Благојевић: Бранећи Српску од Уставног суда БиХ и Шмита посланици и Додик нису починили никакво кривично дело

УСТАВНИ СУД БиХ И ОХР ПРОТИВПРАВНО ЖЕЛЕ ОТЕТИ ИМОВИНУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ПРЕНЕТИ ЈЕ БиХ

Милан Благојевић

* Наравно да је неуставан Шмитов "закон" и да нема кривичног дела нити Кристијан Шмит има право да наметне да је кривично дело ако се не извршава његова воља, јер Устав БиХ, Повеља УН и Дејтонски споразум ниједном речју не дозвољавају појединцу да у држави чланици УН намеће своју личну вољу као закон, све и да га је Савет безбјдности УН именовао за високог представника

* Суд БиХ ће, очекујем, имати сасвим другу "правну" логику. Јер кад би имао исправну правну логику то би значило да Шмитов "закон" није закон и да није уставан, као што и није, и да га не могу применити. Али, онда то не би значило само то, него и да је неуставно све што је охаеризам овде радио годинама, као што и јесте неуставно и све то раније што је починио ОХР, и због тога то они у Суду БиХ неће дозволити, јер би у противном срушили цело неуставно здање звано охаеризам

* Народна скупштина и председник Републике бранећи Републику од неуставних одлука Уставног суда БиХ и ОХР-а нису могли учинити нити су учинили било какво кривично дело, јер су, што је незабележен случај у досадашњој уставној и политичкој историји човечанства, поступали у нужној одбрани, у којој ниједно дело није нити може бити кривично дело

____________________________________________________________________

          ОПТУЖНИЦА коју је Тужилаштво БиХ подигло против Милорада Додика, председника Републике Српске и Милоша Лукића в.д. директора Службеног гласника Републике Српске правно је неутемељена из два кључна разлога на које у лапидарној и једноставној форми желим указати, наглашава саветник за уставно-правна питања српског члана Председништва БиХ Милан Благојевић.

          Текст преносимо у целости:

          У вези са овом оптужницом кључно питање ће бити доказивање неуставности Шмитовог "закона", да је неизвршење његове (само)воље наводно кривично дјело, и од одговора на то зависиће и судска одлука.

          Наравно да је неуставан Шмитов "закон" и да нема кривичног дјела нити Кристијан Шмит има право да наметне да је кривично дјело ако се не извршава његова воља, јер Устав БиХ, Повеља УН и Дејтонски споразум ниједном ријечју не дозвољавају појединцу да у држави чланици УН намеће своју личну вољу као закон, све и да га је Савјет безбједности УН именовао за високог представника.

          Али, Суд БиХ ће, очекујем, имати сасвим другу "правну" логику. Јер кад би имао исправну правну логику то би значило да Шмитов "закон" није закон и није уставан, као што и није, и да га не могу примијенити.

          Али онда то не би значило само то, него и да је неуставно све што је охаеризам овдје радио годинама, као што и јесте неуставно и све то раније што је починио ОХР, и због тога то они у Суду БиХ неће дозволити, јер би у противном срушили цијело неуставно здање звано охаеризам.

          Друга важна ствар је да су Народна скупштина Републике Српске - када је доносила Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ - и предсједник Републике када је потписао указ о проглашењу тог закона, тиме поступали на начин који је класичан облик нужне одбране од противправног напада Уставног суда БиХ и ОХР-а на Републику Српску, јер и Уставни суд и ОХР, суштински посматрано, својим одлукама противправно желе отети имовину Републике Српске и пренијети је на БиХ, упркос томе што та имовина припада Републици Српској не само на основу Устава БиХ, већ и на основу Анекса 2 Дејтонског споразума, којим анексом је, снагом правно ваљаног међународног уговора, уговорена граница и територијално разграничење између Републике Српске и Федерације БиХ, на основу којег разграничења сва имовина на територији Републике Српске припада Републици Српској, а не БиХ.

          Из тих разлога Република Српска, њена Народна скупштина и предсједник Републике бранећи Републику од неуставних одлука Уставног суда БиХ и ОХР-а нису могли учинити нити су учинили било какво кривично дјело, јер су, што је незабиљежен случај у досадашњој уставној и политичкој историји човјечанства, поступали у нужној одбрани, у којој ниједно дјело није нити може бити кривично дјело.

           У овоме се огледа сва суштина предметне оптужнице и њене правне неоснованости.