„Прихватио је савет Москве“

БИВШИ ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РУСИЈЕ

ЈЕВГЕНИЈ ПРИМАКОВ:

„ЈА САМ ГА ОВАКВОГ ЗНАО“

Јевгениј Примаков и Слободан Милошевић

• На моје директно питање – може ли се сматрати да Милошевић прихвата планове „Велике Србије“, он је одговорио: то је могућно остварити само кроз море крви на шта ја нећу пристати

• Ја сам Медлин Олбрајт директно упитао: „Мислите ли Ви да би успех у Дејтону могао бити постигнут да није улоге Милошевића?“. Она ми је одговорила такође директно: „Да, без Милошевића позитиван резултат не би био постигнут“

• Наш последњи сусрет био је у Хагу где сам дошао на позив Слободана Милошевића као сведок одбране… Још једном сам осетио колико је тај човек био храбар, силне воље, паметан… 

     ПРВИ мој сусрет са Слободаном Милошевићем догодио се 8. јануара 1993. године. Био сам руководилац Спољне обавештајне службе Русије и, по налогу председника Јељцина, допутовао авионом у Београд истог дана, када је на Женевској конференцији представљена резолуција Венса-Овена. 

     Та резолуција је, по оцени Москве, могла бити искоришћена у интересу уклањања затегнутости и стабилизације ситуације у Босни и Херцеговини. Мој југословенски колега ме је допратио у резиденцију председника Србије.

     Усусрет ми је изашао скромно одевен човек с напрегнутим и, истовремено, како год то звучало пардоксално, спокојним изразом лица. После уобичајеног поздрава прешли смо на разговор, ради кога сам и допутовао у Београд. 

     Морам рећи да су све моје бојазни поводом тога да нећу пронаћи ону неопходну нит која ће ме повезати са саговорником остале далеко позади.

     Одмах је постало јасно да је Милошевић расположен и спреман за отворену размену мишљења. У својим примедбама и тврдњама он није показао само феноменално познавање ситуације, не само отсуство крутости и задртости која се тако често приписивала том државнику, него и искрену отвореност и осећање велике одговорности за оно што се догађа. Ево одломака из онога што је рекао Милошевић: стабилизација у Босни је неопходна за стабилну ситуацију у Србији – ја то добро разумем; отсуство мирног решења у Босни може довести не само до спољне, него и до унутрашње опасности за Србију кроз јачање екстремних националистицких елемената. 

     На моје директно питање – може ли се сматрати да Милошевић прихвата планове “Велике Србије”, он је одговорио: то је могућно остварити само кроз море крви на што ја нећу пристати.

     Милошевић је прихватио савет Москве – да отпутује у Женеву и узме учешћа у раду конференције. То је имало одлучујући значај за њен успех на тој етапи: грађански рат у БиХ, потхрањиван споља, се стишавао и на крају крајева је прекинут. Али нећу да изврћем истину – он није одмах прихватио савет да отпутује у Женеву. 
На почетку је рекао: како ћу ја да идем тамо – зар Ви не знате какву антисрпску кампању воде западна средства масовног информисања? А треба имати у виду и да делегација Републике Српске иступа против резолуције Венса-Овена.

     - Баш због свега тога, одговорио сам, Ви треба да одете у Женеву.

     После извесног оклевања Милошевић се сложио и, мора се рећи да је, доневши одлуку, ишао правим путем без икаквог кривудања. То је, очигледно, такође црта његовог карактера.

     Уверен сам да многи, благо речено, необјективно оцењују улогу Слободана Милошевића у догађајима и у БиХ и на Косову. Познато је да је у политичком решењу у Босни и Херцеговини тачка била стављена споразумом који је потписан у Дејтону. Спреман сам да наведем свој разговор са државним секретаом САД Мадлен Олбрајт, који је вођен касније, када сам постао министар спољних послова Пусије. 

     Ја сам њу директно упитао: “Мислите ли Ви да би успех у Дејтону могао бити постигнут да није улоге Милошевића?”. Она ми је одговорила такође директно: “Да, без Милошевића позитиван резултат не би био постигнут”.

     Имао сам прилике да се више пута састајем са Слободаном Милошевићем – и у Београду, и у Москви, и у Хагу где сам био сведок одбране на заседању Међународног трибунала. Нећу подробно говорити о свим тим сусретима, али о некима ипак хоћу, тим више што су они имали непосредан однос према ставовима Милошевића у погледу Косова. Ти ставови се такође често деформишу или, у сваком случају, представљају се црно-белим бојама. А они су били много сложенији.

     Али, на почетку мала дигресија. Учествујући у Контактној групи, Русија је чинила све што од ње зависи да би Косово сачувала у саставу Србије. При томе је посебну пажњу обраћала тражењу политичког решења. Ми смо схватали тешкоће Србије која је у питању Косова била под директним притиском САД и других западних сила, и можда јој није у то време у свему успевало да превазиђе нееластичност својих ставова. Али, могу да посведочим да је Слободан Милошевић нагињао ка позитивним компромисним мерама које су биле онемогућене варварским бомбардовањем Југославије, уз изигравање Савета Безбедности ОУН.

     Вратимо се Косову. Заоштравање ситуације тамо било је могућно очекивати. Мислим да је била грешка одбијање широке аутономије Косова. У суштини, установљено је двовлашће у том делу Србије. Активирала се Армија ослобођења Косова, која је добијала озбиљну помоћ из суседне Албаније. Поћели су крвави сукоби.

     У вези с тим, сећам се свог састанка са Слободаном Милошевићем 17. марта 1998. године, у току кога смо разговрали о путевима нормализације на Косову. У принципу ја сам био задовољан резултатима тог сусрета, зато што је следећег дана Милутиновић изјавио да је Србија спремна да отпочне преговоре с политичким руководством косовских Албанаца – с Руговом. То је био главни момент мог разговора с Милошевићем. То што је изјаву дао господин Милутиновић, а не он, нисам испрва разумео, а затим сам схватио да, очигледно, за тим стоји жеља да се подвуче да је “визави” Косова Србија. Тада је Милутиновић већ био председник Србије, а Милошевић је постао председник Југославије.

     Напетост на Косову почела је да опада. У Приштини се приступило преговорима с Руговом. Али кроз недељу дана одиграли су се догађаји који су разбили преговоре. Иицијатор тих догађаја била је Армија ослобођења Косова, која је пресекла тада магистралну линију која је повезивала Косово са Србијом, а такође, пробивши се у пограничне рејоне Косова с Албанијом, успоставила контролу над тим рејонима. Као одговор на та дејства биле су активиране српске оружане снаге и почели сукоби који су довели до многих жртава међу њима и мирног становништва. У таквим условима преговори су били прекинути.

     У јуну 1998. године Јељцин је позвао Слободана Милошевића у Москву. У преговорима сам учествовао и ја, као премијер Русије. Усвојена је врло важна Заједничка изјава, чији смо текст, у суштини, израдили Милошевић и ја.

     Заједничка изјава је садржала неколико момената принципијелног карактера: о спремности на враћање избеглица, о спремности на сарадњу с Високим комесаријатом за питања избеглица и с Међународним Црвеним Крстом, о могућности да међународне организације посећују Косово, о намери да отпочну преговори у којима би са српске стране учествовали – српски део становништва Косова (плус Београд), а са албанске стране – Ругова.

     У разговору смо се унеколико зауставили код питања повлачења југословенских специјалних јединица из Косова. Милошевић је објашњавао немогућност такве једностране мере тиме да, ако се то догоди, почеће бегство српског ставовништва с Косова и геноцид над Србима. Али, он је условио (и то је било записано у заједничкој изјави) обавезе повлачења трупа по мери прекидања терористичке активности са стране армије ослобођења Косова. Предвиђала се одређена корелација између та два процеса - прекидом терористичке активности од стране АОК и повлачењем јединица југословенске армије с теритотије Косова у места пређашње дислокације. 

     Следећи сусрет са Слободаном Милошевићем догодио се већ у време бомбардовања Југославије. Допутовао сам у Београд после телефонског разговора с председником Француске Жаком Шираком који ме замолио да поразговрам с председником Југославије да учини “неки корак”, после чега ће, по речима Ширака, бомбардовања бити прекинута. Ширак је очито био на страни противника акције НАТО али се, очигледно, бојао да то отворено каже. 

     Читалац зна став Русије – ја сам одбио да извршим посету САД и окренуо сам назад авион над Атлантиком, ми смо безрезервно осудили бомбардовања, захтевали њихов неодложан прекид и одлучили да за то, како је предлагао Ширак, искористимо југословенски “гест”. Милошевић је био споља спокојан, иако му се кроз лице пробијала озбиљна напрегнутост.

     Разговор се водио неколико сати. Слободан ми је рекао: “Ја сам спреман и учинићу такав “гест”, али не мислим да ће га прихватити Американци који стоје иза одлуке о бомбардовању”. 

     Тако је и било. Чим се мој авион подигао у ваздух, на београдски аеродроме су се сручиле бомбе. Иако се у Изјави, објављеној у Београду, говорило о многом позитивном, што је могло бити узето за основу нормализације на Косову, бомбардовања су настављена. 

     И најзад, наш последњи сусрет - у Хагу где сам дошао на позив Слободана Милошевића као сведок одбране. Пред иступање на заседању трибунала имао сам дуг састанак са Слободаном. Још једном сам осетио колико је тај човек био храбар, силне воље, паметан… 

     … После доласка на власт у Вашингтону демократске администрације све више контрастно се манифестовала линија усмерена на то да ослаби Србију, да јој не да да се учврсти и, могућно, да се заврши процес потпуне дезинтеграције Југослаије. 

     Ствар је у томе што се код дошавших на власт у Белој кући демократа формирало идеолошко одбијање господина Милошевића. И усто, како мени изгледа, додат је њихов негативан однос према томе што је Милошевић покушавао да спречи распад Југославије, а то није улазило у геополитичке планова Сједињених Држава”.