Американци ће се борити за глобално лидерство које неће значити глобалну доминацију

ПЛАНЕТАРНЕ ПОЗИЦИЈЕ САД СУ ВЕЋ ОЗБИЉНО УГРОЖЕНЕ - СВЕДОЦИ СМО СТВАРАЊА МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА

• Војни буџет САД за наредних десет година ће бити значајно смањен, а смањују се и издаци за одбрану америчких савезника у свету. Истовремено, издаци за војне потребе америчких ривала се константно повећавају
• Да би САД одржале глобалну доминацију, неопходно је да у наредној деценији дође до њихове економске консолидације, одржавања технолошке супремације и усавршавања постојећих (или развоја нових) врста оружја
• То захтева промену текућих трендова. А ову промену је немогуће направити уколико се не зауставе ривали у различитим деловима света. Зато је битка коју ће САД водити наредних деценија пре свега геополитичка
• Русија је у последњих деценију и по под Владимиром Путином прошла невероватан пут од земље на ивици распада до земље стожера евроазијских интеграција. Евроазијски савез има капацитет да постане једна од најзначајнијих регионалних интеграција на свету
• Отуда се као приоритети САД намећу: обуздавање Кине; исцрпљивање Русије; контролисање ЕУ и Јапана; усмеравање ислама иако то усмеравање може произвести велики међуцивилизацијски сукоб

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, аутор књиге „Геополитика Србије”

ПИТАЊЕ је: могу ли САД очувати глобално лидерство?

Глобална америчка доминација је озбиљно угрожена. Већи број фактора указује да смо сведоци стварања мултиполарног света.

У новој мултиполарној структури САД би задржале водеће место. Биле би појединачно, војно и економски најјача сила. Али, резултат текућих процеса у међународној политици на крају би довео до тога да будуће америчко „ново глобално лидерство” неће значити и „глобалну доминацију”.

У различитим деловима света се појављују (макро)регионални геополитички играчи, који зарад остваривања сопствених, истискују америчке интересе. „Ново глобално лидерство” би зато значило да би САД у већој или мањој мери остале присутне у свим деловима света и да би свуда „до одређене мере” могле да бране своје интересе.

У односу на данашњи положај, а поготово на позицију САД у међународним односима током другог мандата Била Клинтона и првог мандата Џоржа Буша млађег, значило би то значајну ерозију.

 Три су значајна „унутрашња проблема” са којима се у међународној политици срећу САД.

         Прво, то је незаустављиви процес опадања америчке економске моћи у глобалним размерама. Док је непосредно после Другог светског рата америчка привреда чинила готово половину светске економије, данас је то - четвртина. Текућа велика економска криза само додатно нарушава позицију САД.

         Друго, слика САД се у свету за последње две деценије променила. Нема више оне заводљивости „америчких вредности” које су изазивале чежњу у различитим деловима света. Како наводи Збигњев Бжежински, глобализација је донела и глобално буђење које је изразито антиамеричко. После афера које је сервирао „Викиликс” и података које је открио Едвард Сноуден, даље коришћење парола о борби за демократију, реформе и људска права је изгубило на веродостојности. Због тога ће за САД бити све теже да употребљавају средства „меке моћи”.

         Треће, то је опадање војне доминације. Војни буџет САД за наредних десет година ће бити значајно смањен, а смањују се и издаци за одбрану америчких савезника у свету. Истовремено, издаци за војне потребе америчких ривала се константно повећавају. Ипак, важно је подвући да је слабљење САД у овом сегменту најмање видљиво, те да САД и даље троше на одбрану колико и све остале земље на свету - заједно. Упркос свему, војна сила остаје реално средство спроводјења спољнополитичких циљева на које са САД могу ослонити.

         Да би САД одржале глобалну доминацију, неопходно је да у наредној деценији дође до економске консолидације, одржавања технолошке супремације и усавршавања постојећих (или развоја нових) врста оружја.

         То захтева промену текућих трендова. А ову промену је немогуће направити уколико се не зауставе ривали у различитим деловима света. Све већа спољнополитичка агресивност и храбрији наступи нових (макро)регионалних сила представљају „спољни проблем” САД. Зато је битка коју ће САД водити наредних деценија пре свега геополитичка!

         Шта су најзначајнији „спољни проблеми” за САД: 1) континуално економско јачање Кине (економско јачање је узроковало и све већа издвајања за војне намене) и њено геоекономско позиционирање у источној Африци, југоисточној Азији, источном делу средњоазијског ареала и делимично на Блиском истоку; институционално-економска консолидација и војно јачање Русије (укључујући модернизацију свих врста наоружања и средстава); жеља вишедеценијских партнера-водећих западноевропских земаља и Јапана да играју све самосталније и супротно интересима САД по одредјеним питањима; борба за лидерство у тзв. муслиманском свету; смањивање технолошког заостатка регионалних сила у односу на САД; јачање антиамериканизма у различлитим деловима света, пре свега међу муслиманима.

         Отуда се као приоритети САД намећу: обуздавање Кине; исцрпљивање Русије; контролисање ЕУ и Јапана; усмеравање ислама. Успешно решавање поменутих „спољних проблема” представљало би и „пола пута” у решавању „унутрашњих проблема”.

         Између дефинисаних приоритета постоји велика међузависност.

         Исцрпљивање Русије може отворити простор за усмеравање Кине ка руским далекоисточним територијама и западноевропским чланицама НАТО ка руској интересној сфери у источном делу Евроазије; са једне стране, слабљење руске позиције одговара за САД, док са друге стране претерано јача позицију Кине и ЕУ што није у америчком интересу; нагло слабљење Кине би побудило геополитички експанзионизам у Јапану услед чега би Јапан све више постајао амерички ривал у Пацифику; усмеравање ислама може произвести велики међуцивилизацијски сукоб који ће допринети обуздавању Кине, исцрпљивању Русије и контролисању ЕУ, али се може претворити и у велики унутарцивилизацијски сукоб који ће ствари на Блиском истоку још више закомпликовати...

         Због тога је тешко одредити редослед реализације приоритета. Такође, тешко је и предвидети како ће се ствари развијати када се једном покрену. Никада се све не одвија како је планирано. На некима од њих би се могло радити истовремено, а сви заједно би морали бити добро координисани у дугом временском периоду. Како би се поменути приоритети реализовали?

         Под обуздавањем Кине подразумева се обарање њеног текућег (тродеценијског) привредног раста и успешна контрола будућих економских кретања.

         За обуздавање ширења геоекономског утицаја Кине се војни ресурси САД у Пацифику показују недовољним, док је ослањање на приобално-острвски „геостратегијски лук” Јужна Кореја-Јапан-Тајван-Филипини ограниченог ефекта.

         Поменутим мерама САД спречавају стратешки излазак Кине на светско море, али то истовремено не значи и жељено обуздавање. Обуздавање Кине ће бити успешно тек уколико се остваре три мере: 1) створи делотворан континентални геостратегијски лук на југозападној граници Кине. У том контексту за САД је значајно да подстиче индијско-кинеско ривалство, али и да у своју интересну сферу увуче Мијанмар и Вијетнам; 2) спречи стратешко повезивање са Русијом; 3) онемогући даље јачање кинеско-пакистанских односа.

Чланови БРИКС-a

         Непосредни кораци у циљу остваривања ове три мере би вероватно били:

         1) опструкција рада БРИКС-а како се не би дозволило побољшавање кинеско-индијских односа и стратешко кинеско-руско повезивање кроз ову мултилатералну конфигурацију;

         2) стално ометање кинеско-руске сарадње увек и на сваком месту и стварање мишљења у светској јавности о томе како је заправо кинеско-руски сукоб у будућности неизбежан (Кини су неопходни ресурси, а руске далекоисточне области су слабо насељене);

         3) покушај остваривања што значајнијег утицаја на Казахстан. Казахстан је један од два стратешка партнера Русије (поред Белорусије) и већ то је довољно за САД да покажу велики интерес да утичу на политичке процесе у овој земљи. Међутим, Казахстан може бити искоришћен и као средство за дугорочно нарушавање кинеско-руских односа. У том смислу, САД могу охрабривати Кину да трасом старог „Свиленог пута” преко Казахстана тражи своју континенталну копчу са Европом;

         4) обезбеђивање адекватних инвестиција које би значајно утицале на поправљање економске и социјалне ситуације у Мијанмару и Вијетнаму (тренутно су због трошкова производње атрактивнији од Кине, па постоји и економска оправданост за овакав корак!), а затим и потписивање споразума о војној сарадњи са поменуте две земље;

         5) константно вршење притиска на АСЕАН у циљу производњења противкинеског постављања (за те намере се могу користити и Мијанмар и Вијетнам као чланице АСЕАН-а уколико пре тога потпадну под утицај САД);

         6) стварање посебног програма присуства у Малезији и Индонезиј у циљу ограниченог и усмереног јачања радикалних исламистичких група у овим земљама. Радикални јужноазијски ислам се може усмерити против кинеских интереса у региону, а за тај циљ може се користити отварање „ујгурског питања” и одржавање латентног конфликта у Синдјангу (палестинизација Синдјанга). Оваквим приступом би се могле усмерити на екстремно антикинеску позицију и владе Малезије и Индонезије;

         7) постепеним отварањем конфликта јужноазијских муслимана са Кином и палестинизацијом Синдјанга ствара се повољан амбијент за дугорочно нарушавање кинеско-пакистанских односа. Тиме се Кина још и потпуно усмерава ка Казахстану као једином западном суседу на којег се може значајније ослонити, што нарушава њене односе са Русијом;

         8) наставак војне сарадње са Индијом у све значајнијем обиму и помоћ Индији у ширењу њеног утицаја што је могуће даље на исток (све до граница Кине). Истовремено, покушај смиривања индијско-пакистанског непријатељства и стварање прихватљивог оквира за сарадњу ове две земље.

         Русија је у последњих деценију и по под Владимиром Путином прошла невероватан пут од земље на ивици распада до земље стожера евроазијских интеграција. Евроазијски савез, који има амбицију да из економске прерасте у политичку интеграцију и да се територијално прошири, утицајни појединци из САД су већ окарактерисали као „ресовјетизацију”.

         Евроазијски савез има капацитет да постане једна од најзначајнијих регионалних интеграција на свету. Ипак, видљив је низ структурних проблема у руској привреди и њено претерано ослањање на приходе од продаје енергената.

         Стварањем Евроазијског савеза Русија покушава да ово промени и убрза сопствени привредни развој, технолошки се осавремени и развије иновативне капацитете. Истовремено, због руског нуклеарног арсенала и осталих војних потенцијала (који се убрзано развијају) САД морају бити опрезне у свом наступу према Русији.

         Приметни су напори САД да се медијском кампањом, али и преко руског невладиног сектора и политичких организација дестабилизује унутрашња политичка структура (пирамида власти) у Русији. Ефекти ових покушаја су мали због све мањег утицаја инструмената меке моћи на политичке процесе.

(следи наставак)