Шта чека „Орлове” после дебакла у Хрватској?
ПРОШЛИ СУ У ДРУГИ КРУГ ШТО ЈЕ НАЗНАЧЕНО КАО ПРИМАРНИ ЦИЉ, МЕЂУТИМ, УКУПАН УТИСАК - ВРЛО БЛЕД
- Европско првенство у Хрватској оголило је нашу рукометну стварност, подсетило нас још једном колико заостајемо за оним што раде Французи, Скандинавци и остали
Колико озбиљно морамо да порадимо на основи, да правимо базу одакле ће нам доћи неки нови Момир Илић, или генерација попут Ненадићеве, Шешумове, уместо да време трошимо на међусобна трвења, пребројавање на наше и њихове, „легендарне и нелегендарне”.
Само нас рад може спасти да потпуно не изгубимо корак, да нас не одувају са рукометне мапе управо селекције које сада припадају водећем ешалону.
Нешто у том смислу говорио је и Лино Червар чија Хрватска је као домаћин остала без медаље.
Подсетио је колико је важна та база и да не можемо само да рачунамо на таленат којим је ово поднебље вазда обиловало.
Французе није срамота да кажу да су учили из југословенске, осамдесетих моћне, школе рукомета. Али, су је они надградили и савршен су пример како се систематским радом стиже до резултата.
У њиховом случају су то, злата у кадетској, јуниорској и сениорској селекцији. Млади играчи се системски уводе у причу, а да тим не трпи.
Тако Недим Ремили са 22 године хладнокрвно одигра меч против Хрватске на свом другом такмичењу, прво је било СП у Француској.
Тим игра са свих 16 играча, па се не осети ни кад Никола Карабатић у игри проведе „само” 15 минута. Зашто би нас било срамота да мало преписујемо од њих.
Али, за то прво треба организационо да будемо спремни, од врха до дна, да се зна ко шта и зашто ради, уместо да енергију трошимо на то ко је на чијој страни.
Да се у датом тренутку не говори више о, сукобу, тучи, или само жешћој размени мишљења, зависи од интерпретације, потпредседника Савеза и селектора, него о томе шта би могло да се поправи у игри нашег тима.
Да више пажње не привлачи, додуше врло храбра, изјава, Цветковића о односу Срба и Хрвата, уместо игра.
Дошли смо дотле да треба да се задовољимо победом и пласманом у други круг, први пут од 2006. када су такмичења ван наше земље у питању.
Као нација нисмо навикли да се задовољавамо таквим стварима, увек хоћемо и више и боље, али нам је стварност тренутно баш та.
Прошли су „Орлови” у други круг што је назначено као примарни циљ. Међутим, укупан утисак је врло блед.
- Морам да кажем, ови твоји су много спори, не могу они овако никог да победе - рече један уважени колега, после утакмице отварања са Хрватском.
Још неколицина, чак и тренера констатовали су како су од Србије ипак очекивали мало више „крви” и енергије.
Будући да ипак имамо у саставу играче попут Ненадића кога је Веспрем, баш пре овог првенства платио пола милиона евра, па Вујина, Ђорђића једног од водећих играча белоруског Бреста, већ прекаљеног фајтера са десетогодишњим стажом у Бундеслиги, Ђукића, Радивојевића који такође играју Лигу шампиона у добрим клубовима...
Да се њихови појединачни квалитет морају много боље користити. У модерном рукомету већ одавно нема простора за мењање по три играча у одбрани и нападу.
Свестан је тога и Цветковић, па је у октобру управо говорио о томе да су му потребни играчи у оба правца, а на крају, испоставиће се на самом шампионату управо је мењао и играо на тај начин. Каже свесно је жртвовао игру зарад резултата и да би сачувао играче.
Може да се узме у обзир да се ситуација знатно искомпликовала повредама, да је неке замисли пореметила, смањила маневарски простор, али утисак је и да се играчи баш нису, што би клинци рекли, скалпирали, са селектором, могло се то приметити између редова и у неким изјавама иако ни једни ни други то неће признати, бар за сад јавно.
Као што је својевремено рекао један колега са телевизије - „статистика је као бикини, показује много, али не открива све”.
Тако, статистички гледано, Србија је селекција која је после другог круга на Европском шампионату у Хрватској имала најлошију одбрану.
„Орлови” су примили највише голова, у просеку 31,8 по мечу.
До 32 су против Србије бројали Хрватска, Норвешка и на крају Белорусија, до 30 Шведска, а Француска чак до 39. Једини пут када су Шешум и друштво ту цифру спустили на испод 30, против Исланда, победили су.
Аустрија је процентуално остала најлошија, али после само три утакмице. „Орлови” и Аустријанци су примили највише голова на једном мечу, по 39.
Управо одбрану су и играчи означили као најслабији сегмент у њиховом учинку на шампионату.
Напад је био, али само на моменте и никад довољно дуго константан да би се резултатски угрозили противници.
Много техничких грешака, ускоћа напада, понекад, као у првој утакмици, игра без крила и безвољност чим противник направи разлику.
Готово све утакмице су по развоју догађаја биле пресликане, црне рупе у игри у којима би противник правио разлику завршавале су било какву причу о евентуалном изненађењу.
Можда слика са видео бима загребачке Арене у 55. минуту меча са Французима, на већ десет разлике са Динарове Експерте, на којој Јовица Цветковић погледа у даљину, наслоњен на руку, док седи на клупи, говори јаче од свега о немоћи у датом тренутку.
Од тога какву ћемо поуку извући из свега, да ли ће се све као и до сада само завршити на позивима на оставке или козметичким променама, битком за функције, а да се не бавимо суштином, зависиће и будућност рукомета.
Лариса Петровић
