Запад ломи сам дух олимпизма преко америчко-јужнокорејског колена

ЈУЖНА КОРЕЈА ДОБИЛА ЗИМСКУ ОЛИМПИЈАДУ У ТРГОВИНИ УНУТАР ГЛОБАЛИСТИЧКИХ ИНТЕРЕСА

• Сеул претендовао на зимску Олимпијаду још од 1999, али је четири пута одбијен (ради италијанског Тoрина, канадског Ванкувера и руског Сочија). Како му је баш сада пошло за руком да је добије?
• Одлука је морала бити заснована на потреби да се на тај начин фамозна „међународна заједница“ коначно реваншира Јужној Кореји за неке очигледно не-спортске и не фер-плеј услуге. Досадашње, као и будуће
• Француски барон Пјер де Кубертен утемељио је савремене Олимпијске игре као средство у борби за успостављање мира и међународног разумевања. Мање од века је требало да их разни белосветски шпекуланти и политички профитери претворе у средство против мира и међународног разумевања
• Како је правилно приметио наш геополитичар Срђан Перишић, доцент Факултета за међународну политику и безбедност и аутор књиге „Нова геополитика Русије“ - дух олимпизма и спортских такмичења одлази у други план, а на „поље боја“ ступају политика и корупцијски скандали. Ко сумња, нека се сети размера злоупотребе спорта од Хитлера до актуелног жестоког покушаја међународног жигосања одабраног (политичког) супарника - Русије

        ЈУЖНА Кореја, која је амерички протекторат, изгубила је Зимску олимпијаду пре њеног почетка

        Та држава се, наиме, ничим другим сем вазалства наспрам САД, није препоручила за организатора било којих и каквих међународних спортских такмичења, а камо ли Олимпијских игара. Па ипак, ево, дочекује спортисте на XXIII Зимским Олимпијским играма.

        Да сем политичких разлога нису постојали други, због којих би Јужној Кореји припала организација ове „уносне и престижне“ манифестације, показује њихов јалов резултат припрема које су ушле у финиш, а које су трајале - двадесет година.

        Ништа мање речито је и то што је Сеул претендовао на зимску Олимпијаду још од 1999. и што је четири пута одбијен (ради италијанског Тoрина, канадског Ванкувера и руског Сочија), али му је баш сада то пошло за руком. Да ли то може бити случајно?

        Одлука је морала бити заснована или на реалном менаџерском квалитету који је Сеул коначно успео да задовољи, или на потреби да се на тај начин фамозна међународна заједница коначно реваншира Јужној Кореји за неке очигледно не-спортске и не фер-плеј услуге. Досадашње, као и будуће.

        Пођимо елиминацијом од прве могућности - да је то учињено ради менаџерског квалитета Јужне Кореје:

        До почетка надметања у Пјонгчангу остало је врло мало времена. Међутим, многи експерти упозоравају да олимпијски објекти изгледа нису спремни за одржавање такмичења међународног нивоа и да Сеул за две деценије припрема није нашао за сходно да барем изгради довољан број спортских објеката.

        Забринути су и спортисти и тренери, јер, како упозоравају, нема довољно адекватних ледених арена. Због тога ће уметнички клизачи и тркачи морати да се уместо на олимпијском терену, такмиче у алтернативној режији: у леденој хали Генхо. Међутим, за одржавање такмичења у дотичним спортовима потребне су различите врсте леда - мекши за уметничке клизаче и тврђи за клизаче тркаче.

        Јужнокорејски функционери нису способни да дају смислен одговор како ће да реше тај проблем у овако кратком року.

        Забринутост уметничких клизача и тркача деле и скијаши. Са највишег нивоа, шеф Међународне скијашке федерације (FIS) Ђанфранко Каспер недавно је изразио озбиљну сумњу да ће организатори успети да припреме терене и скакаонице до почетка Олимпијских игара.

        Да се може десити фијаско, наслућује се и из чудног држања јужнокорејских власти. Сеул - уместо да оповргава оваква предвиђања и прикаже светској јавности део спектакуларног амбијента који је увек био заштитни знак свих досадашњих Олимпијских игара - одбија захтеве интернационалних медијских кућа које желе да њихови новинари направе репортаже о олимпијским припремама.

        Свеж пример је негативан одговор Организатора XXIII Олимпијских игара, на молбу новинара да посете бар спортске паркове „Алпензија“ и „Канин“ - пошто ће се у њима одржати такмичења у свим зимским дисциплинама.

        То говори да су јужнокорејске власти веома свесне недостатака - чим огромну већину олимпијских објеката добро скривају од туђих погледа.

        Такође, не може да се не примети колико је министарство спорта Јужне Кореје спровело слабу маркетиншку кампању; упућени оцењују да је чак најгора у историји савременог олимпијског покрета!

        Зато не чуди што се многи бизнисмени који су учествовали у финансирању изградње спортских арена, сада плаше да им се улагања неће исплатити.

        У целом овом бизнису је, међутим, најчудније држање Међународног олимпијског комитета.

        МОК наставља да ћути о реалној спремности (а изгледа неспремности) организатора предстојеће Зимске Олимпијаде за почетак такмичења.

        У насталим условима, свако кашњење ће заиста бити равно смрти, а о штети коју ће то нанети имиџу међународног олимпијског покрета тек ће да се прича.

        Било како било, Јужна Кореја је добила право да одржи Игре, са свим што та земља јесте и што није.

        Тако не само да је фактички упропастила одржавање Олимпијаде пре њеног почетка, већ је доказала да је у њеном избору за следећег домаћина пресудила трговина глобалистичким интересима. И, својим примером је потврдила да се гаси пламен Олимпијских игара који је запаљен у име мира и идеје да је спорт, као симбол фер-плеја, изван политике.

        Од фер-плеја, остаје само „плеј“. И то политички.

        Ко у то сумња, нека се сети размера злоупотребе спорта од Хитлера до актуелног жестоког покушаја међународног жигосања одабраног (политичког) супарника - Русије.

        Како је то правилно приметио наш геополитичар Срђан Перишић, доцент Факултета за међународну политику и безбедност и аутор књиге „Нова геополитика Русије“: дух олимпизма и атлетских такмичења одлазе у други план, а на „поље боја“ ступају политика, корупцијски скандали и „ратови рејтинг листама“.

        То је циљ који је супротан Олимпијској повељи из 1894.

        У њој стоји захтев да Игре „обједињују спортисте свих земаља у поштеним и равноправним такмичењима“, као и правило да „нису допуштене било какве дискриминације према земљама и конкретним лицима“.

        Француски барон Пјер де Кубертен утемељио је савремене Олимпијске игре као средство у борби за успостављање мира и међународног разумевања. Мање од века је требало их разни белосветски шпекуланти и политички профитери претворе у средство против мира и међународног разумевања.

        Наднационалне спортске организације, како је исправно анализирао британски „Гардијан“, прекомерно се богате и прерастају у олигархије које никоме не подносе рачуне док тероришу спорт, а Међународни олимпијски комитет и повезане структуре не реагују на очигледне малверзације.

        Са жаљењем се прикључујемо закључку да је након 124 године, наслеђе Француза Кубертена коначно однела река заборава.

        Као што ни у животу појединаца не преовладавају случајности, тако ни у међународним односима нема говора о томе да претежу случајни догађаји: то што се систематски, посредством бруталне и бесмислене „комерцијализације“ спорта, сахрањује дух олимпизма који све народе чини једнакима - то није могло да се деси случајно.

        Одстрањивање руских спортиста са XXIII Зимских Олимпијских игара само даје одговор на питање - ко и зашто хоће да убије идеју да су сви народи исти и равноправни.

        Као што предлог главне уреднице Спутњика Маргарите Симоњан (да навијачи Русије уместо забрањене руске носе српску заставу) рефлектује упутство како ћемо се сви ми други против њих борити: као један.

        У спорту и мимо њега.

        Диана Милошевић