Чанковић: Могуће је да је Мира Марковић читав свој живот патила

„НЕКА ОСЈЕТИ КАКО МИРИШУ СВЕ ЛИПЕ И НЕКА ОНА И СЛОБО ПОЧИВАЈУ У ВЈЕЧНОМ МИРУ“

* Њену мајку Веру су партијски руководиоци одвели у окупирани Београд, да изврши партијски задатак. Одвели су је у сигурну смрт, а имала је 23 године и кћерку Миру. Партијски руководиоци су остали и живи и прогласили се народним херојима

* Прекинимо круг осуде и кажњавања и започнимо круг покајања и праштања. Биће нам свима боље. А њој, Мири Марковић, цвјетање липе, нека не буде цвјетање само једне. Оне из врта у Пожаревцу      

_______________________________________________________________________

         Пише: Дане Чанковић, СНП Избор је наш (Бањалука)

         ПОМИСАО на смрт је велика духовна терапија, али и морална. Са њом се духовно уздижемо, лакше разумијемо друге, будемо бољи. Или падамо... Па мислимо да је Мира заслужила и горе... Да труне у затвору.

         Наш народ каже „Нека се смирила, намучила се јадна“. И заиста, могуће да је Мира Марковић читав свој живот патила.

         Сазнање да јој је мајка, Вера Милетић, стријељана, а онда послије Другог свјетског рата и проглашена издајником партије и народа, наносило јој је бол, не као да се тај догађај одвијао прије двадесет до педесет година, већ управо као да се то дешава данас, сада.

         И онај цвијет у коси, по жељи мајке, који је носила, био је жива веза између њих двије, мајке и кћерке.

         Када је имала нешто више од годину дана, њену мајку Веру су партијски руководиоци одвели у окупирани Београд, да изврши партијски задатак. Одвели у сигурну смрт, а имала је 23 године и кћерку Миру.

         Партијски руководиоци су остали и живи и прогласили се народним херојима.

         Понекад су потребне и жртве. Али, од других тражити скоро немогуће, а себи гледати кроз прсте, не иде. А Вера се жртвовала за више циљеве. И онда, када није могла више да издржи мучење, проговорила је и издала своје партијске другове.

         Мира је одрастала са мајчиним родитељима, када је имала четрнаест година умрли су јој бака и дјед. И тада спознаје оца, стиче своју нову породицу.

         Колико јој је значила та породица и спознаја у адолесцентном добу „да није репа без коријена“, показује и чињеница да се није одрекла презимена те породице и у моменту када се удала за вољеног човјека, Слободана Милошевића.

         Потребно нам је смирено размишљање да спознамо да смо сви за све одговорни. И за лоше и за добро. Да „уђемо у њену кожу“.         Тако ћемо и себе довести у ситуацију и представити се на начин да нам други опросте, јер, ко је без гријеха...

         Прекинимо круг осуде и кажњавања и започнимо круг покајања и праштања. Биће нам свима боље. А њој, Мири Марковић, цвјетање липе, нека не буде цвјетање само једне. Оне из врта у Пожаревцу.

         Нека осјети како миришу све липе, и нека и он и она, Слобо и Мира, почивају у вјечном миру.