Фудбал играју сви, а признања добија Меси
КАПИТЕН АРГЕНТИНСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ НЕЗАСЛУЖЕНО ПРИМИО ПРИЗНАЊЕ ЗА НАЈБОЉЕГ ИГРАЧА МУНДИЈАЛА У БРАЗИЛУ
Лионел Меси
Речи Герија Линекера да је „фудбал једноставна игра у којој 22 играча јуре за лоптом, а на крају увек победе Немци” ушле су у анале. То је један од најбољих енглеских нападача свих времена казао у очају кад је Горди Албион изгубио од Немачке на пенале у полуфиналу Светског првенства у Италији 1990. Енглезима је пропала прилика да уђу у финале први пут после 24 године, а тамо и да стану раме уз раме са златном генерацијом која је „колевци фудбала” баш у „колевци фудбала” 1966. донела једину титулу првака света.
Наравно да Немци не побеђују увек, али је Линекерово разочарање било толико велико да му је свачија борба с „панцер дивизијом” изгледала донкихотовски узалудна. Немачка је, истина, освојила трон на Апенинима, а затим не само да је чекала све ове мундијалске циклусе да се врати на фудбалски Монт Еверест него значајан трофеј није узела још од Европског првенства у Енглеској 1996.
Елем, Немци су поново на крову света и опет су Аргентини пресудили једним нокаут-голом од којег нема дизања с патоса. Завршне сцене на Маракани у Рију биле су исте као и на сваком другом попришту одлучујуће битке. Победнике је опијала бескрајна радост, а поражене неизмерна туга. Као нека издвојена слика на средини игралишта стајао је потиштени Лионел Меси, можда и најбољи фудбалер модерног доба, који је суморним очима гледао само један остварени сан, који ни овог пута није био његов.
Кад је капитен аргентинске репрезентације пошао ка свечаној ложи, мислио се да креће као предводник тима који прима сребрне медаље. На подијуму је већ био немачки чувар мреже Мануел Нојер, држаћи награду за најбољег голмана Мундијала. Неколико вратара је бранило сјајно у Бразилу, али признање које се од прошлог првенства зове Златна рукавица (на претходна четири „Лав Јашин”, по прослављеном совјетском голману) сасвим је заслужено стигло у његове руке.
А онда, док се Меси још пео, с разгласа се чуо глас који је обавештавао да су новинари изабрали најсјајнију аргентинску звезду за најбољег играча Двадесетог светског шампионата. Потпуно неочекивано као Суарезов угриз и изненађујуће као репрезентација Костарике Златна лопта је украсила од пораза избезумљеног аса.
Ни сам се Меси није томе надао. С горчином што признање добија као поражени финалиста, а не као истински наследник вођа шампионских тимова Аргентине, добро знајући да ће му награда бити само већи баласт, желео је да се што пре изгуби из ока вишемилионског гледалишта.
Предосећао је он да ће се исте вечери поставити питање: „Откуд Меси?”. Опште је виђење да Аргентинац није заслужио да понесе то знамење, а као нож у његово срце зарило се једнодушно мишљење најзаслужнијих играча за два аргентинска злата. И Марадона (1986) и Кемпес (1978) недвосмислено сматрају да им земљак није достојан признања, које је, узгред, припало обојици на мундијалима њихове славе. Онда и није могло коме другом, а било је случајева да награду стекне играч који није био чак ни поражени финалиста (Скилачи трећи 1990, Форлан четврти 2010).
Линекерова реченица данас је парафразирана у иронију, чак и у сарказам - фудбал играју сви, а Златну лопту добија Меси. Посредно се указује да је аргентински фудбалер био носилац оне друге Златне лопте, за најбољег играча године, када се очекивало да ће награда за 2010. да припадне његовим саиграчима из Барселоне Андресу Инијести или Чавију Ернандезу зато што су пре четири године били светски прваци са Шпанијом. Иако се Меси није видео у Јужној Африци, на првом мундијалу на Црном континенту, а Немци су у четвртфиналу с 4:0 прегазили Аргентину, којој је селектор био Марадона, репрезентативци „црвене фурије” баш оним редом су завршили иза њега. Био је то први избор од када су Светска фудбалска федерација (Фифа) и угледни француски магазин „Франс фудбал” објединили своја признања за најбољег играча године. Поред новинара прилику да дају гласове добили су и селектори и капитени националних селекција.
Меси је Златну лопту понео и за 2009 (тада му почаст одала и FIFA) и за 2011. и за 2012. Ниједна није примљена под знаком питања осим оне из године шпанског тријумфа на мундијалу на којем аргентински ас није постигао ни гол.
У Бразилу је дао четири и то четири од шест аргентинских у такмичењу по групама. Свакако да је најзначајнији онај једини којим је спречено изненађење против Ирана. Јесте и да је његово филигранско додавање било пресудно да се Ди Марија нађе у шанси из које је затресао швајцарску мрежу у 118. минуту осмине финала, али Меси затим, у одсудним утакмицама, није потврдио истинску класу.
Баш на мечевима од четвртфинала у Мексику 1986. Марадона је изградио свој култ у аргентинском народу, пред чијим се очима Кемпес прославио у финалу против Холандије, одлученом на продужетке.
По чему ће се памтити Меси? Сада сигурно по оном слободном ударцу у надокнади времена у продужецима на Маракани, који је Аргентини пробудио наду у пенале. Шут за улазак у легенду на мечу његовог живота завршио је високо мимо гола.
Марадона је смотао црвени тепих који је спремао за златног капитена...
Г. Анђелић
Зачуђен и Блатер
И Фифин дугогодишњи председник Швајцарац Јозеф Блатер (78) придружио се дугом реду истомишљеника који кажу да Меси није заслужио признање.
- Био сам изненађен када је он кренуо да прими награду. То није оно што сам ја очекивао. Меси је, ипак, играо најзначајнију улогу у аргентинском тиму у такмичењу по групама и то треба уважавати.
