Битке за Стаљинград и Лењинград много су важније од оних за „плажу, надвожњак и подвожњак”
„ЈОШ КАДА САМ КАО КЛИНАЦ ГЛЕДАО ФИЛМОВЕ О КАУБОЈИМА И ИНДИЈАНЦИМА - НАВИЈАО САМ ЗА ОВЕ ДРУГЕ”
- Пропутовао сам Европу много пута, уздуж и попреко, па знам да је Нормандија много ближе Берлину него ли је Москва, али и знам ко је и уз како крваву цену први дошао у то змијско легло
- Oсећам да ће у некој далекој будућности у „дајџесту” о Другом светком рату одредница за претрагу података бити: „Хитлер започео, Стаљин завршио”. Све остало ће остати у сфери детаља
- Некако рачунам да је време да се и ови „модерњаци” истутње па да и ми „традиционалисти” поново добијемо право на покоју јавну реч. Посебно сада, када светске прилике иду у крајње нежељеном правцу. У времену новог сукоба великих и моћних, сукоба Америке и Русије
- Ако ствари наставе да се крећу злим путем, златна неутралност неће дуго бити могућа. Као када неко стоји са по једном ногом у чамцима који се све више удаљавају. А, ко се не определи на време и ускочи у један чамац - лако би се могао утопити
Пише: Борислав КОМАД, новинар
НЕДАВНО је Конгрес САД усвојио резолуцију коју су многи аналитичари оценили као објаву рата Руској Федерацији. На жалост свеукупуног људског рода, чини се да страхови који отуда проистичу, нису без основа. Штавише!
Знамо да ово није први пут да долази до затезања односа између Америке и Русије.
Деценијама је свет био у стању које је називано „хладни рат” али је, срећом био мир, ма колико крхак. Биполарани свет је решавао глобалне проблеме на основу тзв. равнотеже моћи, или боље речено страха.
Планета је тада била сигурније место за живот, нарочито за малобројне народе којима се државна територија налази на правцима геополитичких интереса великих сила. Овде у првом реду мислим на српски народ јер његове интересе и добробит стављам увек на прво место.
Знамо да је пре четврт века једна страна „победила” и да је настао „крај историје”. Не само да знамо, него смо то и болно осетили и крваво платили својим животима.
Када нам је, почетком деведесетих година прошлог века, очајнички требала помоћ (и заштита) Русије - нисмо могли да је добијемо, иако ја не сумнњам да би нам она била пружена да није дошло до историјске трагедије за Европу – распада Совјетког Савеза и бацања на колена велике и моћне Русије.
Уосталом, није без разлога настала максима код наших најпознатијих историчара: „Јака Русија, стабилан Балкан и обрнуто”.
Од када знам за себе – волим Русију. Љубав је права само ако не може, или још боље речено, не би требало да се објашњава.
Још када сам као клинац гледао филмове о каубојима и Индијанцима, навијао сам за ове друге. Ма колико се режисери трудили да их прикажу као дивљаке, дете у мени је слутило да је у праву онај који брани свој дом, ма како он некоме изгледао сиромашан и јадан, од некога ко би да му узме и живот и паре. Касније, када сам се дохватио књига и читао, нарочито историјска дела, само сам учвртио своје детиње симпатије.
У другом светском рату Американци су дали значајан допринос слому фашизма, али је та звер, најгора у историји човечанства, поражена од славне Црвене армије. Клањам се свим жртвама и херојима, али верујем да су битке за Стаљинград, Лењинград и код Курска, значајније од борби за „...плажу, надвожњак и подвожњак...”.
Пропутовао сам Европу много пута, уздуж и попреко, па знам да је Нормандија много ближе Берлину него ли је Москва, али и знам ко је и уз како крваву цену први дошао у то змијско легло.
Коначно, осећам да ће у некој далекој будућности у „дајџесту” о Другом светком рату одредница за претрагу података бити: „Хитлер започео, Стаљин завршио”.
Све остало ће остати у сфери детаља.
Да поновим, волим Русију. Није ме у томе омело ни што је због исте такве, чисте љубави мој дични родитељ, отац Сава Комад, био на Голом отоку где је отишао као невин, а вратио се као частан и уман човек. Човек који нас је све учио да када нешто волиш, не мора да значи да оно друго, различито од предмета своје љубави, треба да мрзиш. Ова и остале његове животне мудрости (посебно да је „богат човек који има једног правог пријатеља, а зна се да су нам то Руси увек били”), водиле су ме кроз живот и професију на начин којег се (ни јавно, ни у себи) никада нисам постидео, а други су знали да га цене признањима која су представљала врхунац сваке новинарске каријере.
У тој љубави никад се нисам осећао усамљен.
Имао сам среће да упознам необично велики број људи. Посао ме водио и до најславнијих личности у свету, затим до људи који су постизали изузетне резултате у својим областима, али и до обичног човека који је увек знао да исприча најлепше животне приче. Огромна већина је према Русији осећала исто као и ја.
Они малобројни који су порицали везаност Срба и Руса, чинили су то из разних предубеђења или идеолошке острашћености, али уз обавезан недостатак било којег ваљаног аргумента.
А, онда је дошло време када су ове приче измештене из јавности. Наступила су друга, модерна времена – демократије и људских права.
Ми који верујемо у патриотизам, традицију, морал... некако смо изгурани у други план и систематски ућуткивани. У првим редовима су се нашли борци за нека друга, модернија и важнија људска права. Нека нека, нека и тако буде.
Сва права која се гарантују Уставом и законима грађанима ове земље, требало би поштовати и за њихово остварење се борити. Треба бити модеран и не загледати превише у значај и суштину било којег појединачног људског права. Сваком човеку је његово права (или невоља) најважније. Стога и ја, овде и још једном отворих своју душу.
Јер, некако рачунам да је време да се и ови „модерњаци” истутње па да и ми „традиционалисти” поново добијемо право на покоју јавну реч. Посебно сада, када светске прилике иду у крајње нежељеном правцу. У времену новог сукоба великих и моћних, сукоба Америке и Русије.
Ако ствари наставе да се крећу злим путем, златна неутралност неће дуго бити могућа. Као када неко стоји са по једном ногом у чамцима који се све више удаљавају. А, ко се не определи на време и ускочи у један чамац, лако би се могао утопити.
