Преминуо Вјеко Радовић – новинар који није узмицао ни кад је наспрам себе имао режим и НАТО

МЕТАК УСТАШЕ МИРЕ БАРЕШИЋА – КОЈИ ЈЕ ПОКУШАО ДА ГА УБИЈЕ – ОСТАО МУ У РАМЕНУ

* Из Америке се вратио 1977-ме, лечио и наставио живот и борбу за своје идеале. Успротивио се кампањи НАТО према Србији, англосаксонској идеји разбијања Југославије и наметању кривице Србима и Србији, успротивио се и политици Слободана Милошевића када је увео санкције прекодринским Србима, а био је противник и досовског волунтаризма и криминала

________________________________________________________________________

        ВЈЕКОСЛАВ Вјеко Радовић, новинар и уредник Танјуга, Ројтерса, „Демократије“, „Гласа јавности“ и других штампаних медија, преминуо је 21. фебруара  у  81 години, после краће и тешке болести.

        Као врло млад напустио је Југославију и обрео се у Америци где је радећи на радију и борећи се за југословенску идеју навукао на себе гнев хрватских екстремиста.

        Миро Баришић, усташа и терориста, тешко је ватреним оружјем ранио Вјекослава хтевши да га ућутка заувек, али Вјекослав је преживео. Вратио се из Америке 1977, лечио и наставио живот и борбу за своје идеале, али са метком Мире Барешића којег лекари никада нису успели да изваде из Вјековог рамена.

        Извештавао је из Букурешта крајем 1989. године у време драматичне румунске револуције, а затим и са многих ратишта некадашње СФРЈ, трагајући за истином и објављујући је свима који су хтели да је чују или прочитају.

        Често је био усамљен на том путу, а осим Барешића било је десетине и стотине оних који су хтели да га ућуткају и да му не дозволе да саопштава истину. Али, он није био колебљив, чврсто је знао да је на праведничком путу и да ради исправну ствар, а радио је то неустрашиво.

        Када га усташки куршуми нису зауставили није то могла ни псеудомондијалистичка пета колона у Србији, сплеткарењем и фабриковањем лажи о његовом раду, у време док је био дописник агенције Ројтер и потом Танјуга.

        Успротивио се кампањи НАТО према Србији, англосаксонској идеји разбијања Југославије и наметању кривице Србима и Србији због тога, успротивио се политици Слободана Милошевића када је овај увео санкције прекодринским Србима, био је противник досовског волунтаризма и криминала и сваки пут је своју доследност плаћао заједно са својом породицом која га је увек подржавала.

        Након пензионисања све више времена проводио је са љубимцима и савским птицама на Ади Међици бринући о њима, наглашавајући да су они бољи од многих људи.

        Свакога јутра јато разгаљених дивљих гусака чекало је свој оброк, а њихова граја и галама била је заглушујућа када разазнају Вјеков глас. Патке, мачке и пси свакога дана радовали су се његовој бризи, а он је прелазио реку да би их хранио и у најнеповољнијим временским условима када није било сасвим сигурно возити чамац.

        Иза себе оставио је супругу Љиљу, ћерку Дуњу и унуке Саву и Дрину.

        Оставио је и своја дружења са пријатељима, уз сојеницу и сплав на Ади Међици, али и своје прегалаштво и своју борбу за праведније и хуманије друштво, која ће остати забележена и које ћемо се, ми који смо га познавали, сећати.

        Својим бритким текстовима обележио је југословенско и српско новинарство крајем прошлог и почетком овог века и многи читаоци памте његове сјајне репортаже, коментаре, колумне и анализе у многим српским и иностраним листовима и новинским агенцијама.

                https://izmedjusnaijave.rs/%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%bc%d0%b8%d0%bd%d1%83%d0...