Хоће ли Срби у „декларацији о опстанку српског народа“ добити оно што над њима бди?

ИДУ ЛИ УОПШТЕ ЗАЈЕДНО ТАКАВ ДОКУМЕНТ И БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ? (ДРУГИ ДЕО)

• Дејан МИРОВИЋ: Шта нама треба? Декларација - не. Нама треба правнообавезујући споразум за области: култура, здравство, просвета, економске везе. У таквом документу - у првој тачки - треба дозволити да Срби из РС гласају на изборима у Србији. Другом тачком треба фиксирати да РС сматра да је КиМ неотуђиви део Србије у складу са Уставом из 2006. и Резолуцијом 1244 и свим другим актима које је Вучић избацио из Бриселских споразума. Трећа тачка би морала да осуди репресије режима Мила Ђукановића над Србима у Црној Гори
• Часлав КОПРИВИЦА: Ако постоје територијална питања која не можемо да решимо онако како нам одговара, онда не морамо да покрећемо коначно решење тих проблема, јер би то ишло на руку наших непријатеља. А управо то ради наша власт. Оно што ми треба да кажемо јесте да је разбијањем Југославије отворено српско питање
• Момчило ДИКЛИЋ: Срби у Словенији немају статус националне мањине, а у Албанији где смо аутохтони нисмо се изборили да Срби могу да се зову и презивају српски (могу да имају или само српско име или само презиме!), у Хрватској 5000 топонима мора да се заштити (јер је избачен придев „српски“, све што је било српско је укинуто, као Српско Поље у Лици које је постало Хрватско поље). Морамо се изборити за стварно равноправну употребу ћирилице, да српски у Црној Гори постане службени (а у ЦГ се све што је српско прогања)... У декларацији треба још да стоји и да у хрватском друштву треба извршити процес деусташизације, односно денацификације, као предуслов да Срби остваре своја права!

        ДОЂЕ и то: Александар Вучић и Милорад Додик објавише да ће заједно са народом, а и са свим политичким и осталим факторима, написати „декларацију о опстанку српског народа”.

        Шта у том будућем документу мора бити, а шта никако не би смело?

        Може ли власт која је потписала Бриселски споразум водити политику која реално обезбеђује побољшавање положаја Срба и у самој Србији и у суседним и далеким земљама?

        Треба ли се овој „декларацији” само радовати или од ње - због момента у којем се лансира, пре свега због промене курса власти према Косову и Метохији, промене која креће ка „последњој кривини“ - и зазирати? 

Баш би било добро да Србија изрази сопствену приврженост Резолуцији 1244 СБ УН

Дејан МИРОВИЋ, професор Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу

 

• Александар Вучић, како је кренуо, добиће улицу у Приштини, можда и у Тирани, пошто га Рама толико хвали и биће први такав српски председник у историји, а он нека нека размисли зашто је то тако

 

        ПОСТОЈИ неколико уговора о специјалним везама Србије и Републике Српске. Између осталих, и Дејтонским споразумом је то предвиђено.

        Зато декларацију видим као политички акт, што значи - необавезујући. То није правни акт. Као такав, бар са стране Србије, служи и служиће за дневнополитичку употребу.

        Убеђен сам да је његова поента: да се скрене пажња са обавезујућег уговора који ће Вучић потписати са особом каква је Хашим Тачи.

        Декларација ће бити врста оправдања у вези свега што се спрема са Косовом, а знамо какве је све последице већ произвео Бриселски споразум.

        Било би боље да се председник Републике бави оним стварима које су му у надлежности и да помогне Србима који живе на Косову и Метохији, а које од почетка власти користи као монету за поткусуривање са Западом - да би обезбедио сопствени опстанак на власти и имунитет за своје проблематично окружење.

        Што се тиче Вучићевих добрих намера према Републици Српској, оне су се виделе када није подржао референдум у РС, неко се срео са Билом Клинтоном и Ћамилом Дураковићем, који тврди да се у Сребреници десио геноцид. Требало је да подржи референдум као демократски акт...

        Дакле, ништа добро не очекујем да произађе из тога.

        А шта нама треба? Декларација - не. Нама треба правнообавезујући споразум за области: култура, здравство, просвета, економске везе.

        Поред споразума, постоје и друге варијанте уговора који могу да буду потписани.

        Конкретно: да се у првој тачки дозволи да Срби из РС гласају на изборима у Србији.

        Да друга тачка уговора буде да РС сматра да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије у складу са Уставом из 2006. и Резолуцијом 1244 и свим другим актима које је Вучић избацио из Бриселских споразума.

        Баш би било добро да Србија изрази сопствену приврженост Резолуцији 1244 СБ УН.

        Трећа тачка је: да се осуђује репресија режима Мила Ђукановића над Србима у Црној Гори.

        Иначе, Вучић, како је кренуо, добиће улицу у Приштини, можда и у Тирани, пошто га Рама толико хвали и биће први такав српски председник у историји, а он нека нека размисли зашто је то тако.

        Даље предлажем да се на свечаност потписивања те декларације, са стране Србије позове Чеда Јовановић, јер је он први заступао ову политику коју води власт СНС. Чеда се први залагао за независно Косово и NATO, као и за све друго што ради садашња власт.

        То је мој савет протоколу.

        А савет Вучићу је да после декларације не иде у Сребреницу. Бојим се нових немилих сцена у Сребреници, јер Вучић толико ужива да буде у центру пажње, па макар то било и у морбидним сценама. А таква би могла да буде и сцена да - први пут у историји- председника Србије јуре по сребреничким шумарцима.

Озбиљни народи не стављају овакве ствари у јавно доступан документ

Часлав КОПРИВИЦА, професор Факултета политичких наука, Универзитета у Београду

 

• Да ли и косовско питање треба да буде инкорпорирано у декларацију? Да, али је редослед потеза врло индикативан. Зато мислим да је реч о димној завеси. Ви решите да ствари са Косовом окренете у смеру за који је сасвим јасно куда води, а онда говорите о некој декларацији - чиме де факто изузимате идеју решавања или замрзавања косовског проблема, јер сте ви већ решили да то предате Шиптарима

 

        НЕ ТРЕБА се бавити тиме шта ће да стоји у декларацији, јер је реч о Вучићевој „димној завеси“ којом жели да покрије ствар на којој тренутно ради и која је много актуелнија - а то је процес завршетка предаје Косова и Метохије у руке шиптарских терориста.

        То је кључна ствар.

        Бојим се да размишљање о томе шта треба да пише у декларацији, само иде на руку онима који отворено говоре да треба да се одрекнемо нашег историјског права и онога што по праву - унутрашњем и спољњем - нама припада, а то је покрајина Косово и Метохија.

        Зашто су одабрали да им димна завеса буде баш оваква декларација?

        Зато што ви, бавећи се једним конкретним проблемом, на начин на који се бавите, истовремено говорите о заштити интереса Срба - ако правите декларацију - онда то делује као да се бавите интересом свога народа, уместо да радите у корист својих непријатеља. Мислим да је то, са становишта оних који раде такву ствар, односно оних који су наложили да се та ствар завршава, а то су политичари са Запада, нешто што делује целисходно. Јер, правите један тобоже велики пројект, а у пракси радите директно против интереса свога народа.

        Додик, наравно, није могао да каже да неће да учествује у писању декларације. Проблем са Републиком Српском и њеним руководством је у томе што им је маневарски простор доста ограничен.

        Сетимо се да је Додик подржавао и Тадића, појављивао се на његовим страначким скуповима. То сада ради са Вучићем. Очигледно је да, са једне стране, они који су на месту најјачег човека Србије, користе ту карту - положај председника Републике Српске. Са друге стране, Република Српска, као непризната држава чији положај заправо није решен и која је под сталним притиском, не може себи да дозволи да нема какву-такву подршку Србије.

        Зато се играју неке игре за које се зна да нису најсрећније постављене.

        Да ли и косовско питање треба да буде инкорпорирано у декларацију? То је тачно, али је редослед потеза врло индикативан. Зато мислим да је реч о димној завеси. Ви решите да ствари са Косовом окренете у смеру за који је сасвим јасно куда води, а онда говорите о некој декларацији - чиме де факто изузимате идеју решавања или замрзавања косовског проблема, јер сте ви већ решили да то предате Шиптарима.

        Ако постоје територијална питања која не можемо да решимо онако како нам одговара, онда не морамо да покрећемо коначно решење тих проблема, јер би то ишло на руку наших непријатеља. А то ради наша власт.

        Иначе, озбиљни народи не стављају овакве ствари у јавно доступан документ.

        Оно што ми треба да кажемо је да је разбијањем Југославије отворено српско питање.

Морамо тражити прави попис становништва у Хрватској, да се зна колико је тамо тачно Срба

Момчило ДИКЛИЋ, Институт за европске студије

 

• Срби прелазе у католицизам, а да претходно, у комунизму, никада нису били у вери својих предака. То се превазилази тако што би декларација садржала одредбу која би служила за верско упућивање. Јер, неко мора да бди над Србима. Хрватски лист „Врило“ наводи да је од 1991. до 2001. број католика повећан за 11 одсто, односно за пола милиона. Нек је пар стотина хиљада настало усељавањем у Хрватску, али ко су они остали - па, покатоличени Срби!

• Срби су у Југославији били једини антифашистички народ. Сви остали су били на страни фашизма. А сада хоће да оптуже српски народ за геноцид и да нам се припише холокауст. Хоће да за геноцид оптуже онај народ који је највише претрпео геноцид! То питање ова декларација мора да се истера на чистац. Ми морамо као Јермени да нађемо начина да се изборимо за истину, као што је и њима након сто година признато да су били жртве геноцида

 

        ПОДРЖАВАМ доношење декларације зато што су после распада Југославије све нације имале своје националне програме, а ми смо били затечени, јер смо били у заблуди званој Југославија. Последица тога је да су Срби изгубили 30-40 одсто својих територија.

        Очекујем да овом декларацијом држава заштити свој народ около, који је сада на удару асимилације и покатоличавања и на просторима где су били аутохтони народ, а и тамо где су просто расути по свету.

        Сад је важно створити идентитет, а то значи: створити кохезиону снагу коју сада немамо.

        Декларација би зато требало да реши више питања.

        Прво је верско. Срби прелазе у католицизам, а да претходно, у комунизму, никада нису били у вери својих предака. То се превазилази тако што би декларација садржала одредбу која би служила за верско упућивање. Јер, неко мора да бди над Србима.

        Хрватски лист „Врило“ наводи да је од 1991. до 2001. број католика повећан за 11 одсто, односно за пола милиона. Нек је пар стотина хиљада настало усељавањем у Хрватску, али ко су они остали - па, покатоличени Срби! То покатоличавање се мора зауставити - прво морају бити ослобођени, а онда се мора приступити верском упућивању. Да би били ослобођени, морамо се изборити да Хрватска стварно поштује њихова права.

        Хрватска по закону о националним мањинама даје формално права мањинама, али у стварности тога нема.

        Други предлог је да се тражи заштита наше имовине. На целом простору бивше Југославије су морали бити враћени станови, само Хрватска Србима није морала да врати имовину из које су протерани.

        Треће је да се изборимо да се пред светом сазна истина. Јер, имамо манипулацију да се ћути о правим цифрама. Од деведесетих је протерано пола милиона Срба, а не само 200.000 после „Олује“ и не знам зашто се не спомиње права цифра? Затим морамо да тражимо прави попис становништва у Хрватској, да би се знало колико је тамо тачно Срба.

        Мора се тражити и тачан попис српских жртава током свих ратова, укључујући и последњи. То је државни проблем и мора се урадити озбиљно. Да ли је неко наредио да се то до сада не уради?!

        Ми се таквим притисцима морамо супротставити. Срби су овде били једини антифашистички народ. Сви остали су били на страни фашизма. А сада хоће да оптуже српски народ за геноцид и да нам се припише холокауст. Хоће да за геноцид оптуже онај народ који је највише претрпео геноцид! И да за холокауст оптуже једину нацију која је на овом простору пружала заштиту јеврејском народу!

        То питање ова декларација мора да се истера на чистац. Ми морамо као Јермени да нађемо начина да се изборимо за истину, као што је и њима након сто година признато да су били жртве геноцида.

        Надам се, дакле, да ће декларација створити један идентитет, односно слику о Србима и њиховим проблемима. А она је и ова: у Словенији немају статус националне мањине, а у Албанији где смо аутохтони нисмо изборили да Срби могу да се зову и презивају српски (могу да имају или само српско име или само презиме!), у Хрватској 5000 топонима мора да се заштити (јер је избачен придев „српски“, све што је било српско је укинуто, као Српско Поље у Лици које је постало Хрватско поље), морају се заштитити наши споменици који говоре о антифашистичкој борби (има их угрожених неколико хиљада), па се морамо изборити за стварно равноправну употребу ћирилице, да српски у Црној Гори постане службени (а у ЦГ се све што је српско прогања)...

        Хоћу да подсетим да се пре распада Југославије радило на политичком разбијању српских територија на више целина, што се урадило разбијањем српске културе и довођењем насталих делова у међусобну супротност: одвојило се Сарајево од Београда увођењем назива „бошњак“, доказује се да Црногорци нису српски народ... Паралелно са политичким иде и разбијање цркве у Црној Гори и у Хрватској је створена Хрватска православна црква, а то је оно што је стварао и Анте Павелић.

        У декларацији треба још да стоји и да у хрватском друштву треба извршити процес деусташизације, односно денацификације, као предуслов да Срби остваре своја права!

        Документ треба да садржи и мере којима ће се спречити отимање српског блага на Косову и Метохији и његово преименовање у албанско благо.

        Насушна потреба је и да се декларација бави проблемом демографије.

        Да би све то било постигнуто, декларација мора да се ослања не на политичко, него на неко стручно тело у Србији, као што је - министарство.

        Диана Милошевић