Србија ослонац може наћи само у стратешком партнерству са Русијом
ПРИШТИНСКИ ПРОЦЕС НАД „ЦРНИМ ТРАНСПЛАНТОЛОЗИМА”: ЛЕКЦИЈЕ ЗА СРБИЈУ
- Да ли неко озбиљан може веровати правдањима Карле дел Понте да јој НАТО и Мисија привремене управе УН на Косову и Метохији нису дозвољавали приступ важним документима о трговини српским органима, а да Албанија није омогућила истраживање гробова на њеној територији?!
- Јер, она и геополитичке силе које су стајале иза њених леђа кад је била главни тужилац Хашког Трибунала, имали су и техничке и правне могућности да доведу сопствену истрагу до краја. Међутим, ту је дошло до интервенције политичких фактора
- Управо зато се данас у Приштини максимално сме истраживати делатност израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и министарског чиновника. А главни јунаци извештаја Дика Мартија, као и раније, налазе се на политичком Олимпу
- Што се тиче власти у Србији, крајње је време да донесу сопствене закључке поводом ових судско-правних “игранки” на српским костима
- Уз све уважавање ОУН и ЕУ, треба рећи да у данашњем свету заштита национално-државних интереса мора да се гради пре свега на спровођењу активне и суверене спољне политике, са ослањањем на војно-политичке блокове и међудржавне структуре којима ти интереси одговарају
- За Србију, такав ослонац може постати само стратешко партнерство са Русијом и учешће у интеграцијским моделима које развија Москва – од савезне државе Русије и Белорусије и Царинске уније, до Шангајске организације за сарадњу и Евроазијског савеза – а никако на моделима и институцијама Европске Уније
Петар ИСКЕНДЕРОВ
ЗА обнављање суђења „црним трансплантолозима” у Приштини, први се заложио швајцарски правник Дик Марти.
Управо он је крајем 2010. године, у својству специјалног известиоца ПАСЕ изазвао “експлозију” у европској јавности својим извештајем о чудовишним злочинима лидера косовских сепаратиста. Већ почетком лета 2011. године, предмет се фокусирао на делатност приватне клинике “Медикус” из Приштине.
Она је затворена 2008. године, када су представницима ЕУ и других међународних организација постале познате тајне операције са вађењем бубрега. Међутим, Дик Марти има озбиљне аргументе када тврди да су „црне трансплантације” на Косову и Метохији процветале још крајем деведесетих година.
Дик Марти
Међутим, упркос важности тих сведочења, тешко је очекивати да ће суђење, које се спроводи под окриљем ЕУ, у административном центру Косова и Метохије, помоћи Србији и косовским Србима да бар делимично задовоље правду. Уместо тога, вероватније је да ће садашња расправа следити одлуку коју је обнародовао Међународни суд правде о статусу Косова и Метохије, тиме још једном потврђујући кризу постојећих међународних правних механизама, који су се нашли у рукама архитеката “новог светског поретка”.
Уз све уважавање ОУН и ЕУ, треба рећи да у данашњем свету заштита национално-државних интереса мора да се гради пре свега на спровођењу активне и суверене спољне политике, са ослањањем на војно-политичке блокове и међудржавне структуре којима ти интереси одговарају. За Србију, такав ослонац може постати само стратешко партнерство са Русијом и учешће у интеграцијским моделима које је развила Москва – од савезне државе Русије и Белорусије и Царинске уније, до Шангајске организације за сарадњу и Евроазијског савеза – а никако на моделима и институцијама Европске Уније.
Разуме се да не треба одрицати да је извештај Дика Мартија постао прво тако ауторитетно сведочанство злочина који су почињени у покрајини Косово и Метохија, од стране бораца “Ослободилачке Војске Косова” (ОВК). У свом извештају аутор се посебно дотакао теме “црних трансплантација” на Косову и Метохији, када су мирним становницима, заробљеним од стране припадника ОВК, вађени унутрашњи органи ради продаје на европском “црном тржишту”.
По подацима Дика Мартија, “органи су неким заробљеницима вађени на албанској територији, у близини града Фуша-Круја”, недалеко од престонице Тиране. “Када је хирург трансплантолог био на месту, спреман да ради, заробљеници су појединачно извођени из “сигурне куће” и борци ОВК су их без оклевања ликвидирали, а њихова тела су одмах пребацивана у операциону клинику” – каже се у извештају Дика Мартија.
У документима које је објавила Карла дел Понте, рејон операција “црних трансплантолога” била је “жута кућа” у близини града Бурел на северу Албаније. Међутим, ни Карла дел Понте, ни Дик Марти, нису успели да добију сагласност Албаније за есхумације и друге неопходне истражне радње.
Премијер Албаније Сали Бериша је јавно назвао Дика Мартија “расистом” и не знам због чега и “антисемитом”. А један од посланика албанског парламента Шпетим Идризи, окарактерисао је наводе швајцарског правника као “инспирисане од стране Русије и Србије”.
Представници цивилне мисије ЕУ у Приштини који контролишу садашњу истрагу, показали су се још опрезнијим. По речима њиховог тужиоца за војне злочине, Мати Ратикајнена, “чињеница је да у овом случају нема никаквих доказа. Нема тела. Нема сведока”.
Клиника „Медикус”
То јесте данас углавном тако. Али узрок таквом стању лежи у чињеници да у овом случају није постојала реална заинтересованост водећих западних земаља и међународних правних институција, да се утврди истина.
Управо то је допринело да Албанија и косовске власти одбију да сарађују у истрази са ПАСЕ. Тако је преношење у центар пажње приштинске клинике “Медикус” (у којој и није било убистава са предумишљајем, нити стотина заробљених Срба, него се тамо радило “само о” финансијским преварама донора и операцијама без званичног одобрења), са геополитичке тачке гледишта било много угодније и мисији ЕУ у Приштини, него да се бавила “српском” истрагом.
Наравно да и ово такође потпада под тачке за кривичне пријаве. Међутим, ово тумачење омогућава Западу, а пре свега САД, да очувају неприкосновеност свог “косовског пројекта” и главнооптужених фигура на челу са Хашимом Тачијем.
Да ли неко озбиљан може веровати данашњим оправдањима Карле дел Понте, која каже да јој “НАТО и Мисија привремене управе УН на Косову и Метохији нису дозвољавали приступ важним документима, а да Албанија није омогућила истраживање гробова на њеној територији”.
У стварности, она и геополитичке силе које стоје иза њених леђа, у тренутку када је она била главни тужилац Хашког Трибунала, имали су и техничке и правне могућности да доведу сопствену истрагу до краја. Међутим, ту је дошло до интервенције политичких фактора.
Управо због тога се данас у Приштини максимално сме истраживати делатност израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и министарског чиновника.
Главни јунаци “Марти-извештаја”, као и раније, налазе се на политичком Олимпу.
Што се тиче власти у Србији, крајње је време да донесу сопствене закључке поводом ових судско-правних “игранки” на српским костима.
(Фонд Стратешке Културе)