Ердоган се нада да ће ускоро у Београду узвикнути „Србија је Турска“

ОВАКВА СРБИЈА НЕ УГРОЖАВА НЕООСМАНИСТИЧКЕ ПЛАНОВЕ НА БАЛКАНУ

- ЧАК ЋЕ И ДАЉЕ УЧЕСТВОВАТИ У ЊИХОВОМ ДАЉЕМ СПРОВОЂЕЊУ

Рама, Ердоган и Тачи у Призрену

  • Призрен је за Ердогана логичан наставак политике коју води последњих година. Он не само да је слободан да узвикује како је „Косово Турска“, већ се може сасвим надати да ће наставком овакве политике једног дана моћи да узвикне усред Београда: „Србија је Турска“
  • Ако потраје репризирање турских серија, можда ће то моћи да учини и на матерњем језику - васколика Србадија ће га одлично разумети
  • Потписивањем Бриселског споразума и повлачењем утицаја Србије са КиМ - Турској су широм отворена врата за још снажнији наступ. Такође, повлачењем српских институција са северног Косова, уклања се и брана за геоекономско, а у даљој перспективи и стратегијско формирање осовине Приштина-Нови Пазар под контролом Турске
  • Турска је донекле и потребна Србији. Боље је да балкански мухамеданци буду везани за турске сунитске верске центре, него за саудијско-вахабитске
  • Оно што би га забринуло и због чега би Турска три пута морала да поразмисли о својим будућим корацима на Балкану, јесте најава преиспитивања досадашњих споразума Србије са Турском  
  • Такво преиспитивање споразума би значило и да Србија мора тражити моћног играча у међународној арени који би је у томе подржао, јер би то значило (делимично или потпуно) одустајање од „Бајденових принципа“ из маја 2009.
  • Осим покушаја усаглашавања ставова са Русијом по овом питању, не види се да би Србија могла добити подршку на некој другој страни. А приближавање Русији, макар и само на ову тему, отворило би низ других питања
  • Да ли су српске власти спремне за приближавање Москви и отварање низа тих других питања? Не, ова владајућа гарнитура није!

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, аутор књиге „Геополитика Србије“
 

        ВЕЛИКА се расправа у Србији развила у последњих шест-седам година о томе шта су и какви су интереси данашње Турске на Балкану.

        Посебни осврти су прављени о односу ове земље према Србији и њеним геополитичким амбицијама на српском етно-простору. Само у овом периоду је објављено више десетина научних радова у стручним и научним часописима, неколико књига (међу којима се посебно издваја рад др. Дарка Танасковића), преко стотину чланака на посећеним интернет порталима и у појединим недељницима (у континуитету се овим питањем посебно бавио др. Зоран Милошевић са својим текстовима у „Печат“-у), организоване су трибине, округли столови и предавања.

        За све оне, који су, макар и овлаш пратили поменуте осврте на ново позиционирање Турске на Балкану, изјава Тајипа Реџепа Ердогана у Призрену, како је „Косово Турска, а Турска Косово“ не представља никакво изненађење.

        Посматрано са становишта Турске, Србија је чврсто на шинама које су постављене после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена Београду маја 2009. године. Промена режима у Србији није донела било какав заокрет у односу на амерички захтев да се све већи простор на Балкану оставља за јачање турских утицаја.

        Трилатерална конфигурација Турска-Србија-БиХ, на чијем оснивању је радио бивши председник Тадић, а што је требало да послужи као основа за будуће арбитрирање Турске у билатералним односима Србије и БиХ, наставила је са радом.

     Тајип Реџеп Ердоган у Призрену

        Новоизабрани председник Николић је потписивањем Анкарске декларације од 15. 05. 2013. пристао на ове трилатералне састанке као на „институционални облик регионалне сарадње“, иако постоји већ неколико међународних организација регионалног карактера, у оквиру којих се сарадња са Турском и БиХ могла продубљивати (Организација црноморске економске сарадње, пре свега).

        Усмеравање Србије ка Азербејџану, а под покровитељством Турске, такође је настављено, па смо после почетних уговора, потписаних током мандата Бориса Тадића, стигли до Споразума о стратешком партнерству у мандату Томислава Николића (споразум Николић-Алијев, потписан 08. 02. 2013. у Бакуу).

        Такође, Србија је наставила да окреће главу на све чешће и све агресивније наступање Турске на Косову и Метохији.

        Ердоганова „косовска политика“ се треба анализирати из ширег угла, јер је то само део осмишљеног наступа на целом Балкану, али је у одређеној мери она и посебна. Наиме, већину својих активности на Балкану, Турска у последње три године управо усмерава ка Косову и Метохији и уопште, ка албанском етно-простору (за разлику од претходног периода када је у фокусу била БиХ).

        Турска је учествовала у неколико великих приватизација на Косову и Метохији, главни је заговарач и спонзор стварања војске тзв. републике Косово, а њене акције пружања подршке косовским Албанцима у међународним организацијама су потпуно отворене и често без икаквих обзира на ставове Србије (између осталог, Турска ово може себи да дозволи и због тога што реакције Србије, осим декларативних протеста, изостају).

        Дакле, за Тајипа Реџепа Ердогана се са супротне стране стола налази Србија, у континуитету предусретљива према Турској преко сваке мере, решена да позитивно одговори на сваку иницијативу званичне Анкаре. И то Србија, која је потпуно свесна чињенице да је Турска четврта по реду држава која је признала тзв. републику Косово, и којој је познато какви ефекти и последице Ердоганове (или је можда тачније написати Давутоглуове) „косовске политике“ могу бити!

        И зашто би онда у његовим очима било проблематично да изјави како је „Косово Турска“?!

        Било је и драматичнијих потеза Турске претходних месеци, на које Србија није реаговала (а ћутање је у спољној политици знак сагласности), пре свега оних који се тичу стварања „косовске војске“, па зашто би реаговала и сада?!

Реџеп и Хашим на бини

        За Тајипа Реџепа Ердогана ово је логичан наставак политике коју води последњих година и која је српским званичницима позната. И не само да је он слободан да узвикује како је „Косово Турска“, већ се може сасвим надати да ће наставком овакве политике једног дана моћи да узвикне усред Београда и: „Србија је Турска“. Ако потраје репризирање турских серија, можда ће то моћи да учини и на матерњем језику, васколика Србадија ће га одлично разумети.

        Зашто су онда видно изненађени остали представници српских владајућих кругова? Одговор је једноставан: све полемике и анализе, поменуте на почетку овог чланка, ма како садржајне и значајне биле, одвијају се далеко од главног тока српске политике.

        Водећи медији, они који пресудно утичу на креирање јавног мњења, су одавно затворени за било какве озбиљне расправе. У њима се може само чути да су нам данас сви пријатељи, чак и - како то свега пар дана пред Ердоганову посету Призрену рече поносно председник Николић на РТС-у - „и Јерменија и Турска истовремено“, а и како ће се сви проблеми решити сами од себе, само да уђемо у ЕУ.

        Наставак учешћа у трилатерали са Турском и БиХ се тако објашњава као неопходност због евроинтеграција, аранжмани са Азербејџаном као „долазак страних инвеститора“, а спровођење циљева дефинисаних неоосманистичком геополитичком концепцијом се упорно игнорише и од шире јавности сакрива.

        Можда је српским властима лакше да се самозаваравају, остају уљуљкане у свету илузија, можда им је једноставније и краткорочно исплативије да у тај свет, користећи медије, увлаче и јавно мњење, али је даље практиковање оваквог принципа најбољи начин да се врло брзо сви заједно потпуно улупамо.

        Неоосманизам се у свом наступу ослања на мухамедански фактор и у том контексту су Турској косовски Албанци стратешки партнер. Од 2008. године тзв. република Косово је постала територија од невероватног геостратегијског значаја по турске интересе, јер се сада преко ње може извршити територијално везивање подручја које насељавају бугарски Помаци, македонски Турци и Албанци на истоку и југу, са подручјима на северозападу које насељавају рашки и босански муслимани.

        Потписивањем Бриселског споразума и повлачењем утицаја Србије са Косова и Метохије, Турској су широм отворена врата за још снажнији наступ. Такође, повлачењем српских институција са северног Косова, уклања се и брана за (вероватне покушаје) геоекономско, и у даљој перспективи стратегијско формирање осовине Приштина-Нови Пазар под контролом Турске.

        Ово је проблем за Србију и у том контексту треба посматрати и будућност српско-турских билатералних односа!

        У том контексту је неопходно и дефинисати неке нове геополитичке циљеве и правити заокрете у спољној политици и војној сарадњи.

Са грађанима Призрена

        Србија са Турском мора сарађивати и много је сектора у којима би билатерална сарадња била од обостране користи. Такође, Турска је донекле и потребна Србији. Боље је да балкански мухамеданци буду везани за турске сунитске верске центре, него за саудијско-вахабитске! Међутим, оквир за будућу сарадњу треба тражити, о њему се мора разговарати-најпре унутар земље, а потом и са Турском. Ништа се не постиже пуким пристајањем на све што се од нас тражи.

        Због тога су и реакције званичног Београда на изјаву из Призрена погрешне. (При томе, остављам по страни објашњење премијера Дачића како Ердоганова изјава „не враћа поверење између Срба и Албанаца“ јер је њу немогуће коментарисати и изјаву председника Народне скупштине Стефановић да „очекује и реакцију међународне јавности“, јер она показује елементарно непознавање међународне политике!)

        Тајип Реџеп Ердоган се неће пуно узбудидти нити због (иначе примерене) констатације српског МСП-а да „овакве изјаве никако не могу бити прихваћене као пријатељске“, нити због захтева Алкесандра Вучића у којем се тражи „јавно извињење Турске“.

        Са његове стране, то ће више бити схваћено као део српског политичког фолклора, као нешто што ће се већ решити наредних дана некаквом кратком, двосмисленом изјавом политичара или дипломате средњег ранга. Највероватније у стилу како смо се „лоше разумели“!

        Из Ердогановог угла посматрано, Србија је и даље чврсто на постављеним шинама, њено кретање је предвидиво и са оваквом политиком она није у прилици да на било који начин угрожава неоосманистичке планове на Балкану. Чак напротив, учествоваће у њиховом даљем спровођењу.

        Оно што би га забринуло и због чега би Турска три пута морала да поразмисли о својим будућим корацима на Балкану, јесте најава преиспитивања досадашњих споразума Србије са Турском. Е сада, преиспитивање споразума би значило и да Србија мора тражити моћног играча у међународној арени који би је у томе подржао, јер би то значило (делимично или потпуно) одустајање од „Бајденових принципа“.

        Осим покушаја усаглашавања ставова са Русијом по овом питању, не види се да би Србија могла добити подршку на некој другој страни. А приближавање Русији, макар и само на ову тему, отворило би низ других питања.

        Да ли су српске власти спремне за приближавање Москви и отварање низа тих других питања? Не, ова владајућа гарнитура није! А да ли ће то бити нека наредна - остаје да се види.

        Тек, важно је упозорити да се „квадратура круга“ српске спољне политике креће у овом оквиру. Немогуће је и даље стајати на становишту како се све подређује западним (ЕУ!) интеграцијама и послушно прихватати све захтеве западних сила, а не улазити у нова понижавања, која ће драматично слабити укупну позицију земље.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари