ПОПОВИЋ: Српски ајатоласи европејства ударају и на политику Ангеле Меркел
ОДГОВОР ПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ НЕНАДА ПОПОВИЋА КОЛУМНИСТИМА „ДАНАСА“
Др Ненад Поповић
- Да сам ја Светислава Басару и Жељка Павићевића „уградио“ у зид на граници са Македонијом, био бих суочен са громогласно оркестрираном кампањом невладиних организација, такозваних независних медија и страних амбасада. Могу да замислим како бих, уз епитет руског лобисте, постао и промотер говора мржње, весник зла и нетолеранције, екстремни десничар који би да угледне интелектуалце, у грађанском Данасу, уграђује у зидове
- Потом би се те метафоре схватиле као претња убиством, те би одмах реаговале институције за људска права и тражиле, ако не моју главу, онда макар моју слободу
- Површна приврженост идеји Европске уније, без прихватања њених суштинских вредности, класичан је синдром „деце комунизма“. Тежња њихових родитеља да живе безбрижно на територији без граница, у земљи свих народа и народности, дошла је главе Србији. Сада деца таквих родитеља траже нову Југославију. Залажу се за неку нову земљу без граница, овога пута, Европску унију
- Као евроскептик и противник европских и атлантских интеграција, ја заправо спроводим мигрантску политику лидера ЕУ и САД. Док се са друге стране припадници цивилног сектора и евроентузијасти, залажу за политику која је супротна политици оног света ка којем тако жељно стреме
- резервна, избегличка земља пред вратима ЕУ. Моја је дужност, као лидера који не бежи од проблема, да укажем на ту опасност и учиним све да је отклоним. То није ксенофобија. То су поштење и патриотизам
ХАЈДЕ да само замислимо шта би се догодило да сам ја предложио да поштованог писца, бившег амбасадора и колумнисту Данаса Светислава Басару уградим у зид на граници са Македонијом.
Свеже уграђен у Басарин зид, неколико дана касније, читам опет у грађанском Данасу, како ме још један аутор, Жељко Павићевић, сврстава у групу „некаквих душебрижника, спаситеља србијанског рода, националиста и видовњака“. И још, гле бруке и срамоте, представља ме као лидера једне од „народних партија“.
Да је, којим случајем, у мени прорадио овакав стилски и градитељски неоткривени таленат, те да сам ја омалтерисао Басару и Павићевића, био бих суочен са громогласно оркестрираном кампањом невладиних организација, такозваних независних медија и страних амбасада. Могу да замислим како бих, уз епитет руског лобисте, постао и промотер говора мржње, весник зла и нетолеранције, екстремни десничар који би да угледне интелектуалце, у грађанском Данасу, уграђује у зидове. Потом би се те метафоре схватиле као претња убиством, те би одмах реаговале институције за људска права и тражиле, ако не моју главу, онда макар моју слободу.
Права дијагноза стања нашег друштва може се поставити управо у случају мог узидавања. Наиме, када представници такозваног цивилног друштва и промотери уласка Србије у ЕУ и NATO агитују да један српски политичар буде узидан или уграђен у зид - нико, ама баш нико не реагује.
Прошло је скоро недељу дана. А ја, сав претворен у ухо, слушам. И чујем - тишину.
Испоставило се да је за српски јавни простор, невладин сектор, политичке странке и интелектуалце сасвим прихватљив, можда чак и пожељан предлог једног од најутицајнијих српских писаца - да се лидер једне народњачке партије и политичар који се не стиди свог националног става узида у зид. Или сам можда добро прошао? Можда би ме његова екселенција Басара гепековао?
Да не буде никакве забуне. Не брине мене писац који се некада залагао за исте вредности као и ја, када да га је Војислав Коштуница послао за амбасадора на топла мора. За разлику од њега, ја се поносим сарадњом са Коштуницом. Али питам се, како му тада није пало на памет да ме уграђује, у рецимо, зид амбасаде на Кипру, па да осетим делић благодети које је овај свеж, медитерански европејац, некада уживао.
Мене, разуме се, брине нешто много значајније. Брине ме то што су они који се највише залажу за европске вредности и слободу говора у Србији, заправо најекстремнији у нападима на било кога, ко има другачије мишљење. Таква друштвена појава је усвојена као законитост српског друштва. Ко јој се супротстави, ставља се по хитном поступку, без суда и суђења, на медијски стуб срама и осуђује од преког суда недодирљивих инквизитора новог света.
Како, уопште, неко ко се презива Поповић и ко је имао двојицу прадеда, солунских добровољаца, коме су бака и деда, заједно са још тридесет њихових рођака Поповића, убијени у Другом светском рату, а отац му остао ратно сироче, има храбрости да се усуди да предлаже било шта? Уз то је тај Поповић српски националиста и политичар са јасним проруским ставом. Треба га, зато, одмах осудити и ставити на робију.
Поред тога, он је лидер једне, замислите само, „народњачке партије“ - како пише подругљиво Павићевић.
У чему је проблем са народњачким партијама?
Да ли Данасови колумнисти знају да су народњачке партије на власти у највећем броју земаља чланица ЕУ, укључујући и Немачку?
Знају ли Данасова пера да народњачке партије имају најјачу посланичку групу у Европском парламенту (EPP - European People's Party)?
Да ли би и немачка канцеларка, госпођа Ангела Меркел, само зато што је лидер "неке народњачке партије", у Србији одмах била кандидат за уграђивање у зид?
Ајатоласи европејства у Србији никако не могу да схвате да бити европејац није географска нити политичка одредница, већ је то стање свести које појединци, најчешће они који се самопроглашавају за највеће заштитнике европских вредности у Србији, никако не успевају да достигну.
Пре извесног времена шетао сам пса са неколико познаника, такође власника паса, у Ташмајданском парку. Сви они су „заклети европејци“, пуна су им уста Европске уније, а ја сам у њиховим очима „русофил“ који не може да разуме ту узвишеност ума и духа која одликује ексклузивно припаднике „породице европских народа“. На крају, испоставило се да је једино „русофил“ понео кесицу да почисти за својим псом када је завршио велику нужду. Вајни „европејци“ тога се нису сетили. То је слика и прилика „европејаца“ у Србији.
Мораш прво да усвојиш европске вредности у својој глави, да их прихватиш у својој кући, у односу са својим комшијама, да станеш аутомобилом на знак „стоп“, да почистиш иза свог пса, па тек онда да стекнеш право да другима делиш лекције.
На истом тесту као моји познаници на Ташу, пали су и колумнисти Данаса. Право на другачије мишљење, и право да се то мишљење слободно изнесе, јесу темељне европске вредности. Међутим, колумнисти Данаса те вредности не само да не поштују, већ према свакоме ко се усуди да има другачије мишљење исказују отворени презир и екстремну нетолеранцију. Неистомишљеници су јеретици.
Проблем је, такође, што они неће доживети никакву друштвену осуду такве нетолеранције, већ ће, напротив, бити награђени због нарочитог истицања. Како неко може да пропагира вредности ЕУ, ако их сам не поштује?
Али, да се вратим на суштинско питање, које је изазвало мобилизацију инжењеријских снага европејаца и атлантиста који би да узидавају или ограђују неистомишљенике.
Шта је то рекла Српска народна партија (СНП) што представља говор мржње? Предложили смо да урадимо исто оно што ради ЕУ. Погледајте и преслушајте изјаве Ангеле Меркел, Виктора Орбана, Роберта Фица, Милоша Земана. Да ли је то говор мржње? Да ли сте чули неку НВО или неког појединца из цивилног друштва у ЕУ да њихове изјаве назива „говором мржње“.
У ЕУ су другачија мишљења пожељна, а за политичаре чак и обавезна, јер се то сматра њиховом дужношћу и доприносом за изналажење најбољег решења за неки проблем у једном друштву и држави. Управо се на том примеру види колико је незрело српско „цивилно друштво“. Свако мишљење које је другачије од њиховог дочекују на крв и нож, а сада, богами, и на малтер.
Истовремено, није ли типичан пример лицемерја то што би мене узидали, док за исту политику, не смеју да приговоре ни реч Меркеловој или Камерону?
Површна приврженост идеји Европске уније, без прихватања њених суштинских вредности, класичан је синдром „деце комунизма“.
Тежња њихових родитеља да живе безбрижно на територији без граница, у земљи свих народа и народности, дошла је главе Србији. Сада деца таквих родитеља траже нову Југославију. Залажу се за неку нову земљу без граница, овога пута, Европску унију. Нажалост, Ангела Меркел је морала да их разочара. Њој су ипак, од идеје о Европи без граница, пречи интереси грађана немачке и целе ЕУ.
Зато је тако снажно и подржала изградњу зида на мађарској граници ка Србији, сматрајући то за најефикаснију меру да се територија ЕУ заштити од даљег неконтролисаног прилива миграната са Блиског истока. Ја сам са истом намером предложио да Србија изгради зид на граници са Македонијом.
Политика СНП није другачија од политике Демохришћанске уније Ангеле Меркел. Ми смо народњачка, конзервативна партија центра, која се залаже за све оне вредности на којима се темељи стара Европа. То су поштовање људских права, слобода говора и мишљења, слобода медија, владавина права и институција. Али, за разлику од Басаре и Павићевића, ми сматрамо да за успостављање ових вредности у Србији, наша земља не мора нужно да буде чланица ЕУ.
Ангела Меркел
Србија у овом тренутку нема ни политички ни економски интерес да буде члан ЕУ, али то не треба да нас спречава да развијамо најбољу политичку, економску и културну билатералну сарадњу са свим земљама чланицама ЕУ. Тако смо постали сведоци својеврсног политичког апсурда.
Као евроскептик и противник европских и атлантских интеграција, ја заправо спроводим мигрантску политику лидера ЕУ и САД. Док се са друге стране припадници цивилног сектора и евроентузијасти, залажу за политику која је супротна политици оног света ка којем тако жељно стреме.
Иако сам евроскептик, увек сам имао највеће поштовање према Европској унији и САД, а посебно поштујем њихову политику по питању миграната, јер је то политика која на прво место ставља безбедност и интересе њихових грађана. Као резултат такве политике, Европска унија нас уверава да је важно да прихватимо „свој део одговорности“ и трајно населимо стотине хиљада миграната у Србији, а сами чине све да мигранте задрже ван граница своје територије.
Данашњи однос Србије и ЕУ се може описати и као однос пијаног оца који долази кући и пуши, а при том све време држи лекције сину да не сме да пуши и пије.
Предлажем другачију политику. Хајде да гледамо шта ради ЕУ, а не да их слепо слушамо! Да будемо паметни, а не слепо послушни!
Не треба да имамо комплекс од Европске уније.
Ја већ 24 године скоро сваке недеље боравим у ЕУ. Свакодневно радим са најјачим америчким и европским компанијама. Много боље познајем Европу и ЕУ од многих који су се прогласили за највеће заштитнике европских вредности у Србији. Зато и немам проблем да кажем да треба да гледамо свој, а не туђи интерес, и да је због наше безбедности неопходно да што пре изградимо заштитни зид на граници са Македонијом.
То је европски принцип, а ја сматрам да је најбоље решење за Србију да водимо управо исту мигрантску политику какву води ЕУ.
Ако ја, као евроскептик немам проблем да то кажем, зашто тај проблем имају еврофанатици?
Мислим да је део одговора на то питање ове недеље дао председник Чешке Милош Земан. Он је упозорио да је опасније од ксенофобије то, што свако ко се плаши прилива миграната, може бити обележен као ксенофобичан, расиста, па и фашиста. Земан је поручио да чешки народ није ксенофобичан, оценивши да су и Французи и Британци ксенофобичнији од Чеха по питању миграната.
Питам се, задире ли Земанова зебња у саму срж геополитичких узрока највеће сеобе народа у историји модерног света која нам се догађа и која, не треба бити пророк, прети да промени демографску, верску и политичку карту Европе?
Без обзира на то, попут Меркелове, Камерона, Орбана или Земана, као лидер једне српске „народњачке партије“, немам дилему који је избор најбољи за Србију. И при том, нисам ни најмање ксенофобичан.
Као човек, саосећам са судбином миграната, али као политичар, моја је дужност да бринем за будућност свог народа. Изградња зида на граници са Македонијом је први и неопходан услов да зауставимо неконтролисани прилив миграната у Србију. Када то урадимо, и када коначно успоставимо контролу над мигратском кризом у Србији, онда са свим земљама у окружењу и ЕУ треба да разговарамо како заједнички да решимо овај, по речима стручњака, највећи хуманитарни и безбедносни проблем за европски континент још од времена Другог светског рата.
СНП ни за центиметар неће одступити од одговорне мигрантске политике какву спроводи ЕУ, а која подразумева заштиту наше територије и наших грађана изнад свега. То је политика коју ћемо најснажније заступати у парламенту и јавности, јер верујемо да је то једина политика која може да обезбеди сигурну будућност за Србију и њене грађана.
Данашња генерација српских политичара има задатак да спречи да Србија постане резервна, избегличка земља пред вратима ЕУ. Моја је дужност, као лидера који не бежи од проблема, да укажем на ту опасност и учиним све да је отклоним.
То није ксенофобија. То су поштење и патриотизам.
