Дачић несврстанима у Алжиру помену и СКЈ и Тита…

С Р Б И Ј А  И  С В Е Т
НИЈЕ СЛУЧАЈНО: ОД 12О ЧЛАНИЦА ПОКРЕТА - 7О НИЈЕ ПРИЗНАЛО АЛБАНСКУ СЕПАРАТИСТИЧКУ ДРЖАВУ НА СРПСКОМ КОСМЕТУ

• Укључивање Србије у ангажовање Покрета несврстаних земаља значило би одустајање од негаторског става досових влада и јачање српске позиције у важним пословима, посебно поводом косметске кризе
• Демократске власти, што је најгоре, нису изградиле алтернативе ономе што су „из комунистичких вемемна” одбациле и избациле, па и оно што је евентуално требало само кориговати и допуњавати, развијати и модернизовати
• Добро је што Србија избегава да се сврста уз потезе ЕУ као што су санкције Русији. Не сврстава се ни уз несврстане – они то од Србије и не траже

         Пише: Раде Брајовић

         ОДАВНО се није догодило да високи званичници Србије, готово свакодневно, из спољнополитичког вокабулара извлаче речи које њихови претходници, дуже од две деценије, нису употребљавали, јер су их свесно одбацили, па заборавили.

         Политика несврстаности - изникла из одлучујуће фазе, највеће од свих, антиколонијалне револуције - и Покрет несврстаних земаља - израстао из великих визија државничких великана, Тита, Нехруа, Насера, Сукарна, Нкрумаха и других – прошле недеље, из дана у дан, изговаране су и штампане усред Београда и другде у Србији. Изговарали су их, не политички пензионери у неким сећањима, већ у текућим актуелним збивањима двојица и формално најкомпетентнијих званичника, садашњи министар спољних послова, Ивица Дачић, и његов претходник, Иван Мркић, сада спољнополитички саветник председника Србије Томислава Николића.

         Веровали или не – речи су деловале пријатно. Иако су се односиле на актуелну српску политику, њене велике проблеме и потребе, деловале су и стимулативно и афирмативно. Јер, биле су далеко од фразеологије, деловале су конкретно и атрактивно.

         Прво је, прошле среде, нови шеф дипломатије, Ивица Дачић, најавио свој први и нови конкретан посао – учешће на министарској конференцији Несврстаног покрета, у Алжиру. Квалитет тог путовња био је у обнови покиданих веза Србије са несврстанима и навео крупан разлог – од 12о пуноправних чланова - 7о није признало независност албанске сепаратистичке државе на српском Космету. Резултат би био и бољи да је Србија, са статусом посматрача, била више и непосредније ангажована на скуповима несврсаних. Како – показао је Дачић, учешћем на алжирском скупу.

         Обраћајући се министрима, Дачић је подсетио на оснивачку улогу Југославије, чији је Србија један од наследника (Словенија и Хрватска такође су посматрачи), а његова Социјалистичка партија Србије партије (СКЈ) којом је руководио Јосип Броз Тито…

         Подсећање на та два наследства (има ух, наравно, још много) несврстани доживљавају као драгоценост и вредност легендарних димензија.

         Убедљиво је, наравно и због тих подсећања, несврстаним министрима деловало Дачићево уверевање да Србија придаје велики змачај Покрету несврстаних и да ће остати посвећена сарадњи с њима. Вредности таквог подсећања и опредељења потврђене су готово сместа, чак и овлашном аналогијом вренена оснивања Покрета и садашњих дана.

         Тада се, у шездесетим, пре ипосле оснивачке 1961. године, свет тресао од хладног рата велесила, САД и СССР, и њихових блокова, па је појава несврстаних значила и алтернативу политици подела и равнотежу која је утицала на спречавање и избегавање оружане конфронтације.

         Сада се, у контексту опасне украјинске кризе, уз утицаје косметске и других крзних тачака, поново страхује од конфронтација, па је сваки ангажман у циљу смиривања и разложности добродошао.

         Србија, која од децембра преузима једногодишње председавање ОЕБС-ом добија још једну посредничку улогу, па се шири простор њеног ангажмана, а активизација у несврстаном покрету само може да буде прилог јачању миротворне улоге Београда.

         Повратак Србије несврстаности не мора и неће да подразумева пуно чланство или померање приоритетне оријентације учлањења у Европску унију, али значи јачање и утицаја и улоге у свим пословима.

         Да је тако, потврђује опет Дачић изјавом после алжирске конференције да ће сарадња с несврстанима „убудуће бити важан стуб наше спољне политике”.То, наравно, не значи да се несврстаним стубом замењују постојећи стубови (САД-ЕУ, Кина, Русија), јер „нама је чланство у ЕУ први спољнополитички циљ”, али подразумева јачање веза у економији, културној сарадњи, али и – одбрани Косова и Метохије.

         Прецизније, то значи да је подршка несврстаних „нарочито значајна и у одбрани територијалног интергритета Србије и решавања косовског питања кроз дијалог”.

         На истоветан начин мисли и Дачичев претходник, Иван Мркић, који важи за доброг познаваоца политике несврстаности. Он тврди да су „добри односи и стално јачање сарадње са несврстанима од суштинског значаја за Србију, која се доживљава као наставак бивше Југославије”.

         Важност те сарадње Мркић конкретно види у „непризнавању сецесије Косова”, али и у економским односима који подразумевају да, на пример, нашу робу и послови, који не би прошли на Западу, могу да се пласирају нашим пријатељима у Азији и Латинској Америци, а то није сметња приближавању Србије Европи…

         У афирмацији опредељења које подразумева оживљавање сарадње с несврстанима, могуће је тражити и стимуланс за сличне потезе и у другим областима.

         Све чешће се, наиме, у јавности критички оцењују и други потези који подразумевају укидање свега што су радиле претходне власти пре 2000. године. Одбацује се и оно што је вредно и важно и што је доказано као успешно. Демократске власти, што је најгоре, нису изградиле алтернативе ономе што су „из комунистичких вемемна” одбациле и избациле, па и оно што је евентуално требало само кориговати и допуњавати, развијати и модернизовати. Поплаве су показале колико је празнина и у систему одбране од стихије и елиминисања последица - што су се звале радне акције. Било их је и сада – безимених…

         У повратку сарадњи с несврстанима виделе су се и још неке вредности, не баш адекватно представљене у медијима – мало ко зна, на пример, да је баш тај Алжир, у коме је одржана министарска конференција неврстаних земља, одмах Србији дао помоћ за борбу против поплава у висини од пола милиона долара. А, да ли смо схватили наук о значају инвестиција, кредита и других потеза што Србији стиже од УАЕ. Знамо ли, наиме, колико има таквих и економски јачих држава у несврстаном покрет, које би поново сарађивале са Србијом - као некад, и више и боље.

         Укидање сарадње с њима значило је и укидање сопствених економских и свеколиких капацитета - зато смо где смо…

         Ових дана, стижу забрињавајуће вести да се рок за почетак претресања 31. и других поглавља на путу за ЕУ – вероватно одлаже. Помиње се и да ће, под утицајем европских избора десничарског опредељења, бити продужена линија пријема нових чланова у ЕУ, значи - и Србије.

         Јављају се и резолутни захтеви из Брисела да се спречи изградња Јужног тока, а у њему је један од, опет, стубова економског опоравка Србије. Има још, а можда је доста и оволило.

         Да, ипак, не прескочинмо још нешто, много важно - све више се из више западних земаља тражи од Србије да се сврста уз спољну политику ЕУ, а то значи да и Србија мора да води заједничку политику са Европом - да уведе санкције Русији!

         Добро је што, засад, Србија избегава да се сврста уз такве потезе ЕУ.

         Не сврстава се ни уз несврстане – они то од Србије и не траже.