Нека у „Декларацију о опстанку српског народа“ унапред сумњају - душмани

ЧАК И АКО ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ТРИ ФРАКЦИЈЕ СРБА НИСУ ИДИЛИЧНИ - НИЈЕ СРПСКИ ТИМЕ МАХАТИ

Обележавање Дана сећања на страдале у „Олуји” у Ветеренику

  • Наши Европејци говоре: „Суседе је већ и сама најава Декларације негативно асоцирала на Нарчетаније, Меморандум САНУ и сл.“, „Изазваће сумње Брисела да се враћамо Милошевићевој политици“... Разочаране патриоте опет веле да је безначајна: „Декларација је пука парада, јер инсистира само на културном, а не и на политичком јединству нације!“, „Било је више таквих докумената у прошлости, па од свега ништа није остварено!“, „То је само параван власти за предстојеће признање Косова“
  • Има чак мишљења да би Декларација, уместо да уједини српски народ, ма где био, могла да произведе раздор између матице и нове дијаспоре у еx-yu републикама. Конкретно, између евроентузијастичне матице, која прихвата дупле стандарде ЕУ те граби према Бриселу, и евроскептичне дијаспоре којој евроатлантске интеграције у новим државама, Хрватској и Црној Гори, нпр., нису донеле бољитак
  • Не треба ширити приче како ће Вучић, наводно, пре или касније издати Додика, односно да ће Србија кад дође стани-пани продати и Косово и Српску. Ако су коаутори Декларације стално заједно и понављају да односи две српске земље никада нису били бољи, зашто у то ми да сумњамо? Нека сумњају душмани!
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика“ (нешто шира ауторова верзија текста)
 

        „ДЕКЛАРАЦИЈЕ о опстанку српског народа“, у коауторству Вучић-Додик, није ни угледала свјетло дана, можда још и недовршена у рукопису - изазвала је поларизацију јавности у распону од оних који сматрају да је запаљива до оних који мисле да је занемарљива.

        Наши Европејци кажу да је запаљива: „Шта ће нам тај анахронизам на путу у према ЕУ отворених граница и заштите мањина?“, „Сусједе је већ и сама најава Декларације негативно асоцирала на Нарчетаније, Меморандум САНУ и сл.“, „Изазваће сумње Брисела да се враћамо Милошевићевој политици“. Итд, итд.

        Разочаране патриоте опет веле да је безначајна: „Декларација је пука парада, јер инсистира само на културном, а не и на политичком јединству нације!“, „Било је више таквих докумената у прошлости, па од свега ништа није остварено!“, „То је само параван власти за предстојеће признање Косова“. Итд. итд.

        Уосталом, подјеле по истој матрици већ дуго се, различитим поводима, понављају у политичком животу Србије.

        Има чак мишљења да би Декларација, умјесто да уједини српски народ, ма гдје био, могла да произведе раздор између матице и нове дијаспоре у еx-yu републикама. Конкретно, између евроентузијастичне матице, која прихвата дупле стандарде ЕУ те граби према Бриселу, и евроскептичне дијаспоре којој евроатлантске интеграције у новим државама, Хрватској и Црној Гори, нпр., нису донијеле бољитак.

        Напротив, наоружане статусом чланица ЕУ и NATO-а још безобзирније крше права српске мањине у непосредном сусједству матице Србије.

        Оправдано гњевна због своје посвемашње мањинске обесправљености у националном, политичком, економском, културном и сваком другом смислу, дијаспора очекује Декларацију радикалнијег садржаја и борбенијег тона.

        Србији, која се постепено економски опоравља и полако враћа на регионалну политичку сцену, са влашћу која ужива масовну изборну подршку и мање хладно међународно окружење, више одговара одмјеренији и стрпљивији наступ.

        Такав раскорак, наводно, посебно пријети на релацији Србија-Српска.

        Србији ни у најтежа времена санкција, бомбардовања и отимања дијелова територије ипак нико није оспоравао државни опстанак. И када су од ње правили „Ужас“ (скраћеница за ужа Србија), како не би постала „велика Србија“, нико није оспоравао бар Милошеве границе. Српској, међутим, откако је настала '92, па и пошто је међународно призната '95, непрестано пријете нестанком, како нетрпељиве комшије, тако и трансатлантски протектори.

        Српска опстаје као тврђава, опсједнута од много отворених непријатеља и пријатеља који боље од ње знају шта је за њу најбоље.

        За Србе у Српској важи да су ’92-’95. добили рат на бојном пољу, али да су „изгубили медијски рат“, и зато њен лидер одговара у медијима истог дана и истом мјером на свако јавно оспоравање из Сарајева, долазило то од Морион Кормак или Бакира Изетбеговића. Предсједник Србије, напротив, може да реагује „политички коректно“ и пријатељима назива и све оне који би то можда могли постати, иако добро зна да нису.

        А одбруси и обрадује националну публику само када они баш прекардаше, као рецимо ономад са оним да „може на Косову, а не може у Каталонији“.   

        Како онда написати Декларацију о опстанку српског народа која би истовремено била по мјери и дијаспоре и матице и за њу „специјално везане“ Српске?

        На састанку у Градској кући у Новом Саду 4. августа, са српским представницима из региона, Вучић и Додик су најавили да ће је заједно написати и обзнанити у новембру. Додик је у међувремену на стадиону у Ветернику рекао да ће се „Српска и Србија ујединити и територијално и државно“, на отварању Дана Српске у Србији у Народном позоришту у Београду, да му „нико не може одузети снове о уједињењу Српске и Србије и да ради на њиховом остварењу“.

        Судећи пак по изјавама Вучића и његов блиског сарадника Николе Селаковића, Декларација ће се односити на, не мање важна, али за спољни фактор бенигнија питања заједничког српског језика, ћириличког писма, српскопрвославне цркве, националне традиције и српске културе.

        Да ли ће превагнути приступ матице, или Српске и Срба из југозоне, или ће се наћи негдје на компромисној средини?

        Неће то бити тешко како изгледа јер предсједник Српске је у Ветернику на оно о територијалном и државном уједињењу додао да ће „до тога доћи спонтано до краја овог вијека“, а у Београду, уз оно о сновима на чијем остварењу ради, дометнуо да „вјероватно ове генерације Срба то неће дочекати“. Имао је, наравно, на уму да таква могућност није предвиђена Дејтонским споразумом, а да је Српској у интересу да га се стриктно држи ма колико га његови евро-амерички творци кршили.

        А у разговорима у Градској кући у Новом Саду представник из Македоније рекао је да тамошњи Срби имају разумијевање за тешку и сложену позицију матице и изнио занимљиву оцјену да би „поред званичних изјава подршке из матице, које често изазивају неразумијевање сусједних држава, „било корисно да се Срби из региона чешће састају у Србији и Српској, да се договарају и координишу без присуства медија“.  

        Чак и ако ставови три формације Срба и нису баш тако идилично јединствени, није српски о томе говорити. Поготово не треба ширити приче како ће Вучић, наводно, прије или касније издати Додика, односно да ће Србија кад дође стани-пани продати и Косово и Српску.

        Ако су коаутори Декларације стално заједно и понављају да односи двије српске земље никада нису били бољи, зашто у то ми да сумњамо?

        Нека сумњају душмани!

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари