Бог и поплавама призива Србе из тешког сна, да не би пропали тако да их више не буде

ПОВОДОМ ОПОМЕНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ДА СУ ПОПЛАВЕ СРБИЈА И ЊИХОВОЈ ВЛАСТИ - ОПОМЕНА ОД БОГА

Поплава у Обреновцу

• Не бих био ни међу онима који носе панагију, а Чак Норису се клањају до црне земљице, и не смеју да му кажу да ће, ако настави путем којим је кренуо, доживети судбину вавилонског цара Навуходоносора и њему сличних
• Свето Писмо вели да гордост долази пред пад. Има ли страшнијег пада Србије од ове пропасти која нас сада сналази?
• И овај ужас који нам се десио још је једна шанса за покајање и уразумљење, одрицање од маштарија и фантазија званих „евроатлантске интеграције”, у часу кад се ближи велики сукоб хришћанске Русије и антихристовске Беле Демоније, како је Владика Николај звао Запад који се одрекао Бога и поклонио мамону, златном телету, Ваалу и свим другим идолима древног паганизма
• Не да Бог Србима да иду у свет у коме је „Кончита Вурст”, то пљување у лице Христу, победник некаквог „Еуросонга”, у свет сатаниста маскираних у хуманисте, који у овом часу свет заливају крвљу посвуда, од Сирије до Украјине, и који су овај народ завили у црно 1914-1918, 1941-1945, 1995. и 1999. године
• Сада је најбитније да спасемо што се спасити може, да обришемо сузе уплаканима, да кренемо да обнављамо порушену и упропашћену Србију
• Али: без духовне обнове, после које ћемо и државотворно прогледати, одричући се вашингтонско- бриселске кловнијаде лажних царева Шћепана Малих и политичких Чак Нориса, и окрећући се ка Истоку, одакле се Сунце рађа, ми ћемо, и са поплавама и без поплава, морално и биолошки (тим редом!) пропасти тако да нас више не буде                                                                    

         Пише: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник и публициста

ДА ЛИ НАС БОГ ВОЛИ У ДОБА ОВОГ ЈАДА?     

         (Над Србијом црна киша лије,

         А ти мене питаш како ми је,

         М. Гавриловић)

         ИМА ЛИ КОРИСТИ ОД ПАМЕТИ?

         УНАПРЕД да кажем: немам намеру да у зло доба, кад сви треба да плачемо и тугујемо због онога што нам се дешава, кад је помоћ угроженима битнија од сваке приче, исписујем богословске трактате и да се правим паметан. Нисам паметан, немам никаквих „генијалних мисли” гледајући ужас који нас је са свих страна снашао. Понављам: најбоље би било, кад се све оконча и кад се помогне потребитима, стати, замислити се, видети сву личну и општу беду, духовну и моралну, па, као на нашим гробљима, ударати се у прса и лелекати да се до неба чује. Нема ту никакве памети. Можда ће, једном, памет и доћи, али, како је кренуло, неће наћи главу.                                                                   

         Од „паметних”, попут Чак Нориса на власти, нам је и дошло много невоља и несрећа које нас сада сналазе. Наше горде, празноглаве и празнодушне вође, чија је парола „Напред, па у кречану”, умислили су да су богови који ће Србију увести у „срећно” ропство Вашингтерни и предати је НАТО-у, који ју је разорио 1999, и да ће мењати свест Срба у правцу одушевљења геј парадом, при том јудински издајући Косово и Метохију зарад „евроатлантских” интеграција.

         Такав „паметњаковић”, који се Бога сети само кад схвати да Шабац не може бити одбрањен празном причом и јефтиним ТВ триковима, заиста нисам, нити бих икада желео да будем. А не бих био ни међу онима који носе панагију, а Чак Норису се клањају до црне земљице, и не смеју да му кажу да ће, ако настави путем којим је кренуо, доживети судбину вавилонског цара Навуходоносора и њему сличних.

         Свето Писмо вели да гордост долази пред пад. Има ли страшнијег пада Србије од ове пропасти која нас сада сналази?   

         Ипак, ред је рећи неку реч о постављеном питању, па читаоце портала Факти молим за мало стрпљења, које није засновано на брзом, „интернет” мишљењу.  

         ЈЕДНО УПОЗОРЕЊЕ

         Унапред да кажем: нека овај текст не читају они којима хришћански поглед на свет не значи ништа, они који мисле да је око нас све случајност, или „закон природе”. Ако га читају, нека памте да је писан за људе који верују вером наших предака, за које је било„земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека”, који су знали да „правда држи земљу и градове”, који су од мајки учени да је „боље изгубити главу, него своју огрешити душу”, као и да „Бог не плаћа сваке суботе”.

         Дакле, да ли нас Бог воли ако је допустио овакву поплаву?

         Када ђаци раде математички задатак, неко од њих, ко много зна и уме, брзо дође до резултата, па га објави пред целим одељењем, али професор тражи да објасни поступак којим је до тог резултата дошао, да би и други знали како се долази до решења. Потоп који је снашао Србе у Србији и Србској може се назвати знаком  Божјег старања о нама, али се мора објаснити контекст, да не би испало да је Бог некакав садиста Који дави људе као мачиће, и још каже да их воли. 

         ХРИШЋАНСКИ АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ                                      

         Да бисмо појмили шта се збива, морамо се сетити да је наш планетарни систем, из астрономске перспективе, хелиоцентричан, али да је космос, из хришћанске перспективе, геоцентричан.

         Човек је створен као круна свих створења – телом материјалан, сродан минералима, биљкама и животињама, дакле микрокосмос, а душом боголик, сродан анђелима, дакле микротеос, мали бог у блату, како га је звао Свети Јустин Ћелијски.

         Бог је постао Човек, Господ Исус Христос, да би род људски спасао од греха (промашаја циља и смисла живота који се састоји у постајању усвојеним сином или кћерју Божјом кроз Сина Божијег, Христа), смрти (последице удаљавања од Живота, Који је Бог) и ђавола (кога Писмо назива човекоубицом од искони) и да би га сјединио са Оцем Небеским. Из хришћанске перспективе, дакле, човек није плесан на ободу галаксије зване Млечни пут, него потенцијално чедо Божје, брат и санаследник Христов.

         Ово је огроман дар, али и захтев: једноставно, човек је прелазно биће, коме, како рече патријарх Павле, и Бог може да се обрадује, али и ђаво може да га се постиди. Или, по речима песника Љубомира Симовића, ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.  

         КАКО ЖИВИМО?                                                                      

         А шта већина од нас ради?

         Одриче се своје боголикости, живи у заборављању љубави Божје, понаша се по начелу:”Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа”. Ако је, из хришћанске перспективе, циљ Бога да спасе човека и сједини га са Собом, и ако Бог човека призива Својом љубављу и милошћу, а човек се упорно опире, волећи да себе троши на трку за пуким материјалним добрима, уживањима и страстима, као и на празну забаву (забава је заборав ко смо, шта смо и куда идемо), онда се дешава да Бог попусти страдања на појединце и народе, да би их призвао из тешког сна и да би они управили поглед ка Њему кроз покајање („Покајање је најлепши цвет људског поштења”, каже народ).

         Наши стари су зато стално гледали „небеске прилике” да би схватили поруку Одозго: песма „Почетак буне против дахија” о томе довољно говори. Одатле, из оваквог схватања, потиче и изрека: „Без невоље нема богомоље”. Једноставно, човек који страда лакше види колико је без Бога немоћан и мали, па се, у покајању, сећа „своје прве славе” ( Његош ), „невиних даљина” (Дис), и окреће главу небу, а не земљи, која, како рече Владика Николај, „чија л није била, чија л бити неће”.                

         ШТА ЈЕ „КАЗНА БОЖИЈА”?                                                    

         Божије допуштење да људи жању оно што су са ђаволом сејали назива се „казна Божја”.

         Кад се људи одрекну обраћања Оцу са „нека буде воља Твоја”, и почну да живе по начелу које је формулисао најпознатији сатаниста 20. века, Алистер Кроули, „чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”, Господ се повлачи и онда настају разне невоље и несреће, од природних катастрофа до ратова и револуција. Јер, из хришћанске перспективе, човек је, како рекосмо, микротеос и микрокосмос, и „велики” космос и природне стихије зависе од људског понашања.

         Наши стари су то знали, па су средњовековни србски списи (али и касније, све до тријумфа сцијентистичког „патуљастог ума”, како га је звао Јунг) пуни сведочења да су нас невоље снашле „грехова наших ради”.

         О томе пева и „Коло” у „Горском вијенцу” Његошевом. О томе сведоче и наши нови свеци, Николај и Јустин.

         И Николај и Јустин су били јасни – ако се Срби одрекну Бога и Косовског Завета, нестаће их на балканској ветрометини. Јер, то је народ чије постојање се није могло утемељити на „атомској техници и прашумској етици” (израз оца Јустина), него на борби за Крст часни и Слободу златну.

         Владика Николај је говорио да смо у предратној Југославији имали школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова, па нам је, у Другом рату, све то пропало. Пропало, јер је било на ништавилу и самопорицању саграђено.                                                     

         ПОРУКА БОЖЈА                                                                         

         Наравно, нисам ни пророк, ни врач погађач, али знам да је овај народ – народ Божји, и да је Христос с њим, јер је Он, како рече отац Јустин, Бог словенских очајника.

         Када је један несрећни отац, после немачких стрељања невиних у Крагујевцу и Краљеву, питао свештеника - где је био Бог док су му Немци сина убијали, свештеник га је одвео до олтара, показао му распеће на Часној трпези и рекао: „Ту је био Бог док су твог сина стрељали”.

         И овај ужас који нам се десио још је једна шанса за покајање и уразумљење, одрицање од маштарија и фантазија званих „евроатлантске интеграције”, у часу кад се ближи велики сукоб хришћанске Русије и антихристовске Беле Демоније, како је Владика Николај звао Запад који се одрекао Бога и поклонио мамону, златном телету, Ваалу и свим другим идолима древног паганизма.

         Не да Бог Србима да иду у свет у коме је „Кончита Вурст”, то пљување у лице Христу, победник некаквог „Еуросонга”, у свет сатаниста маскираних у хуманисте, који у овом часу свет заливају крвљу посвуда, од Сирије до Украјине, и који су овај народ завили у црно 1914 - 1918, 1941 – 1945, 1995. и 1999. године.

         И не кажем то ја, него Свети Јустин Ћелијски, који је, 1944, у манастиру Каленићу, овако поручио неким безбожним грађанским политичарима који су покушали да од равногораца направе следбенике Беле Демоније, а све у име „Богиње Разума”.Ево шта је он тада рекао:„Чиме су Срби - Срби, ако не Православљем и Светосављем? А светосасвко и косовско јеванђеље је Богочовек. Нека нас и нестане, нас, данашњих Срба, ако се не повратимо на светосавски пут – боље је да сви изгинемо него да упаднемо у каљугу европску./…/Господа која су на Равној Гори писала поменути пројект желе да тим упљувцима европског Запада причесте Српски народ. /…/Отворено и слободно говорим – никад се архимандрит Јустин није бојао да говори слободно – и, ако ми Бог буде дао да преживим ове страшне вихоре ратне који пустоше нашу земљу, ја ћу, са Теразија у Београду, то исто говорити.” 

         УМЕСТО ЗАКЉУЧКА        

         Бог није садиста који дави људе да би показао Своју „љубав”. Бог заиста воли људе, и то је доказао Својим Распећем и Васкрсењем. Доказ љубави Божје је и огромна, вртоглава слобода која нам је дата – да стварамо и рушимо, волимо и мрзимо, усходимо ка Оцу небеском или се спуштамо у пакао. Дакле, људи имају своју слободу, и када ту слободу злоупотребе, газећи све завете љубави Божје и своје крстоносне историје, онда се покрећу и природне стихије, да их опомену и укажу им да је достојанство малог бога, микротеоса, нешто што у исти мах значи и одговорност.

         Наравно, не пада ми на памет да ово своје тумачење проглашавам мером и провером данашњег стања нашег народа. Сада је најбитније да спасемо што се спасити може, да обришемо сузе уплаканима, да кренемо да обнављамо порушену и упропашћену Србију. Али, понављам: без духовне обнове, после које ћемо и државотворно прогледати, одричући се вашингтонско- бриселске кловнијаде лажних царева Шћепана Малих и политичких Чак Нориса, и окрећући се ка Истоку, одакле се Сунце рађа, ми ћемо, и са поплавама и без поплава, морално и биолошки (тим редом!) пропасти тако да нас више не буде.                           

         Како рече Владика Николај: „Вратимо се Богу и себи, да нас не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом!”