Саша Ђорђевић: У Екипи се место заслужује…
САОПШТЕЊЕ СЕЛЕКТОРА КОШАРКАША ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ „СЛУЧАЈА МАРЈАНОВИЋ”
Александар Саша Ђорђевић
Селектор сениорске мушке репрезентације Србије, Александар Ђорђевић, обратио се јавности саопштењем које преносимо у целости:
После дугог размишљања, одлучио сам да се обратим јавности путем овог саопштења.
Надам се да вас нећу замарати ни стоти део од онога колико се последњих дана спортска јавност замара беспотребним полемикама, којима није место у штампи него на клупицама у школским двориштима. Али, да почнем…
Основни задатак селектора сениорске кошаркашке репрезентације Србије је да изабере најбоље играче и најпримерније особе, које имају квалитет и потребну форму за предстојеће такмичење (које год то било), а који уједно желе да се ставе на располагање тиму и да безрезервно прихвате одлуке о саставу тима. У кошарци, од почетног списка од 24 играча , списак се прво смањи на 16 кошаркаша који започињу припреме и боре се за улазак у тим од 12.
Много пута, у ствари скоро увек, 12 изабраних нису скуп НАЈБОЉИХ, него скуп 12 који НАЈБОЉЕ ИГРАЈУ ЗАЈЕДНО.
Као селектор, већ ДВЕ године желим да играч Марјановић игра за репрезентацију и покушавам да га укључим у рад са Екипом и сваки пут не могу да остварим ту своју намеру и велику жељу.
После освојеног сребра на СП 2014, логично је било да играче Крстића (опростио се од репрезентације) и Катића (играо у истом клубу и добио предност у односу на Марјановића), заменимо Бобаном и направимо једну планску, природну смену генерација на тој позицији, потребну за континуитет резултата.
Да се коначно разумемо - Марјановић је МОЈ и само МОЈ избор, јер до мог ангажовања као селектора он није био стални кандидат репрезентативац већ повремени, играјући врло променљиво за своје клубове дуги низ година.
До данас је био члан сениорске репрезентације на само једном великом такмичењу, 2011. на ЕП у Литванији када је Србија заузела 8. место (укупно 25 наступа укључујући и припремне мечеве), са малом минутажом и улогом у тиму код селектора Ивковића, који је за велика такмичења од 2008. до 2013. на тој позицији бирао друге играче.
Марјановић је одличан момак и играч који је последњу сезону у Црвеној звезди одиграо јако добро и чије су карактеристике, како људске тако и играчке, нама потребне, а између осталог су и недостајале на прошлом ЕП 2015, где је итекако могао да покаже свој квалитет и помогне Екипи и својим саиграчима у остварењу још бољег резултата.
Нажалост, њега није било.
Сви знамо да је започео припреме, тренирао пуном снагом без икакве повреде 10 дана, а онда после врло чудне одлуке, отпутовао у Америку где су му дијагностиковали само и једино карактеристичну болест свих спортиста - „могућност да се повреди“.
За све играче, тренере, медицинске и кошаркашке раднике, а верујем и навијаче, било је то поражавајуће сазнање јер вређа људску интелигенцију, етику спорта и такмичења, а нас је као Екипу директно ослабило. Наше разочарање је било немерљиво јер смо се осетили без икакве могућности да се бранимо и одбранимо од тога да нам други кроје капу, мантил па чак и борбено одело.
Ове године, Марјановић је прихватио мој позив и у директном разговору 20-ак дана пре почетка припрема и седам дана пре објављивања списка од 16, уверио ме је да је спреман, вољан, мотивисан и жељан да почне припреме и избори се за место у тиму. Истакао је да има, као уосталом и сви играчи, жељу да игра и иде на Олимпијске игре. Међутим, све је то остало само на празним речима јер је, де факто, отказао учешће САМО ДАН пре окупљања тима и првог тренинга.
Обавеза играча је да обавести КСС и тренера о евентуалном отказу ПРЕ објављивања списка од 16 имена (нешто слично се десило 2014. са играчем Величковићем који је такође отказао ПОСЛЕ објављивања списка од 16).
Телефоном образлажући свој отказ, вече пре окупљања, страхом од повреде и потребом да потпише уговор (на којем му честитам), а да се тек онда стави на располагање Екипи, Марјановић је изнео свој став да не може да дође ни на овогодишње припреме јер, како је рекао, има велики страх од повреде.
Када спортиста и репрезентативац има било какав страх, немогуће је да изађе на терен и буде неустрашиви такмичар који жели да победи улажући 100% напора, заједно са саиграчима. Када играч не жели, или не може због страха да игра за репрезентацију, то схватам - али не подржавам и не волим. Међутим, морам то да прихватим. Сваки разлог отказа је потпуно легитиман. Потребно је да дође на прави начин и у право време, уз максималан респект институције која се зове Репрезентација.
Искрено се надам да га је тај страх прошао и да ће, као што ми је и обећао приликом тог телефонског разговора, коначно прихватити позив 2017. године и да ће покушати да се избори за место у репрезентацији за следеће такмичење.
На крају, да завршим и обећавам да више нећу рећи ни реч о овој теми.
Потпуно погрешним путем, преко медија се „гура” играч у екипу која га је звала, желела, отворила му сва врата и пружила могућност да буде део Олимпијског тима Србије, у Екипу коју води тренер који верује у играча. У ту Екипу се улази само преко терена, игром и понашањем. Екипа не лаже, као што ни терен не лаже. У Екипу се не улази медијским саопштењима, анкетама, твитером и исфорсираним интервјуима, а поготово не преко менаџера. Екипа је, као што је познато, уз сребро на Светском и четврто место на Европском првенству, изборила учешће на Олимпијским играма у Рију и наставља са даљим радом. У Екипи, као што је свима познато, имамо од почетка припрема 6 - 7 играча без уговора, који дају све од себе, баш као и они са уговором. Екипу је напустио играч Загорац, својом одлуком, после финала са Порториком. У Екипи постоје правила која нико не сме, нити може да доведе у питање. У Екипи влада јединство у сваком ставу и одлуци. У Екипи се место заслужује. Екипа не поклања ништа и не тражи поклоне. Ми смо ТА Екипа!
