Билбија: Срби ће имати прилику да искористе ново мешање карата у свету
ИСТОРИЈСКЕ „ГОЛ-ШАНСЕ“ ЋЕ СЕ ПОЈАВИТИ - УПРКОС СВЕМУ, САМО ИХ МОРАМО БИТИ ДОСТОЈНИ
(Фото: Агенција Бета)
* Западна агресија не престаје, а у себи и даље сабира све вековно антисрпско, антиправославно и антируско. Све у име чега су папе против државе Немањића и српске Босне слале и Мађаре и Нормане са Сицилије. Све због чега су Германи у оба светска рата ударали на Српски свет као да су бар пола миленијума били по нашом окупацијом. Све због чега се Британци према Србима држе као да смо балканска Кина па себи не могу да опросте што и против нас нису водили макар мали опијумски рат
* Америчко-натовски рат у Украјини може се сматрати и ратом против Србије, Републике Српске и Српског света. Утолико и рат против минимума које смо одбранили са Кумановским споразумом, Резолуцијом 1244 и Дејтонским споразумом
* Са руском Специјалном војном операцијом је дошло под удар све што је од деведесетих било против Срба. НАТО земље око Србије и Српске, укључујући и Монтенегро, изгубиће штошта чак и ако Срби ништа директно не добију
* Америчко-натовски рат у Украјини је и рат за довршавање покушаја да се Србија претвори у АнтиСрбију и АнтиРусију. И рат за трајно држање Црне Горе у статусу Монтенегра и такође АнтиСрбије и АнтиРусије. Зато Срби пораз Русије у Украјини и поводом Украјине могу прижељкивати само ако желе свој сопствени пораз
* Да Косово и Метохија, којим случајем, нису српска Света земља и немерљиво битан део наше историјске вертикале усмерене у вечност - имали бисмо судбински важан разлог да их не дамо. Тај разлог се зове: спречавање настанка „велике Албаније“
_______________________________________________________
Ђуро БИЛБИЈА
ПРЕДСЕДНИК Србије оценио је поводом 17. марта 2004. да шиптарски погром траје и даље - да не престаје већ 20 година.
Не престаје зато што већ 25 година траје западна агресија против Србије и Срба која у себи и даље сабира све вековно антисрпско, антиправославно и антируско.
Све у име чега су папе против државе Немањића и српске Босне слале и Мађаре и Нормане са Сицилије.
Све због чега је Беч увек био против Срба а на страни Турске.
Све због чега су Германи у оба светска рата ударали на Српски свет као да су бар пола миленијума били по нашом окупацијом.
Све због чега се Британци према Србима држе као да смо балканска Кина па себи не могу да опросте што и Србе нису масовно тровали опијумом и против нас водили макар један мали опијумски рат. Још очекују да им опростимо што нам подривају државу и затварају све путеве.
Продужена агресија, која разара много горе од онога што је Бранко Ћопић звао „глувим барутом“, уперена је и против свега што је за Србију, Републику Српску и Србе важно у Кумановском споразуму, Резолуцији 1244 и Дејтонском споразуму.
Западни рат против нас не престаје зато што се - по сведочењу Вилија Вимера са тајног саветовања натоваца у Братислави 2000-те - на манипулативном „европском путу“ реализује план да Србија и Срби буду трајно искључени „из сваког европског развоја“.
То је рат против суверенитета и развоја Србије, против повратка наших војника и полицајаца на КиМ. Чак и рат против редукционизма уграђеног у концепт Заједнице српских општина.
Рат за даље отимање дејтонских надлежности Републике Српске.
Америчко-натовски рат у Украјини може се сматрати и ратом против Србије, Републике Српске и Српског света. Утолико и рат против минимума које смо одбранили са Кумановским споразумом, Резолуцијом 1244 и Дејтонским споразумом.
Америчко-натовски рат у Украјини и поводом Украјине је рат и против повратка српских војника и полицајаца на КиМ, против Заједнице српских општина и Српског света.
Америчко-натовски рат у Украјини је и рат за довршавање покушаја да се Србија претвори у АнтиСрбију и АнтиРусију. И рат за трајно држање Црне Горе у статусу Монтенегра и такође АнтиСрбије и АнтиРусије. Зато Срби пораз Русије у Украјини и поводом Украјине могу прижељкивати само ако желе свој сопствени пораз.
Милорад Екмечић је западну србофобију сматрао рукавцем русофобије, а и трајући рат против нас већ од 24. фебруара 2022-ге је у систему спојених посуда са ратом у Украјини. Чини ми се зато да своје нове изгледе и обавезе можемо боље и реалније сагледати у светлу опсервација и прогноза четворице руских мислећих људи.
Андреј Безруков признаје и оцењује:
Агресија на Србију нас је отрезнила. Схватили смо да пре или касније можемо бити следећи. Схватили смо и да нас ништа неће спасити ако не почнемо да се боримо за себе.
Специјална операција је постала могућа јер смо оспорили систем односа заснован на америчким правилима.
Ради се о рушењу читавог система преко којег су Американци доминирали светом, претварајући непокорне режиме и земље у пепео.
Свет ће се мучно трансформисати наредних 20 година, али се то не може зауставити.
Добро је што су Крим, Сирија и Специјална операција тлаченим и незадовољним земљама показали да се у Путинову Русију могу поуздати, да се иза ње могу заклонити.
Добро је и што на Западу знају да је Русију и Русе немогуће уништити без уништења целог света.
Дмитриј Јевстафјев указује за чиме ни Руси ни ми не треба да жалимо:
Пропада амероцентрична паразитска глобална економија. Због тога не треба нимало жалити јер глобална економија, какву смо знали досад, може постојати само као саставни део америчке хегемоније.
Сергеј Караганов овако сагледава нове хоризонте:
Европа, која је некада нама и многим другим била светионик модернизације, убрзано се креће ка својој геополитичкој безначајности и, надам се да грешим, ка дезинтеграцији.
Европска бирократија, по америчком налогу, сама намеће Русији међусобно удаљавање. Хајде да јој се на томе захвалимо. Наравно, раздвајање не би требало да постане принцип и да буде тотално.
Разговор о поновном стварању европског система безбедности је опасна химера. Системе сарадње и безбедности потребно је градити у оквиру континента будућности – Велике Евроазије, позивајући у њега заинтересоване и нама занимљиве европске земље.
Руска политика мора јавно да полази од чињенице да је НАТО непријатељски блок који је својом прошлом политиком доказао властиту агресивност и де факто води рат против Русије. Стога су сваки удари против њега, укључујући превентивне нуклеарне, морално и политички оправдани.
А Александар Дугин затвара круг опоменом:
Предуго смо живели унутар деформисане представе о свету, себи самима и Западу и његовој универзалности. Предуго смо се уљуљкивали лажним шричама о миру у целом свету и безбрижном чисто материјалном развоју. За суровост буђења крива је дубина сна.
* * *
Тачку на настављање рата који се против нас води од 1982-ге, када је на чело немачког штаба за разбијање СФРЈ дошао Клаус Кинкел, могу ставити само победа Русије у Украјини и пратећем одмеравању са Западом и полицентрични свет у којем ће Москва моћи да наспрам Запада буде заштитник Срба као што је не само од Карађорђевог устанка била наспрам Турске.
Са победом Русије и онога што званични Пекинг назива Светском већиноми у западном рату против Резолуције 1244 и Дејтонског споразума имаћемо, што се каже у фудбалу, гол-прилике.
Ни 2004-та ни 2008-ма неће бити шиптарска и западна тековина ни заувек ни задуго.
Карте ће се поново мешати. И, за то се морамо спремати јер ништа што је за Србе важно неће моћи без Срба. А и Руси ће поводом нас моћи да буду „Срби“ - онолико колико су Немци и Американци „Бошњаци“, „Хрвати“ и „Шиптари“ - само ако ми будемо Срби који се неће колебати, чим дође тренутак, да Косово и Метохију врате у Савет безбедности УН, да суспендују бриселске споразуме или да из њих бар избаце све што је изашло изван оквира „суштинске аутономије“ предвиђене Резолуцијом 1244.
А и да америчку војну базу Бондстил прогласимо плодом и инструментом окупације своје суверене територије.
Рат у Украјини није ни на својој средини, а много шта није више за нас неповољно као што је било 1999-те када су Чешка, Мађарска и Пољска вољно ушле у НАТО пакт 12. марта, а не у априлу како је првобитно било планирано, да би могле да учествују у агресији на Савезну Републику Југославију и отимању Косова и Метохије од Србије.
Виктор Орбан је симбол велике промене.
Дубока вода руске историје учинила је могућим и премијерство Јевгенија Примакова и његов више него авио-заокрет над Атлантиком. И отворила пут Владимиру Путину.
Са руском Специјалном војном операцијом је дошло под удар све што је од деведесетих било против Срба.
НАТО земље око Србије и Српске, укључујући и Монтенегро, изгубиће штошта чак и ако Срби ништа директно не добију.
Кристофер Хил, Мајкл Марфи, Габријел Ескобар, Стујарт Пич и Кристијан Шмит са погледом надоле моћи ће само да посматрају како им постукрајинска осека спушта воде транатлантика од појаса ка коленима и глежењевима. Престрављени ће бити и њихови домородачки послушници и чанколисци.
Бивши аналитичар ЦИА Лари Џонсон предвиђа да НАТО можда неће преживети победу Русије у Украјини. У сваком случају, да ће тешко моћи да опстаје у свом досадашњем виду.
Навео је за илустрацију да британске Оружане снаге чини свега 75.000 војника и официра и нагласио:
„Британска војна сила је фактички испарила. Британија је данас мала и зла безуба чихуахуа“.
Британија, иако није војна велесила, стоји и иза арапских пролећа, и иза Великог Турана, и иза више режима око нас. Надам се да наше службе, којима је то посао, знају-на-шта све у Србији пада сенка Лондона.
Гол-шансе ће, упркос свему, бити. Само их морамо бити достојни.
Најављују их, ево, и они који предобро знају шта је ЦИА изнутра и шта је остало од некада велике Британије. А Путинов пети председнички мандат биће шанса и провера и за Русе и за Србе.
И државна, и геополитичка, и духовна.
Да Косово и Метохија, којим случајем, нису српска Света земља и немерљиво битан део наше историјске вертикале усмерене у вечност -имали бисмо судбински важан разлог да их не дамо.
Тај разлог се зове: спречавање настанка „велике Албаније“.
Наш пук је заиста бесмртан.
(Излагање на конференцији „НАТО агресија - 25 година касније“ одржаној 21. марта 2024. у Руском дому у Београду)
