Удружени злочиначки подухват да се Војислав Шешељ у Хагу убије
Апарат у Шешељевим грудима - под контролом аморалних практичара борџијанских вештина - лако се и једноставно претвара у оруђе дириговане смрти
* Сви који пред јавним покушајем убиства Војислава Шешеља срачунато ћуте, а таквих је легион, припадници су удруженог злочиначког подухвата да се он убије
* Хашка паника сасвим је разумљива. У својој бриљантној синтези нечасног процеса, Шешељ би сатро све лажне аргументе и натегнуте софизме петолигашке тужилачке екипе која већ годинама и у чопору безуспешно кидише – на њега самог. Његова последња реч не само да би разорила у парампарчад све тачке монтиране оптужнице већ би обесмислила сам процес и на тај би начин уједно би шахматирала унапред и судско веће
* Гангстерски третман физички беспомоћног сужња Војислава Шешеља, и то под циничним плаштом медицинске интервенције, чему смо сведоци током задњих неколико седмица, говори све о томе каквој га је мафији својевремно предао „блаженопочивши“ премијер Србије
* Сваки пут када би Шешељева здравствена криза достигла врхунац, у тајности од породице и од света они би га на брзину, на начин много сличнији киднаповању него указивању здравствене неге, пребацивали на незнана одредишта где су над његовим телом вршили најразноврснија и најшокантнија насиља, без ичије сагласности или припита
* Дефибрилатор у Шешељевим грудима – да је у рукама лекара који се држе Хипократове заклетве – био би бенигна и спасоносна направа; у рукама аморалних практичара борџијанских вештина - лако се и једноставно претвара у оруђе дириговане смрти
* По свему судећи, начином како се брине о здрављу Војислава Шешеља, Хашки трибунал ствара околности које су најпогодније за смртни исход
* „Шта сам учинио данас за невиног страдалника Војислава Шешеља?“ - питање је које себи треба да поставља свако све док он не буде на слободи
Пише: Стефан Каргановић
ТРАГИЧНА драма животне опасности која прети затворенику савести Хашког трибунала и сопствене нелојалне државе („водите га и немојте нам га враћати“), Војиславу Шешељу, из дана у дан закономерно се погоршава.
Пошто је битку са Војиславом Шешељем дефинитивно морално и професионално изгубио, апарат Хашког трибунала сада по сваку цену настоји да га спречи да изнесе своју завршну реч.
Њихова паника сасвим је разумљива. У својој бриљантној синтези нечасног процеса Шешељ би сатро све лажне аргументе и натегнуте софизме петолигашке тужилачке екипе која већ годинама и у чопору безуспешно кидише – на њега самог. Његова последња реч не само да би разорила у парампарчад све тачке монтиране оптужнице већ би обесмислила сам процес и на тај би начин уједно би шахматирала унапред и судско веће.
Супротно од брзоплете констатације госпође Смајловић, у коначном исходу последњи би се сигурно смејао Војислав Шешељ, не само нечасном суду већ и свим његовим домаћим гњидама и помагачима који се својом корумпираном ћутњом солидаришу са том срамном установом.
Сви који пред јавним покушајем убиства Војислава Шешеља срачунато ћуте, а таквих је легион, припадници су удруженог злочиначког подухвата да се он убије. Бесавесни бивши сарадници који су га издали и сада мирно посматрају његову смртну агонију; црквени функционери (духовници, они сигурно нису) који мудро ћуте и избегавају да дигну свој „апостолски“ глас да се не би замерили моћницима овога света и да својим искораком из утврђених шема не би реметили екуменске и разне друге интеграције; интелектуалци који делом из личне зависти а делом из опортунизма окрећу главу од потресне судбине свог бриљантног утамниченог колеге; широка јавност, која глуми презаузетост другим стварима док је живот човека који се за њу племенито жртвује на измаку – све њих раније или касније, у овом или у оном облику, сустићиће речи немачког пастора Дитриха Бонхофера, на крају и самог жртве нацизма, који је на незабораван начин, ужаснут равнодушношћу својих суграђана у једном историјски различитом али морално аналогном тренутку, то овако прокоментарисао. Када свакога кога будете могли, тако отприлике гласе његове речи, будете бацили незаситој звери у нади да ће само вас заобићи, она ће се баш тада и на вас обрушити. Међутим, у том тренутку, који је за све бедне гњиде овога света уједно најтежи и апсолутно неизбежан, како им је рекао Бонхофер, више неће преостати никога да стане у вашу одбрану.
Гангстерски третман физички беспомоћног сужња Војислава Шешеља, и то под циничним плаштом медицинске интервенције, чему смо сведоци током задњих неколико седмица, говори све о томе каквој га је мафији својевремно предао „блаженопочивши“ премијер Србије. Сваки пут када би Шешељева здравствена криза достигла врхунац, у тајности од породице и од света они би га на брзину, на начин много сличнији киднаповању него указивању здравствене неге, пребацивали на незнана одредишта где су над његовим телом вршили најразноврснија и најшокантнија насиља, без ичије сагласности или припита. У – како се неко пригодно изразио – „борџијанској атмосфери“ Хашког судилишта и његових помоћних установа, без консултације недавно му је уграђен дефибрилатор, наводно да би регулисао рад његовог тешко оштећеног срца. Од тренутка када је та интервенција обављена настали су проблеми који су уместо побољшања наговештавали погоршање животне перпективе пацијента Војислава Шешеља.
Испоставило се да уграђена направа не функционише зато што је делимично неисправна.
Али, управо конспиративан начин како је та наводно „спасоносна“ хируршка интервенција била изведена је то што покреће лавину недоумица. По свему судећи, начином како се брине о здрављу Војислава Шешеља, Хашки трибунал ствара околности које су најпогодније за смртни исход. Наводна неисправност дефибрилатора представља чињеницу која је потпуно довољна за постављање најозбиљнијих питања.
У западним земљама се у овој области спроводи ригорозна контрола квалитета и слични примери да је оваква направа могла тако спектакуларно оманути, ако постоје, статистички су занемарљиви. Да се то догодило баш Војиславу Шешељу, и то управо онда када је требало да буде у врхунској форми, представља не теорију завере него предмет легитимне забринутости.
Размотримо сада још неколико елементарних чињеница, поред ове управо изложене, које указују на то да је вероватноћа фабричке неисправности уграђеног апарата врло близу нули и на подозриву подударност овог необичног догађаја са критичним тренутком у Шешељевом процесу. Као што ове недеље чујемо од др Љубише Симића на емисији „Атлантис Ултра“ (хттп://www.дверисрпске.цом/ср-ЦС/мултимедија/радио/атлантис/радио-атлантис-бр-38.пхп) апаратура овакве врсте може имати двојну употребу.
У рукама лекара који се држе Хипократове заклетве она може бити бенигна и спасоносна; у рукама аморалних практичара борџијанских вештина, она се лако и једноставно претвара у оруђе дириговане смрти. Др Симић се, додуше, прописно ограђује али је навео конкретан пример даљинског управљања сличном направом из своје уже специјалности – неурохирургије. Међутим, мутатис мутандис оперативни принцип је исти. Ако се неурохируршком направом може управљати на исти начин као даљинским управљачем за ваш телевизор, онда је то и са кардиолошком направом начелно могуће.
Наравно, пука могућност злоупотребе није сасвим исто што и воља за извршењем. Међутим, степен вероватноће да таква воља постоји изразито је висок. Постоје убедљиви докази да су техничка испитивања начина за индуковање срчаног удара, злоупотребом направе као она што је уграђена Шешељу, већ изведена, и то успешно. Довољно је консултовати следеће изворе: хттп://www.лснеwсгроуп.цом/2012/03/01/андреw-бреитбарт-wаит-тил-тхеy-сее-wхат-хаппенс-марцх-1ст/ ; хттп://www.wхале.то/б/ассассинатион_дисеасе.хтмл;
хттп://www.ветеранстодаy.цом/2011/08/07/ассассинатионс-бy-индуцед-хеарт-аттацк-анд-цанцер/; хттп://ренсе.цом/генерал67/говб.хтм;
У најмању руку, и најскрупулознијем проценитељу чињеница ово потврђује присутност свих основних претпоставки кривичног дела: и мотив, и могућност и изводљивост.
Отац Јустин Поповић једном приликом је рекао да је човек без вере мртав. Можда би било боље да узвишену мисао оца Јустина преформулишемо на један практичнији начин: друштво које ћути, које је изгубило способност да осећа и изражава морално гнушање – мртво је.
Прогон Војислава Шешеља ставља на моралну пробу сваког од његових суграђана. Предмет Шешељ превазилази оквире политике и сада се налази искључиво у моралној сфери.
„Шта сам учинио данас за невиног страдалника Војислава Шешеља?“ питање је које себи треба да поставља свако, из дана у дан, све док се он не врати својој породици и своме народу.
Свака реч и сваки гест у прилог правди за Војислава Шешеља, без обзира колико наизглед безначајни, неће испунити новом енергијом и новим животом само њега, него и све нас.
