Агресија НАТО на Србију и даље траје, само је огољеног насиља сада мање

Србија и свет

СРБИЈА НЕ САГИЊЕ ГЛАВУ ПРЕД  ЗАПАДНИМ СИЛНИЦИМА, ОНА ТО И НЕ УМЕ

* Као да улазимо у нове ванредне изборе... Нејасно је да ли ће се у разграничење на КиМ ући пре ванредних, или после редовнх, који су на реду после једне године. Зато се ни нагађања о исходу уопште не поклапају

* Дани сећања на америчку агресију на Србију, много више од  других, па и сличних догађаја, утицали су додатно на достојанствено држање Србије пред силом. Ојачали су чак и оно што је Србији најважније - слогу

___________________________________________________________________________

           Пише: Раде БРАЈОВИЋ

           РЕТКО СЕ догађа да се, у само једном месецу, сконцентрише толико крупних и противуречних догађаја, ко у овом марту – од смрти лидера (Ђинђић, Милошевић), преко оружаних притисака на Србију (шиптарски погром Срба на Космету) до НАТО агресије бомбардовањем поглавито целе српске територије, још да се цео политички амбијент подигне на ниво општенародног сложног негирања западњачког бомбардовања Србије…

           Све то је протекло – уз опозиционе колоне “шетача”, међу којима и оних са вешалима и тестером - на начин који је отворио добру прилику за народњаке да улете у ванредне изборе, које ће несумњиво добити…

           Шта је било – видеће се, шта ће бити – осетиће народ!  

           Ако је тако или ако и тако буде, неће бити баш јасно - ако се понови страховање са врха Србије да неће ући у ЕУ, ако не призна  независност шиптарског Космета, коме се, очигледно, припрема  разграничење, присутно у српским размишљањима још од времена  партијског ангажовања Добрице Ћосића. 

           Остаје, међутим, дилема – да ли ће се у деобу ући пре ванредних парламентарних избора, или после редовнх, који су на реду после једне године. Нагађања о исходу, зато се сасвим не поклапају, не бар после јавних изјава.  

           Вучић је, на пример, у нишком говору, на крају церемоније   подсећања на НАТО бомбардовање Србије, рекао да ће Србија бранити свој народ на Косову и Метохији, не помињући  (не)признавање независности приштинског Косова, не звог тога што (ни)је за једну или другу варијанту, већ што у овом тренунтку даје предност положају Срба на Космету, којима је обећао потпуну  заштиту. Уосталом, и министри у српској влади, и премијерка Ана, а пре свих њих и патријарх Иринеј, а тек српски народ – сви су одлучни да не дају “ни метар” косметске територје.

           А, зашто би онда, мисле неки Вучићевци, председник Србије  изговарао оно што је већина наших угледника већ рекла, а никад он сам није рекао нешта против неодвојивости Космета од Србије. 

           Вредности изјава ових и сличних варијанти политичких првака, потврђује се тек кад се о истој теми изјасни народ. Он је то урадио одавно, а сада је поновио на свим бројним скуповима одржаним поводом две деценије од агресије НАТО - учинио је то недвосмслено и у свему. Нису, тако, имали дилеме да се радило о агресији, а не кампањи, а посебмо да су Срби билу изложени агресији, а не неком вртирепом нападу, а посебно не хуманитарној акцији. Какав ли је то хуманизам, кад убију седамдсет осморо деце, можда и више!

           Још једна важна чињенца изникла је из оних који су највише страдали – српског народа.

           Агресија није престала, агресија траје. Најтеже је погођен народ од разних отрова које још луче уранијумске и сличне бомбе кјима су нас западњци тровали минулих двадесет, а још ће најмање толико и у будућим временима! Срушени мостови, разорене куће, пруге и станице, и још понешто, компонује слику НАТО мајстора с нукл-бомбама уместо кичицама -  слике ових других, агресора, су  видљивије у бројној публици која све разуме, па је њихова улога  једноставнија, али и – тежа.

           Ево, још једног примера, уграђеног у загонетки – зашто су светски силници, НАТО са САД на челу, кренули на малу државу која им је у светским ратовима била савезник, а са којом су у много чему слични, па се и дивили њеним људима, као Тесли који је обогатио америчку науку…

           Оној по која су сејали бомбе, Србији, такође су могли сви да се диве јер није сагнула главу пред силницима. Она то и није могла,  Србија то не уме. Такође не оклева да каже оио што мисли, иако то НАТО сили не одговара.

           Агресију на Србију су покренули, знајући да то не раде зато што су им Албанци ближи од Срба. То није тачно, али је тачно да су  Аланци сагласни да подреде себе интересима САД – да им помогну да остваре стратешки велесилски интерес – да на Космету изграде још један пункт, наравно са великом војном базом, да би убедљивије наставили окруживање  Русије – не би ли се једног дана приближили сибирским богатствима. А у томе шиптарско Косово је Америци добар локални ослонац, а то Србија никако и никоме не би учинила.

           Дани сећања на америчку агресију на Србију, много више од  других, па и сличних догађаја, утицали су додатно на достојанствено држање Србије пред силом. Ојачали су чак и оно што је Србији најважније - слогу.

           И кад су политичко-партијски противници, Срби су показали склоност да не отварају просторе за ударе споља.

           НАТО је, у агресији на Србију, показао насиље најтеже врсте. А Србија се бранила и одбранила.

           И сада се брани!   

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари