Форца: Србима је у условима сукоба великих сила на Балкану потребна паметна моћ

КОНФЕРЕНЦИЈА „УНИТАРИЗАЦИЈА И ИСЛАМИЗАЦИЈА БиХ – УЗРОК НОВЕ КРИЗЕ“

* Паметна моћ Србе обавезује да се стриктно придржавају постигнутих споразума и договора, јер тако показују одговорност, а и ти споразуми иду нам на руку. Ту мислим на Резолуцију 1244, Бриселски споразум и Дејтонски споразум. Тако ћемо имати слободу маневра. Друга полуга паметне моћи је стратешко партнерство (да не бисмо били сабијени уза зид као 1999-те)

* Сва балканска питања су решавана ратом. И бугарско и турско и јужнословенско, па и српско. Сад су отворили и друга питања: бошњачко, црногорско, албанско, хрватско. Стиче се утисак да су западни моћници кренули да их решавају абецедно - од Албанаца

* У ЕУ су питали – колико имате интереса на Западном Балкану. Одговор је био - 6. Али, да се Вучић не би љутио (због Косова), рекли су 5. Кад су питали Русе, рекли су - само 2. Питали су: која? Одговор је био: Србију и РС, остало је НАТО!

* Шта је са Бугарском? Из искуства знам да на један начин изгледају састанци НАТО кад присуствују Бугари, а на други - када не присуствују. „Све што ми кажемо данас, то Бугари сутра кажу Русима“. То је било објашњење за ту разлику

* Са Запада још није дошао ни један процес који би имао назнаку да се креће у остварење српских интереса

________________________________________________________

       Божидар ФОРЦА

       ПАМЕТНА моћ је основни начин и пут решавања српског питања у условима сукоба великих сила на Балкану.

       Живимо у државноцентричном међународном поретку, где је суштина поретка сукоб. У том сукобу се ништа није променио откако га је Хантингтон приказао још деведесетих година: Запад је са свима у сукобу, а последњи ће бити између Запада и ислама.

       Како су међународни односи спојени судови, сукоб морамо везати са нижим и вишим „степеницама“.

       Из западне сфере долазе ставови познавалаца прилика на Балкану а те ставове преузимају и њихови државни званичници, који кажу да су на западном Балкану само три проблема: Македонија-Косово, Београд-Приштина, БиХ и Република Српска. По њима, генератори проблема су Срби у два од три случаја, а тај трећи је решен - како је рекла представница Енглеске у УН.

       При овоме треба да разумемо шта је Запад. Да ли је то Аустроугарска, Немачка, Француска, Итаија из оног времена, кад су почели проблеми нове историје српског народа? Или је то НАТО 1949-те или је то НАТО и ЕУ из 1999-те односно 1992-ге, или садашњи ЕУ и НАТО, или Г7, атлантисти - како каже Дугин?

Проф. др Божидар Форца

       Логично, ја ћу се у свом раду фокусирати на Америку, Велику Британију, Немачку и Француску! Јер, ја не могу да ставим одредницу да је Македонија Запад, иако је НАТО, да је Бугарска Запад или да је Турска Запад.

       У српском језику постоји стилска фигура „словенска антитеза“. По том систему – питање, негативно питање, одговор – и ја хоћу да изложим шта је то западна антитеза.

       Моја централна питања иду од кључног играча: шта је Америка данас, које су њене везе и шта је НАТО данас?

       Видели смо повлачење Америке из Авганистана. У том повлачењу њу уопште није било брига како су се повукли Немци, Французи – њихови савезници у НАТО.

       Какав је однос унутар НАТО? Турска се зближава са Русијом.

       Шта је са Бугарском? Из искуства знам да на један начин изгледају састанци НАТО кад присуствују Бугари, а на други - када не присуствују.

       „Све што ми кажемо данас, то Бугари сутра кажу Русима“. То је било објашњење за ту разлику.

       Даље, однос Америке, Русије и Кине је сада познат: линија ватре са Русијом (балтичке земље, Белорусија, Украјина, Грузија, Нагорно-Карабах, Молдавија и нарочито Балкан).

       У ЕУ су питали – колико имате интереса на Западном Балкану. Одговор је био - 6. Али, да се Вучић не би љутио (због Косова), рекли су 5.

       Кад су питали Русе, рекли су - само 2. Питали су: која? Одговор је био: Србију и РС, остало је НАТО!

       Па, какав ће бити даљи однос када су Руси означени као генератор небезбедности, а Кинези економски ривали?

       Кренимо и на другу страну, где ситуација после Брегзита није иста и где је питање како ће изгледати односи после избора у Немачкој. И, какав ће бити однос у самој Европи када имате неколико центара и кругова моћи?

       Ова питања наводим јер нас упућују на закључак да Запад није онај који је бомбардовао Србију 1999-те, а пре тога Републику Српску.

       Светски поредак је већ мултиполаран!

       Када је Меркелова била у опроштајној посети код Путина, а поводом анегдоте да он прави нову транссибирску пругу – питала га је да ли ће пруга имати један колосек. Он је рекао – Ви европљани крените према Владивостоку, а ја ћу према Европи. Ако се суаримо – биће један колосек, а ако се мимоиђемо - значиће два!        Симпатична анегдота.

Кадар са конференције

       После ове дигресије, вратимо се на балканска питања и начин њиховог решавања.

       Сва су решавана ратом. И бугарско и турско и јужнословенско, па и српско.

       Сад су отворили и друга питања: бошњачко, црногорско, албанско, хрватско.

       Стиче се утисак да су западни моћници кренули да их решавају абецедно, од Албанаца.

       Увек се питају велики. Мали су увек у позицији да им велики кроје капу. Један аналитичар је рекао да ко год је решавао балканско питање, после су други решавали о њему.

       А ја покушавам да нађем одговор на питање – да ли могу мали бар нешто да се питају?

       Србија је недовршена држава са нерешеним питањем Косова и Метохије. Република Српска се гура у унитаризацију Босне, по моделу да се што пре угура у НАТО и тиме ослаби позиција Србије поводом Косова.

       Даље,  погледајмо каква је позиција Срба у Словенији. Нису ни национална мањина! О Хрватској, Македонији и Црној Гори не треба ни да га говоримо.

       Са Запада није дошао ни један процес који би имао назнаку да се креће у остварење српских интереса. Од разбијања Југославије, Клинтоновог стварања муслиманско-хрватске Федерације у борби против Републике Српске, главни организатори Дејтонског споразума и његовог штићења ИФОР-ом, до стварања Савета за имплементацију мира, високих представника којима је заменик увек Американац, па све до притисака да БиХ настави пут у НАТО (а тиме и условљавања за кандидатуру у ЕУ). Дакле, у БиХ је једна сусретна стратегија ЕУ и НАТО, стратегија „штапа и шаргарепе“.

       То није само у БиХ, него и са другим народима на Балкану.

       Македонија и Албанија треба да отпочну приступне преговоре, али не може јер не да Макрон.

       Косово и Метохија има ССП и треба им визна либерализација, али је не могу добити јер се као услов поставља однос Београд-Приштина.

Дочек доказаног србомрсца

Џоа Бајдена у Београду

       Исто тако, Београд добија „не може“, док „не нормализује однос“ са Приштином.

       БиХ мора да испуни услве да би стекла кандидатуру.

       То показује да НАТО диктира, а ЕУ нам говори: доћи ћете у област владавине права, процвата економије...

       Једном приликом сам изрекао идеју да ЕУ треба да нас прими све одједном, па ће Срби ићи Србима, Хрвати Хрватима, мада не знам коме би ишли Бошњаци... али, тако би се релаксирало све.

       Сад хоћу да кажем нешто о идеји паметне моћи и шта значи за Србе.

       За Србе она, као прво, значи да се стриктно придржавају постигнутих споразума и договора, јер тако показују одговорност, а и ти споразуми иду нам на руку. Ту мислим на Резолусију 1244, Бриселски споразум и Дејтонски споразум.

       Моћ је један од атрибута државе, а моћи нема без слободе маневра. Зато је друга полуга паметне моћи – стратешко партнерство (спољни маневри кретања, да не бисмо били сабијени уза зид као 1999-те).

       Трећа и једна од кључних ствари, Срби морају имати националну стратегију. Она не мора бити документ којим ће се махати и бити заведена под неким бројем и именом.        Хомогенизација је најбитнија у овоме тренутку.

       Део паметне моћи мора бити и јачање економије – и регионалног и унутрашњег дела. Отворени Балкан је један од тих видова.

       У политици су само два принципа: консензус и компромис. Унутра -консензус. Споља - компромис.

       У том слислу, имам у виду да би требало минимизирати унутрашње политичке интересе разних опција које морају дати примат заједничким интересима.