„Хрвате је изједначавао са усташама, а муслимане са отоманским Турцима“

ЗАВРШНА РЕЧ ТУЖИОЦА МАТИЈАСА МАРКУСЕНА

НА СУЂЕЊУ ДР ВОЈИСЛАВУ ШЕШЕЉУ - ПУНИ ТЕКСТ (1)

• Да би омогућио идеју Велике Србије оптужени је обновио и часопис „Велика Србија“. На насловној страни првог броја налази се и карта Велике Србије. Она укључује данашњу Србију, Македонију, Црну Гору, Косово, БиХ, као и добар део Хрватске. Као што је рекао оптужени, желео је да ампутира део Хрватске дуж онога што је тврдио да је стара српска граница која се пружа од Карлобага, преко Огулина, Карловца, до Вировитице
• Оптужени је такође учестовао у немилосрдној и неуморној пропагандној кампањи протеривања несрпског становништва, укључујући Хрвате, муслимане и косовске Албанце. Тврдио је да Срби имају историјско право на територију коју покрива Велика Србија. Са презиром је говорио о несрбима и представљао их као нељуде
• Хрвате је изједначавао са усташким фашистима који су чинили злочине против Срба, а босанске муслимане са отоманским Турцима за које је рекао да су угњетавали Србе стотинама година. Тврдио је да су Срби у непосредној опасности и да им прети геноцид који би над њима починили Хрвати, као и да ће их поробити муслимани
• Оптужени је формирао Српски четнички покрет (СЧП), који је 1991. г. припојио својој новој Српској радикалној странци (СРС). СЧП је постао војно крило СРС. Оптужени је потом формирао Кризни штаб (КШ), који је касније преименован у Ратни штаб (РШ), преко кога је регрутовао и распоређивао своје добровољце - шешељевце. У улози војног комаданта, посећивао је и ратиште, носио униформу и обилазио шешељевце

Преноси: Марија М. Зарић

        ТУЖИЛАЦ Матијас Маркусен изнео је део завршне речи оптужбе у процесу против др Војислава Шешеља, бранећи тачке оптужнице које се односе на „удружени злочиначки подухват“ (УЗП).

        Маркусен је у име оптужбе оценио да укупан доказни материјал тужилаштва показује „ван разумне сумње“ да је оптужени лидер Радикала учествовао у припреми и извршењу УЗП, чија је заједничка сврха била искључиво и само да се присилно створе етнички издвојене територије у Хрватској и БиХ. И то од августа 1991.г. када су српске снаге, наводно, покренуле кампању масовних прогона несрба, превасходно Хрвата и муслимана на територији БиХ.

        Факти надаље преносе интегрални говор првог дела завршне речи оптужбе, који је Маркусен излагао нешто мање од три сата:

        „Злочини почињени у Вуковару, Зворнику, ширем подручју Сарајева, Мостару и Невесињу, представаљали су саставни део ове кампање прогона. Злочине су починиле српске снаге под командом и руководством у УЗП.

        Међу најзверскијим злочинима многе су починили српски добровољци које је регрутовао, организовао и распоредио оптужени. Његови добровољци били су озлоглашени због своје бруталности и злочина, а толико су тесно били са њим повезани да су били општепознати под називом „шешељевци“. Они су учествовали и починили злочине у свим општинама из базе злочина које се наводе у оптужници. Снаге ЈНА такође су учествовале у злочинима и починиле злочине, као што је то доказано у овом предмету.            

        Учесник у УЗП Слободан Милошевић, председник Републике Србије, имао је под својом контролом ЈНА. Учесници у УЗП, генерали ЈНА Вељко Кадијевић и Благоје Аџић, били су старешине са највишим чином у оквиру ЈНА. Припадници јединице за Специјалне операције српског МУП-а познати као Црвене беретке, такође су учествовали у кривичним делима и починили злочине. Милошевић је такође вршио контролу над МУП-ом и тесно сарађивао са учесницима УЗП Јовицом Станишићем, начелником српске Државне безбедности и његовим замеником Франком Симатовићем званим Френки.

        Српски МУП тесно је сарађивао са учесником УЗП Жељком Ражњатовићем, звани Аркан. Он је управљао паравојном организацијом која је била позната под називом „аркановци“ или Арканови тигрови, а такође је учествовао у злочинима за које се оптужени терети у оптужници.

        У Хрватској су припадници локалне српске полиције и Територијалне одбране такође учествовали у чињењу злочина. Они су били под контролом учесника у УЗП Горана Хаџића, премијера Српске аутономе области Славоније, Барање и Западног Срема (САО СБС) који је био и председник Владе САО СБС, а касније и председник Републике Српске Крајине (РСК). Он је био учесник у УЗП које је контролисао Радован Стојчић, познат као Баџа, заповедник МУП-а у САО СБС 1991. г.

        У БиХ су припадници локалне српске полиције и територијалне одбране (ТО), као и припадници Војске републике Српске (ВРС), чинили злочине и учествовали у њима. Они су били под контролом учесника у УЗП Радована Караџића и председника СДС у БиХ, а почев од 12. маја 1992. г, председника Председништва Републике Српске. Учесеница УЗП-а Биљана Плавшић била је чланица Председиштва Републике Српске. Учесник  у УЗП - Момчило Крајишник, председник Народне скупштине Републике Српске, такође је водио и руководио овим снагама. И најзад, учесник у УЗП Ратко Младић, био је командант Главног штаба (ГШ) ВРС.

        Учешће свих ових снага у злочинима за које се терети оптужени било је резултат тесне сарадње између представника у заједничком УЗП, као и други, нпр. Радмило Богдановић, који је омогућавао наоружавање у Хрватској и БиХ, чинили су злочине зато што су оптужени и други учесници у УЗП имали заједнички циљ, а то је било стварање српске државе.

        Уједињење свих Срба у једној, Великој Србији је визија у коју је оптужени дуго веровао и која је била један од основних стубова његовог политичког програма. Као део политичке платформе, оптужени је оживео четничку идеологију и војничке традиције из Првог и Другог светског рата. Суштински циљ четничког покрета сводио се на борбу за контролу над територијом Велике Србије и на протеривање несрпског становништва са подручја на која је претендовано, како би се обезбедила српска доминација.

        Да би омогућио идеју Велике Србије оптужени је обновио и часопис „Велика Србија“. На насловној страни првог броја налази се и карта Велике Србије. Она укључује данашњу Србију, Македонију, Црну Гору, Косово, БиХ, као и добар део Хрватске. Као што је рекао оптужени, желео је да ампутира део Хрватске дуж онога што је тврдио да је стара српска граница која се пружа од Карлобага, преко Огулина, Карловца, до Вировитице.

        Оптужени је такође учестовао у немилосрдној и неуморној пропагандној кампањи протеривања несрпског становништва, укључујући Хрвате, муслимане и косовске Албанце. Тврдио је да Срби имају историјско право на територију коју покрива Велика Србија. Са презиром је говорио о несрбима и представљао их као нељуде.

        Хрвате је изједначавао са усташким фашистима који су чинили злочине против Срба, а босанске муслимане са отоманским Турцима за које је рекао да су угњетавали Србе стотинама година. Тврдио је да су Срби у непосредној опасности и да им прети геноцид који би над њима починили Хрвати, као и да ће их поробити муслимани. Такође је призивао авети злочина почињених против Срба у току Другог светског рата. Позивао је на слепу освету чија би последица биле потоци крви које ће потећи.

        Чак и данас порука оптуженог сасвим је јасна. Пре две деценије, у контексту нараслих тензија и насиља које се ширило, а на крају и рата који је изазвао распад бивше Југославије, оптужени је позивао да се чине злочини против Хрвата и Муслимана, да се оствари четничка визија Велике Србије

        Оптужени је оживео четничку милитаристичку организацију у оквиру својих политичких активности 1989. г. Добио је четничко војничко звање које се по традицији давало четничким вођама – „војвода“, од Момчила Ђурића, који је био четнички вођа у Другом светском рату.

        Оптужени је формирао Српски четнички покрет (СЧП), који је 1991. г. припојио својој новој Српској радикалној странци (СРС). СЧП је постао војно крило СРС. Оптужени је потом формирао Кризни штаб (КШ), који је касније преименован у Ратни штаб (РШ), преко кога је регрутовао и распоређивао своје добровољце – шешељевце. У улози војног комаданта, посећивао је и ратиште, носио униформу и обилазио шешељевце. На фотографији се види у униформи са шлемом на глави, окружен другим униформисаним лицима. На шлему се види бели орао, традиционални српски симбол.

        Оптужени је доводио у питање кредибилитет сведока који су шешељевце повезивали са симболима Белих орлова, јер је постојала и друга паравојна формација под тим називом. Ова слика, међутим, показује да је тај симбол користила и СРС. Шта више, као што је и сам оптужени објаснио, његови шешљевци изгребали би комунистички амблем, петокраку звезду са војних шлемова и на њиховом месту уцртали беле орлове. Лице, лево од оптуженог на левој страни фотографије, са капом на глави, идентификовано као Милан Ланчужанин-Камени, предводио је шешељевце у Вуковару и био један од главних редитеља масакра на Овчари.

        Доказ јасно показује да је оптужени био спреман да се користи свим расположивим средствима како би остварио свој циљ формирања Велике Србије. Ускоро је био у прилици да тако и поступи.

        Када је комунизам изгубио кредибилитет крајем ’80-тих, националисти у републикама бивше Југославије почели су да теже независности. Прво у Словенији и Хрватској, ускоро и у БиХ. Многе српске вође супротстављале су се оваквим изгледима, а нарочито су били решени да спрече независност република Хрватске и БиХ, јер би тиме Срби били подељени међународним границама, а знатно српско становништво стављено у положај мањина.

        Како би се спречили одвајања Срба који би се нашли у различитим државама, желели су да већи део Хрватске и БиХ претворе у територију којом ће доминирати Срби. Ови напори манифестовали су се у виду формирања Српских аутономних области (САО) Хрватске, а касније и у БиХ. Напоре је подржавао и Милошевић који је дошао на власт захваљујући националистичком програму, виђен као заштитник и покровитељ Срба који живе ван Србије.

        Оптужени и Милошевић препознали су заједнички националистички програм и циљеве и ставили на страну политичка неслагања и разлике. Оптужени је објаснио да „није важно какав је Милошевићев режим био према мени својевремено, него како се данас држи према српским националним интересима“.

        Заједнички циљ тежили су да остваре формирањем САО и српске војне снаге, које су се бориле за контролу над овим подручјима. Формирањем САО формализовале су се српске националистичке аспирације у погледу територија, тако што су велики делови Хрватске и БиХ проглашени српским земљама. То је био први корак у стварању свесрпске државе...

        ...Вође СДС-а у Хрватској прогласиле су САО у три подручја на која су претендовали, у Западној Славонији, Крајини и Славонији, Барањи и Западном Срему. Вође САО били су учесници у УЗП - Милан Бабић и Горан Хаџић, између осталих. Бабић је био председник САО Крајина, Хаџић - САО СБС. Учесник у УЗП, Караџић (председник СДС у БиХ) објаснио је циљ ових САО. Рекао је да уколико БиХ напусти Југославију, једина опција је Велика Србија.

        Караџић је поновио позив да се створи Велика Србија фебрура месеца 1992. г. Оптужени је такође препознао да СДС има исти циљ да се створи јединствена српска држава. На карти се виде локације које чине базу злочина у оптужници, као и општине које представљају обаразац. Базе злочина из оптужнице: Вуковар, налази се у САО СБС, близу границе са Србијом; у Босни - Зворник се налази на реци Дрини, близу границе са Србијом; у Мостару није постојала САО, али заједно са Невесињем, Брчком, Бијељином и Босанским Шамцем, сва та места налазила су се на стратешки важним тачкама и стога када је рат избио у БиХ - српске снаге заузеле су ова подручја и протерале несрско становништво.

        Ови докази доказују да су оптужени и друге српске вође у Хрватској и БиХ имале заједнички циљ, да створе територију на оним подручјима на које су претендовали, а и шире подручје на којима би Срби доминидрали. Због тежње да се створи јединствена српска држава, оптужени је подржавао српске вође у Хрватској и БиХ.

        Оптужени је формирао СРС у фебруару 1991. г. и обавезао странку да пружа подршку СДС. Конкретно, помиње да је СРС вољна да пружи подршку СДС у Хрватској и БиХ. Што је и учинио. У марту 1991, нпр. оптужени је путовао у Крајину како би подржао припадника УЗП Бабића и позвао на стварање Српске Крајније где „неће бити места за усташе“. У САО СБС такође је одржавао митинге и састао се са локалним вођама како би организовао и разговарао о организацији срспких снага у том подручју. После тога је послао шешељевце у Борово Село, по њиховим захтевима. 

        У БиХ оптужени се састао са припадником УЗП-а Караџићем, како би са њиме разговарао о заузимању подручја која су желели да заузму. Хвалио је Караџића у својим говорима. Касније је за те састанке рекао: „ ми смо тада знали да ће доћи до сукоба, до рата. У сваком случају сам се тамо већ састао са четницима. Имали смо детаљну карту источног дела Босне пред нама, разматрали смо акције за заузимање Вишеграда, вишеградског моста, Зворника и тд. Било је очигледно да ће доћи до рата“.

        Руководство у Хрватској такође је тражило војну помоћ од оптуженог. Он је признао да је послао шешељевце у САО Крајину по захтеву припадника УЗП-а Бабића. Од 1991. до 1992. припадници УЗП Хаџић и Мартић путовали су у ратни штаб СРС-а у Београду како би тражили  добровољаце. Локална руководства ТО такође су тражила да оптужени шаље шешељевце,  како би подржавали њихове снаге.

        У општинама базе злочина и општинама обрасца, у Хрватској, оптужени је директно одговорио на такве захтеве. Када му је ТО Вуковара послала захтеве да СРС пошаље шешељевце, оптужени је одлучио да СРС мора послати „што је могуће више добровољаца“. И други локални руководиоци у Хрватској тражили су борце.            

        Таква слања шешељеваца подржавао је МУП Србије, са којима је оптужени сарађивао преко сведока Петковића, који је сарадњу описао у свом сведочењу. Више пута се састајао са припадницима УЗП Станишићем и Симатовићем, што потврђује и сведок Стефановић.

        Шешељевци који су касније послати у Вуковар, путем МУП-а су прошли кроз обуку у центру, у Липовачи, близу Шида у Србији. Обуку је организовао МУП, што се може наћи у сведочењу Ранкића. Припадник УЗП Аркан, који је био повезан са РДБ, пружао је логистичку подршку шешљевцима у својој бази у Ердуту у Источној Славонији. Оптужени је лично довео шешељевце у Ердут и обратио им се рекавши да „усташе треба убити и истерати“.

        Милошевић је такође пружао подршку великих размера локалним српским снагама, путем својих људи од поверања у МУП, међу којима су припадници УЗП Станишић, Симатовић и Богдановић. Милошевић је пружао војну подршку и српским вођама у Крајини, где су се локалне полицијске снаге наоружавале и пролазиле кроз обуку. Они су обећали припаднику УЗП Бабићу, 20.000 пушака. У САО СБС Милошевић и Богдановић дали су локалној ТО оружје, затим предано шешељевцима који су били размештени у том крају, као и оптуженом.

        МУП је учествовао у провокативним актима како би се хрватске снаге увукле у сукоб. Након што би избили такви сукоби, ушла би ЈНА наводно да измири ситуацију. Међутим, у стварности, једном када би сукоб настао - ЈНА би настојала да осигурава територију коју су заузели Срби. Доказ о томе је у транскрипту сведочења експерта Туненса.