Кецмановић: Бошњаци-муслимани не раде безмало четири месеца годишње

ХАЏИЛУК ПОСКУПЕО ЗА 3.000 КМ, ПА ИМ ЈЕ ЗА ОДЛАЗАК У МЕКУ ПОТРЕБНА ГОДИШЊА ЗАРАДА

• Већ и само џума у подне, која сваког петка муслимане ослобађа од пола дневног радног времена, када се помножи са 48 недеља у години, даје збир од 24 нерадна дана. Када се томе додају дани Бајрама и хаџа, световни празници, годишњи одмори и повезивање дана пре и после викенда, испада да муслимани у БиХ не раде - безмало трећину године
• Неолиберално радно законодавство, које широм ЕУ намеће запосленима све дуже радно време и све дужи стаж до све мање пуне пензије, у колизији је са бројним нерадним данима у исламском календару. Бакир је зато, биће, свестан да се Меркелова и Макрон ужасавају од заразног примера таквих „ударника“ у европској кући, у којој се све више и све дуже ради
• Муслиманима је изгледа шанса вероватни будући председавајући Председништва БиХ Милорад Додик, који им у име изворног Дејтона поручује: „Радите у вашем Сарајеву и кантонима са бошњачком већином шта год хоћете, али оставите нас на миру да у Српској организујемо живот по своме“. Посвећеност Бошњака вери, односно хаџу и џуми у бројним нерадним данима, срећно би се удружила са Додиковом жељом да што мање раде на ревизији Дејтонског споразума и централизацији БиХ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Политика

       „У ПОСЉЕДЊИХ неколико година одлазак на хаџ поскупио је за читавих 3000 КМ или 1500 еура“, алармирао је ономад сарајевски портал Кlix.ba, јер то у БиХ за вјерујуће Бошњаке представља озбиљан проблем.

        Бар један одлазак на хаџ током живота обавеза је сваког муслимана, а шеријат препоручује и више ходочашћа у Меку.

        У ситуацији када комплетан аранжман, са повратном картом, смјештајем и храном кошта колико су и просјечна цјелогодишња примања запосленог муслимана у БиХ, то постаје не само ствар посвећености исламу него и дубине џепа. Неки ту богоугодну дужност обављају и сваке године, док већина годинама мора да штеди и за тај један обавезни пут у Саудију.

        У Босни то зову „одлазак на Ћабу“ по ритуалном обилажењу светог камена Кабе, што је, у ствари, само дио обреда у Меки.

        Ко би требало да притекне добрим муслиманима да би постали и хаџије? ИВЗ? СДА? Власт на територији пет кантона са бошњачком већином?

        Проблем пада у незгодан моменат када Предсједништво БиХ, наводно, иначе дискриминише муслимане у односу на хришћане. Једино њима ускраћује потпис споразума са ИВЗ-ом којим би „јединствена држава“ БиХ и са муслиманима регулисала права вјерника на јавно празновање, одијевање и исхрану у складу са Кураном и шеријатом.

        О чему се ради ?

        Бошњачка политичка елита сасвим озбиљно рачуна на то да ће БиХ у догледно вријеме, подршком САД бити преко реда примљена у NATO и ЕУ те преустројена у унитрану државу. Истовремено, свјесни су да „исламофобне“ Француску, Њемачку, Италију, као и Мађарску, Пољску и Словачку, неће придобити када у јавним институцијама у Сарајеву угледају службенике са ахмедијама и у трофртаљкама, а службенице са заровима. А то је управо оно што је уговором, који је ИВЗ поднијела Предсједништву БиХ, недвосмислено предвиђено као право сваког муслимана.

        Неолиберално радно законодавство, које широм ЕУ намеће запосленима све дуже радно вријеме и све дужи стаж до све мање пуне пензије, у колизији је са бројним нерадним данима у исламском календару. Већ и само џума у подне, која сваког петка муслимане ослобађа од пола дневног радног времена, када се помножи са 48 недјеља у години, даје збир од 24 нерадна дана. Када се томе додају дани Бајрама и хаџа, свјетовни празници, годишњи одмори и повезивање дана прије и послије викенда, испада да муслимани у БиХ не раде безмало трећину године. А Бакир је, биће, свјестан да се Меркелова и Макрон ужасавају од заразног примјера таквих „ударника“ у европској кући, у којој се све више и све дуже ради.

        Најзад, сигурно је да ни Иванић и Човић у Предсједништву БиХ, али из сасвим других разлога, такође нису спремни да потпишу уговор са ИВЗ-ом. Ради се о уговору по коме би православни Срби и Хрвати-католици радили знатно више него њихове колеге муслимани-Бошњаци.

        Два бајрама се нерадно балансирају са Божићем и Ускрсом, али џума и, поготово, хаџ уносе вјерски и национални дисбаланс који граничи са дискриминацијом суграђана, који по Уставу имају једнака индивидуална и групна права и на рад и на нерад.

        Међутим, добар муслиман мора и петком у подне на џуму и једном или више пута на хаџ, што уз годишњи одмор и цивилне празнике, значи четвртину године плаћеног одсуства и 8000 КМ трошка.

        На аларм се нису огласили ни ИВЗ, ни СДА, ни кантони а ни нека саудијска, турска или персијска исламска банка која би понудила намјенске и по исламу иначе бескаматне кредите.

        Колико одлазак на Ћабу доприноси угледу међу џематлијама, свједочи фото-репортажа у сарајевским медијима о својевременом боравку Алије, вишеструког хаџије, у Меки. Предсједник БиХ, омотан бијелим чаршафом,у друштву са предратним уредником листа „Комунист“ Муфидом Мемијом, одушевио је Башчаршију.

        Али, шта данас да ради просјечан муслиман, који је све више окренут џамији, Курану, шеријату, када су се и предсједник Бакир и реис Хуснија изјаснили да хоће у ЕУ, а еx реис Церић вели да је „данас Бошњацима и Мека и Медина у Бриселу“?

        Рјешење проблема изгледа да ће морати да сачека постизборну јесен и долазак Додика у Сарајево.

        Вјероватни будући предсједавајући Предсједништва у име изворног Дејтона у више наврата и варијација је поручио: „Радите у вашем Сарајеву и кантонима са бошњачком већином шта год хоћете, али оставите нас на миру да у Српској организујемо живот по свом.“
Најзад, Додик није наклоњен радном напрезању кадрова у заједничким органима у Сарајеву, посебно не бошњачких, који неуставно форсирају унитарну државу.

        Посвећеност Бошњака вјери односно хаџу и џуми у бројним нерадним данима срећно би се удружила са његовом жељом да што мање раде на ревизији Дејтонског споразума и централизацији БиХ.