу БиХ. Овај рођендан Устава обиљежавамо враћањем надлежности за правосуђе, али и поништењем закона о шумама и пољопривредном земљишту. Ту је и Агенција за лијекове, која је враћена у Српску.
Чини се да јавности није довољно јасно предочено шта је већ учињено и шта је у процесу, па се стиче утисак о олако обећаној брзини. Али, у томе не смије бити успоравања, тактизирања, компромиса, без обзира на то да ли нам међународна ситуација иде наруку или не. Већ се чују гласови да ће рат у Украјини изазвати нове притиске на Српску, да је међународна ситуација напета, да је такав потез ризичан, а има и оних који сматрају да Српска треба да искористи глобалну кризу везану за Украјину да испотиха врати оно што јој је отето.
Не! Враћање надлежности и успостављање уставности није никаква ванредна ad hoc мјера везана за спољну или унутрашњу конјунктуру.
Ако Српска то не буде сматрала за нешто сасвим природно и нормално за сваку модерну државу да се поштује Устав, неће ни њени непријатељи. Ако Српска застане, они неће. Напротив, схватиће то као слабост и направити корак даље у развлашћивању Републике, све док је практично не укину.
Неће остати ни празна љуштура, него ће јој, према апелацији Бакира Изетеговића, Уставни суд БиХ избрисати и име Српска.
