Иринеј заоштрио поводом Косова, а Николић и Вучић говоре да Србија никад неће ратовати

ПАТРИЈАРХ ПОМЕНУО И ВРАЋАЊЕ КОСОВА СИЛОМ, АЛИ СПЦ НЕМА ВОЈСКУ, А ВЛАДА СЛУША СТРАНЦЕ...  

• ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ: Косово се увек могло отети (изгубити) и ослободити само силом… Косово је ноћна мора не толико онима који га отимају, колико онима који су то отимање срамно подржали из ситних и личних рачуна… Није то све ни једноставно ни коначно. То су послови и дани који се не решавају данас и у овом сазиву
• ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Откако је владика Артемије склоњен са Космета, а његови монаси кренули за њим -  врх СПЦ није нашао погодан модел међународног сведочења о баштини на Космету зато што је следио државну политику „Помоз Бог, чаршијо, на све четри стране”. Уместо да смо се доследно држали Русије, Кине и других који су били спремни да нам у одбрани нашег културног блага помогну - ми смо се уздали у Ватикан и надали да умилостивимо Вашигнтон и Брисел. Остаје нам нада у Бога и Цара Лазара да ће наше остати наше
• ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: Та изјава није требало да дође из СПЦ, пошто Црква, на крају крајева, нема војску да би отето враћала силом. Изјава такве врсте је требало да дође од носилаца највиших државих функција, и то још 2008. године, када су Албанци на дијелу српске територије прогласили независност. Премијер и Влада су тада морали да прогласе окупацију, што би, строго правно гледано, значило да задржавамо право да вратимо ту територију на начин на који сматрамо да је неопходан, када се за то стекну услови и повољне прилике
• ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ: Косово и Метохија је у историји било окупирано много пута у историји, па смо га милошћу Божјом враћали. Као што су Јевреји две хиљаде година говорили “Нек се осуши десница моја, Јерусалиме, ако тебе заборавим”, тако ни ми не смемо да заборавимо Косово и Метохију

         ПАТРИЈАРХ Иринеј иступио је са два важна става Српске православне цркве поводом Косова и Метохије.

         Прво је предочио: да смо СВИ дужни да дигнемо глас у заштити Косова и Метохије.

         Потом је упозорио: „Ако дође до силе - морамо учинити све да милом или силом то вратимо”.

         Патријарх је изговорио оно што се премијер Александар Вучић и председник Србије Томислав Николић не усуђују да кажу. Или то засад тактички избегавају.

         Не усуђује се засад ни министар одбране Братислав Гашић.

         Мислите да је у питању прво или друго и како то треба схватити?

         Да ли је Иринеј речима „милом или силом” прешао лични и црквени Рубикон поводом КиМ?

         Какву тежину може имати „или силом” у земљи чије све вође „тамбурају” да Србија више никада и ни због чега неће ратовати већ се сва претворити у кооперативни „стуб стабилности”?

         Да ли је могуће да се патријарх о овој и оваквој изјави договорио са Николићем и Вучићем?

______________________________________________________________________________________________________

 Драган ЛАКИЋЕВИЋ, главни уредник Српске књижевне задруге

 Патријарх је мислио и на Божју силу,

 а непријатељ ништа не враћа милом

 

КОСОВО се увек могло отети (изгубити) и ослободити само силом. 

Под притиском силе продавана су многа косовска имања, далеко мање милом.

          Косовски манастири и светиње не могу се ни продати ни поклонити. Нити има важеће одлуке, нити силе која их може отуђити.

          И Нато је 1999. силом заузео део, тј. један ниво Косова.

         Непријатељ ништа не враћа милом.

         Кад је Патријарх српски поменуо силу, он је - верујем - мислио и на Божју силу и правду.

         Косово је ноћна мора не толико онима који га отимају, колико онима који су то отимање срамно подржали из ситних и личних рачуна.

         Кад је Политикин колумнист Јакшић, ћирилицом, питао Његову Светост ко представља његову силу, вероватно је мислио на укинуте војне (и моралне) обвезнике којима је не тако давно командовао његов отац, иако се г. Јакшић млађи свему томе цинички подсмева.

         Није то све ни једноставно ни коначно. 

         То су послови и дани који се не решавају данас и у овом сазиву.

         И кад не седи у Пећи, Патријарха треба поштовати - то је ствар кућног васпитања.

___________________________________________________________________________________________________

 Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, православни публициста

 Могла би се поздравити да је плод

 спремности за одлучну борбу Србије за КиМ

 

ИЗЈАВА патријарха Иринеја би могла бити поздрављена као лепа и одлучна изјава наследника трона Светог Саве кад не бисмо знали и осећали да је она више вербализам него израз спремности за одлучну борбу за Косово и Метохију у Србији.

         Поготово кад се зна да игуман Дечана, Сава Јањић, сматра да би „независно Косово” могло да уђе у УНЕСКО кад се Београд и Приштина договоре у Бриселу.

         Шта год ко мислио о „случају Артемије” (а поделе тим поводом све су дубље и озбиљније, и ниједном добронамерном Србину оне не пријају – напротив! ), чињеница је да је врх СПЦ кључну грешку направио још половином прве деценије овог века.

         Наиме, 2004, после мартовских погрома, епископ рашко-призренски Артемије покренуо је тужбу против НАТО држава одговорних за неспречавање шиптарских терориста у рушењу српских светиња. Тада је имао подршку своје сабраће – „јустиноваца”, који су се, међутим, брзо окренули против њега и натерали га да тужбу повуче.

         После посете делегације СПЦ Вашингтону 2005. године (владика Григорије Дурић, владика Теодосије Шибалић,  јеромонах – сада владика - Иринеј Добријевић, Богољуб Шијаковић ), врх СПЦ отишао је корак даље – пристао је да Шиптари наводно „обнављају” светиње које су сами рушили, док се владика Артемије томе одлучно противио.

         Од 2004. до своје смене 2010, он је организовао снажан лоби у САД, на челу са српским пријатељем Џемсом Џатрасом (и др Срђа Трифковић је имао значајан допринос ), који је западној јавности успешно предочавао сву лаж шиптарских претензија на нашу баштину.

         Све је ово срушено када је владика Артемије склоњен са Космета, и када су његови монаси кренули за њим. Од тада до данас врх СПЦ није нашао погодан модел међународног сведочења о баштини на Космету зато што је следио државну политику „Помоз Бог, чаршијо, на све четри стране”: уместо да смо се доследно држали Русије, Кине и других који су били спремни да нам у одбрани нашег културног блага помогну, ми смо се уздали у Ватикан и надали да умилостивимо Вашигнтон и Брисел. Остаје нам нада у Бога и Цара Лазара да ће наше остати наше.

___________________________________________________________________________________________________

  Часлав КОПРИВИЦА, професор Факултета политичких наука БУ

Патријарха сада нападају они који су

тапшали председнику САНУ Костићу

 

ПАТРИЈАРХОВА изјава је разумљива као изјава грађанина ове земље који је запрепашћен оним што се већ више од 15 година на Космету ради са оним што је наше.

Та изјава, међутим, није требало да дође из СПЦ, пошто Црква, на крају крајева, нема војску да би отето враћала силом. Изјава такве врсте је, међутим, требало да дође од носилаца највиших државих функција, и то још 2008. године, када су Албанци на дијелу српске територије прогласили независност.

         Премијер и Влада су тада морали да прогласе окупацију, што би, строго правно гледано, значило да задржавамо право да вратимо ту територију на начин на који сматрамо да је неопходан, када се за то стекну услови и повољне прилике. Ако неко ради против Устава Србије, држава, ако нема другог начина, има право да употреби силу, што, у погодном тренутку, треба да уради, ако буду исцрпљени други путеви.

         Не вјерујем да ће ово што је Патријарх Иринеј изјавио имати утицаја на државу. Она више реагује на притисак са других мјеста....

         Сјетимо се само Бриселског споразума или случаја посљедњих шиптарских избора, када је СПЦ имала другачији став од држава, која је бестидно и пријетњама нагонила своје грађане на изборе» у организацији сецесиониста. Црква се у оба случаја што блего, што у пола гласа бунила, да би убрзо утихнула.

         СПЦ нема своје медије, макар не оне утицајне, а код нас, од тзв. «Крваве литије»  из тридесетих година прошлога стољећа, нема ни традиције обзиљног и успјешног супротстављања држави, путем покретања вјерника на политичку акцију.

         Харангу која се покренула против Патријарха Иринеја после ове изјаве, воде исти они који су тапшали изјави предсједника САНУ, при чему ни Костићева изјава, ни Патријарха Иринеја, нијесу „приватни став”, с тим што патријархова изјва стоји на беспријекорном становишту неохподности одбране цјеловитости државе, док је изјава предсједника САНУ, не само добро «темпирана» - да Србији, усред борбе у УНЕСКО, нанесе што већу штету – него и срамотна и свакако неопростива.

___________________________________________________________________________________________________

Љиљана ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ, писац

Косово и Метохија ћ остати наше док

год га се сами не одрекнемо

 

НЕ  ЗНАМ докле ће одјекнути Патријархове речи и да ли ће за њих држава имати слуха.

Само могу да кажем да никада не смемо да се одрекнемо Косова и Метохије, јер - ма шта странци радили - оно ће остати наше све док га се ми не одрекнемо.

         Косово и Метохија је у историји било окупирано много пута у историји, па смо га милошћу Божјом враћали.

         Као што су Јевреји две хиљаде година говорили “Нек се осуши десница моја, Јерусалиме, ако тебе заборавим”, тако ни ми не смемо да заборавимо Косово и Метохију.

         Диана Милошевић