Дочекао је Зоран Јанаћковић да његов извештај српском народу стигне – српском народу

НА ВЕСТ О СМРТИ НАШЕГ ПРВОГ АМБАСАДОРА У НЕЗАВИСНОЈ МАКЕДОНИЈИ

• Невероватна је количина и низак ниво оптужби којима је Јанаћковић био изложен од стране дела скопске и београдске штампе, само зато што је био сведок НАТО употребе Македоније за агресију на Србију и за отимање Косова, као што су таквим и толиким кривотворењем улоге Јанаћковића, заправо, вређани хуманост, солинарност и елементарни здрав разум и интелигенција Македонаца
• Одолевао је Јанаћковић и тешкој болести све док његово двотомно и по много чему значајно, пионирско и специфично дело није угледало светло дана у продукцији озбиљне издавачке куће и док се део тог штива није нашао пред читаоцима угледног дневног листа. Умро је тек кад је био сигуран да је његов извештај свом народу стигао на назначену адресу    

         Зоран Јанаћковић је отишао с овога света само месец дана пошто је промовисана његова књига БАЛКАНСКИ ТРОУГАО – о српско-македонско-албанским односима деведесетих година – у издању Завода за уџбенике , и само дан по завршетку његовог фељтона о НАТО агресији на Србију и СРЈ, који је у петнаестак наставака излазио у „Политици” крајем марта и почетком априла ове године. У међувремену, приказ Јанаћковићеве књиге објављен је и на нашем порталу Факти.

         Своју богату радну биографију Јанаћковић је окончао као први амбасадор Србије и СРЈ у новоствореној македонској држави. Када се крајем 2000. године вратио у Београд из Скопља, из те мисије добре воље, Јанаћковић, стицајем тадашњих околности, није имао коме да поднесе свој извештај. Власт која га је упутила у ту мисију није више била на сцени, а нова власт није била заинтересована за његова искуства и сазнања.

         Нашавши се у таквој ситуацији, Јанаћковић се није ни мало двоумио око нове адресе – ставио ју је као мото своје књиге и гласи: извештај свом народу.   

         То је заправо била и идеја водиља читавог његовог радног века, те би се могло рећи да у извесном смислу читав његов живот може да стане у тај мото. Од одговорних дужности у правосуђу – судија у родном Лесковцу и секретар Уставног суда Србије, до највиших функција у Министарству унутрашњих послова (помоћник министра и начелник ДБ Србије), а потом иу Министарству иностраних послова – генерални секретар Министарства и амбасадор – Јанаћковић је заправо све време одуживао дуг а тиме и исписивао извештај свом народу.

         Када се као српски и југословенски дипломата упутио у Скопље сада већ далеке 1996. године, и тиме на неки начин инаугурисао новостворену македонску државу, Јанаћковић је добро разумевао њен вишеструки значај – почев од важности добросуседства и успостављања, тачније унапређивања сарадње у свим областима, до примера Македоније као неке врсте крунског доказа против тада увелико усијане западне пропаганде у окривљавању Србије и СРЈ за рат на просторима бивше заједничке државе.

         Македонија је, наиме, једина југословенска република која се драматичних деведесетих отцепила на миран начин, без капи крви и иједног испаљеног метка.

         Пуцали су у југословенску војску чак и Словенци и побили неколико десетина младића у униформама, а без муниције; потом се, неупоредиво више, пуцало у Хрватској и Босни, и на крају на Косову и Метохији. Логички и фактички нерешив проблем за ту пропаганду односно лаж о балканском кривцу и агресору састоји се у томе што нема одговор на питање: како је то Милошевић напао Туђмана и Изетбеговића, пре тога Кучана, ипосегао за њиховим територијама, правећи некакву фамозну Велику Србију, а поштедео и заборавио Киру Глигорова и Македонију, која се, не тако давно, звала Стара Србија.

         Пример Македоније је сам по себи негација суштине те пропаганде, па је зато и свесно занемариван и чак прикриван, и то не само од западних него и од скопских и београдских пронатовских медија.

         Да би се пример Македоније што више обезначио, измишљена је, да се Власи не сете, некаква по ову републику односно државу „опасност са севера”. Притом се под тим најпре подразумевала опасност од преливања косовског конфликта, али се касније то прецизирање губи и остаје као доминантно буквално значење – опасност од северног суседа. Формирају се међународне снаге које штите Македонију под фирмом УН, зване УНПРЕДЕП, да би касније ту улогу директно преузео НАТО. Да парадокс буде потпун, једино је северни сусед признавао и македонску нацију и државу, и име и језик, и територију и целовитост. Сви остали су оспоравали или по неко од тих обележја, или сва заједно.

         И док је македонска јавност упорно застрашивана „северном опасношћу”, атак на македонску безбедност и интегритет дошао је са запада, и у географском и у метафоричком смислу – од албанског експанзионизма и тероризма, потпомогнутог од Запада који се у Македонији очигледно играо луткарског ратног позоришта.

         Тако долазимо до још једног важног сазнања које обиљем доказа нуди Зоран Јанаћковић у извештају свом народу. Реч је о томе да се македонски народ, насупрот македонској власти која се определила за слепо слушање и служење НАТО, укључујући и стављање на располагање свих ресурса за бомбардовање Србије, снажно солидарисао са српским народом као недужном жртвом НАТО агресије.

         И чега су се латили поједини македонски медији и понеки политичар?

         Па, да оптуже Јанаћковића, југословенског амбасадора у Македонији, као организатора и инспиратора антинатовског и антиратног расположења код македонских гађана. Као да се не би Македонци сетили, не би видели и не би разумели, шта заправо ради НАТО на Балкану, у Србији, на Косову, па на концу и у самој Макдонији, него је требало да их на то наведе и изманипулише амбасадор Јанаћковић.

         Невероватна је количина и низак ниво оптужби којима је Јанаћковић био изложен од стране дела скопске и београдске штампе, само зато што је био сведок НАТО употребе Македоније за агресију на Србију и за отимање Косова, као што су таквим и толиким кривотворењем улоге Јанаћковића, заправо, вређани хуманост, солинарност и елементарни здрав разум и интелигенција Македонаца.

         Одолевао је Јанаћковић свим тим ударима, разумевајући их истовремено и као ударе на своју земљу и свој народ, у дубоком уверењу да је у праву, а онда је наишао нови удар судбине. Одолевао је и тешкој болести све док његово двотомно и по много чему значајно, пионирско и специфично дело није угледало светло дана у продукцији озбиљне издавачке куће и док се део тог штива није нашао пред читаоцима угледног дневног листа. Умро је тек кад је био сигуран да је његов извештај свом народу стигао на назначену адресу.    

         С. Јовановић