Војин Кољеншић: Српски хокеј је близу - дна
ФИНАНСИЈЕ НИСУ ПРОБЛЕМ, ДОБИЈАО ЈЕ САВЕЗ ОД IHF-А ДОВОЉНО, АЛИ ПАРЕ НИСУ ОДЛАЗИЛЕ У ПРАВОМ СМЕРУ
Војин Шиља Кољеншић
Српски хокеј налази се у великим проблемима, а једни од ретких који указују на овакво стање ствари су чланови ХК Црвена звезда.
„Црвено-бели“ истичу да не добијају адекватне одговоре на питања попут оних зашто се сениорски хокеј у Србији свео на четири клуба (од којих су два Звездина - сениори и Ред тим), као и зашто је угашен пројекат ХК Београд преко којег се играла МОЛ лига.
Из клуба су забринути јер све мање људи долази да прати овај динамичан спорт на леду, али се прибојавају и да ће све мање деце долазити да тренира.
Због тога су разговарали са Војином Шиљом Кољеншићем, легендом клуба и српског хокеја уопште, који је за сајт „czbgtv.com“ рекао шта мисли које за овакво стање најодговорнији.
„Ово урушавање Савеза у хокеју, није кренуло од ове године. Мислим чак, да је све то кренуло још од пре неких десетак, петнаест година, а да су за криви свакако председници Савеза, који су га водили. Доста се импровизовало. Негде 2003/2004. године сам поднео чак захтев за заштиту законитости, у неким стварима и неправилностима Савеза, али сам био одбијен на тој скупштини. Такође је и ХК Спартак подносио захтеве за заштиту законитости, али је и он одбијен. Дошли смо, не баш до дна, али до једног заиста лошег стања у Савезу, што по питању организације, што по питању струке. Мислим да би било време да се то некако промени. Клубови уназад тих десетак година преузимали су улогу Савеза, они су били ту са плановима више него Савез, што је била грешка, која нам се сада обија о главу. Ипак Савез мора бити водиља, а клубови да га прате, како у организацији, тако и у струци. Ситуација, како стоје ствари сада, бар ових последњих годину дана, показује да имамо Савез који много шкрипи, у неким телима , организационим, па и као стручни савет, тело за развој, здравствена комисија такође, тело за међународне контакте… Све то има по статуту, али то у Савезу људи не раде, нема никаквих извештаја, добронамерних предлога, све је на ад-хок, што не води ничему. Хокеј не трпи организацију на једну годину, најмање је за неких пет до шест година потребно да човек ту среди организацију и да све покрене. Сви председници раније су мислили да за годину - две могу да ураде нешто и повлачили се после, а иза њих су остајали репови које следећи председник није могао да решава. Финансије нису проблем, добијао је Савез од IHF-а довољно пара. Није се нико обогатио, али те паре нису одлазиле у правом смеру да би нам се све вратило кроз општи напредак у виду екипа, млађих тренера, квалитетне опреме, него је све на кратком штапу. Није се то показало као добро. Знам много акција које су биле у Савезу, али је кратко трајало и пропадало је. Ко је крив? Криви су и клубови и ови који су водили Савез, по мојој процени, а иза које стоји неких 47 година праксе у хокеју“, почео је причу Кољеншић за „czbgtv.com“.
• Шта би био излаз из таквог стања?
„Мислим да Савез би требало да што пре направи ванредну или редовну скупштину, где би поставио у тим телима људе и поделио задужења, који би периодично давали председнику извештаје о раду. Да се направи програм, стратегија која ће бити дугорочна, да крену сви заједно, да нам се не дешава да се у десет година угасе пет клубова, да се ова клизалишта по Београду, Новом Саду, Суботици не угасе, да се макар дозволи да буду у функцији хокеја и клизачког спорта, да нађемо са људима из Савеза спонзоре и донаторе како би се што више пара скупило за разне акције које нас очекују у U18, U20 и сениорској репрезентацији. Мој предлог је да се што пре направи оперативно тело, са задацима, да не дође до даљег урушавања. Решење постоји, а то је такмичење у свим селекцијама, да се убаце прваци, а после да буде међународних акција. Што се тиче клубова, регионалне и интернационалне лиге да се организују, јер је то неко мерило. Овде у Србији, министарству, да би нам уопште дали нека средства, дакле, услов је да имаш своју лигу са својим клубовима. Угасио се Беостар, Таш, Нови Сад, па Витез… Спартак се приклонио региону према Мађарској, НС старс и Војводина су се окренули према млађима, што је добро. Угасио се сениорски тим Партизана што је погубно, остала је само Звезда у Београду, а она има толико играча да је морала у регионалну лигу, јер деца су по десетак година ту. Било би погубно и за њих и за хокеј да одједном немају такмичење у Србији. То су неки моји савети. Што се тиче побољшања од стране клубова и Савеза, мора да се ради заједнички. Не сме Савез да дозволи да се посебно ради, никако“.
• Како држава може да помогне?
„Држава је ту, реално, доста помогла, ако погледате целокупну слику, коју сам већ изложио. Нормално да Савез мора да се организује и уздигне, и онда ћемо и оправдано моћи да тражимо више пара од државе. Опет се враћамо на то да се морамо посветити ситуацији у својој кући и онда о неким захтевима за клизалишта, тренажна клизалишта, за стручно усавршавање и тренера и судија који су у погону, а и саме организације у клубовима можемо да разговарамо. Хокеј, што је најгоре, не трпи импровизације, јер ћеш то кад тад платити“.
• Које позитивне примере можемо узети од других земаља?
„Надовезао бих се за примере других, који би могли да нам буду водиља. Ми имамо доста искуства. Ми смо били много бољи од те Мађарске, Бугарске, Румуније, али су нам они некако побегли. Модел иза којег је стала држава, ми нисмо имали, па нисмо могли да идемо напред. Тешко ћемо у овој ситуацији прихватити за модел пресликавање рада у једној држави. Морамо да сагледамо своје проблеме и из њих да поставимо стратегију како да се извучемо, а то је везано са позицијом објеката, стручњака, деце, тренера. Та деца морају имати образоване и стручне тренере, а не неке приучене. Доста се све променило и о томе морамо да водимо рачуна. Нормално, морамо водити рачуна и о нашем менталитету. Канадски није као наш, па да кажемо ми ћемо то и то. Морамо да се прилагодимо нашем менталитету и у том смислу ићи корак по корак у усмеравању деце. Када сам био Савезни капитен правио сам дугорочни план од четири године, али тај план мора да се прати и да се контролише - шта смо урадили ове и шта ћемо следеће године. Међутим, отишао сам у Италију да радим и то нико није ни пратио, ни извештавао. Тако да од тог програма нисмо ништа извукли. Сада полазимо из исте ситуације, са Лигом будућих шампиона чији сам покретач. Ако не контролишемо да се игра по пропозицијама, регистрацијама, са прегледима, опет ћемо доћи до тога да нисмо ништа урадили. Од прошле играмо осмицу са шест екипа. Ове године је ту била и U10, да деца имају тај неки континуитет. Следеће ћемо убацити и U11, 2×15 мин, са децом која би прошла школицу и која би била оспособљена да играју на великом терену. Понављам, битно је играти у три поставе. Треба увек ићи на масовност где није битан резултат. Онда ћемо континуитетом да натерамо клубове да имају већи прилив играча за старије селекције, па би убрзали процес за добијање сениора“.
• Значи Лига будућих шампиона може да буде корак напред. Како њу можемо још унапредити?
„Споменуо сам већ, шта нам је радити. У некој мојој визији, то је нормалан пут. Морам да имам сараднике из Савеза и клубова, који ће све то испратити. Имамо једну добру ствар - кроз донације спонзора Ерсте банке смо опремили све те школице са довољним бројем штапова, кацига, опреме, да би се појављивали на такмичења. Методика рада и добијање голмана је велики проблем. Са голманима је доста запуштен рад, на ниским је гранама. Имамо у сениорима само Арсу и једног из Војводине, по једног у јуниорима и U20, па не дај Боже да се повреде. Радимо на томе да сви учесници Лиге добију по два комплета за голмане како би убрзали тај процес, не само у Београду већ и у Новом Саду и у Суботици. Можда бих још додао неке податке. Прошлогодишњу Лигу играло је 490 дечака и девојчица, што је за нас доста велика цифра. Одиграно је 90 утакмица по турнирима, а у просеку је свако дете из клуба одиграло 30 утакмица. То годиште, са тим бројем утакмица, то је велика ствар. Ове године се Лига повећала на 50 што значи да имају једно добро знање, за добар развој играча у хокеју кад крену у више селекције. Тиме терамо клубове да се мењају, да воде бољу организацију, са више тренера, стручњака, да их школују, усавршавају, да се мења методика рада. То такмичење тера у прогресивни напредак хокеја. Морам рећи и да је Савез преко IHF ове године, пре нека два месеца, добио и поделио клинцима опрему, гаће, штитнике, палице, кациге. Ипак су нешто урадили“, закључио је Кољеншић за „czbgtv.com“.
