КОНУЗИН: Русија није прошлост, Србија и Русија биће још ближе

СРБИ СЕ ОКУПИЛИ ПРЕД АМБАСАДОМ РФ У БЕОГРАДУ

ДА ИСПРАТЕ ВЕЛИКОГ РУСКОГ АМБАСАДОРА

• Срећан сам - рекао је Александар Конузин Србима који су дошли да га испрате - што сам могао да радим у вашој дивној земљи. Провео сам овде више од четири године и осетио топлину и гостопримство, лепоту живота у Србији
• Осетио сам и вашу велику свеобухватну љубав према Русији. Наше две земље су историјски повезане
• Многи мисле да је Русија прошлост. Није Русија прошлост. Узајамна повезаност Русије и Србије постојаће и у следећим вековима
• Недавно су се састали наши председници. Постигнути су прелиминарни споразуми. Ради се на постизању још ширих споразума, економских, културних и свих осталих. Сарадња између наше две земље биће још већа и тешња - нагласио је Конузин
• Амбасадор Александар Васиљевич Конузин никада неће напустити Србију. Велики Рус, амбасадор и Срба у Србији, остаће и наш, заувек

        Majа Тешић

        КАДА је данас, 17. септембра 2012. године амбасадор Руске Федерације Александар Васиљевич Конузин изашао да се састане са људима окупљеним испред амбасаде, на питање да ли зна да је икада неки амбасадор негде био овако испраћен, рекао је: „Ја то нисам видео“.

        Застава Русије и Србије, појавила се однекуд и Сирије… Срби нису кукавице, они јасно показују своје ставове, у свакој прилици. Неки се људи познају, ћаскају, смеју се, неки се само гледају. Стојим и мислим, да ли ће амбасадор стварно изаћи,  да ли је права информација да треба да будемо ту у пола пет. Стоји ту, поред тројице полицајаца један човек са брковима, у маскирним панталонама и са плавом беретком.

        Личи на спецназ. Жандармерија. Мислим се, шта ће он овде. Ако би неко желео да учини нешто лоше, ови људи то не би дозволили...

        И изашао је Александар Васиљевич, амбасадор Срба у Србији. Огромна енергија и топлина се осетила тада. Како је лепо када смо сви своји.

        Примио је много букета цвећа, разне поклоне. И говорио је, не онако како је говорио на јавним манифестацијама, са паузама у којима размишља, да каже тачно како треба, говорио је без паузе, течно и из душе. Намерно сам питала да ли треба превод, да би он чуо да не треба. Конузина Срби разумеју. Намерно нисам снимала оно што је говорио. Да бих се сетила.

        „Срећан сам што сам могао да радим у вашој дивној земљи. Провео сам овде више од четири године и осетио топлину и гостопримство, лепоту живота у Србији. Осетио сам и вашу велику свеобухватну љубав према Русији. Наше две земље су историјски повезане. Руси су се вековима борили и за слободу Србије. Вековима траје та повезаност и узајамно помагање. А Срби су Русима помагали у њиховим борбама, Срби су учествовали и у Бородинској бици.

        Ми смо упућени једни на друге и то се не може избрисати. Многи мисле да је Русија прошлост. Није Русија прошлост. Узајамна повезаност Русије и Србије постојаће и у следећим вековима.

        Недавно су се састали наши председници. Постигнути су прелиминарни споразуми. Ради се на постизању још ширих споразума, економских, културних и свих осталих. Сарадња између наше две земље биће још већа и тешња. Сви можете да дате свој допринос томе. Својим радом, својим ставовима, на својим радним местима и у својим породицама.

        Времена у којима живимо нису лака. И вама, овде у Србији, није лако и још неко време неће бити. Најтеже је вашој браћи на Косову и Метохији. Морате да бринете за њих и да се трудите да им помогнете на све начине.“

        Пришао је један момак и дао му мајицу са сликом Генерала. Примио је, са осмехом, предао човеку иза њега, па наставио:

        „У овим тешким временима треба да имате инспирацију да бисте се изборили са проблемима. Срби имају где да пронађу инспирацију. Ви сте кроз историју имали много јунака. Ваши јунаци и могу да буду подстицај да идете даље. Знам за много српских јунака. Нећу наводити њихова имена, да се нешто погрешно не протумачи…. али ви знате ко су ваши јунаци.“

        Неко га је позвао да живи код нас, када оде у пензију.

        „Стекао сам много пријатеља у Србији. Гледам и вас сада овде, неке од вас познајем кратко, неке дуже. Ужелео сам се да живим код куће. Позната је руска носталгија. Моји одмори су трајали кратко, бивао сам код куће, у викендици, али нигде нисам путовао. И тога сам се ужелео. Мој посао је такав да сам мало код куће. Сад је дошло време и за то. Знам да има много Руса који су овде радили и који су дошли да живе у Србији. Овде у Србији било је увек топло (бивале су и врућине велике), и вашу љубав према Русији нећу заборавити. Хвала вам што сте дошли, хвала вам за овај испраћај.“

        Прилазили су људи, сликали га, потписивао је књиге, примао поклоне. Рекао ми је још две реченице. И ја њему. Да пензију треба примати што дуже. Да је и носталгија за Србијом позната и да зна да увек има где да дође. Да нас не заборави. И захвалила сам се. Нисам набрајала на чему све, није ни требало. Зна он.

        Када сам излазила из масе, поглед ми се сусрео са човеком у маскирним панталонама, са плавом беретком на глави, са брковима… Рекла сам му: „Мислила сам да сте Рус“.

        Насмејао се. Надам се да је схватио да је то био комплимент.

        Отишла сам, вероватно прва. Људи су остали око амбасадора Конузина, а ни он није показивао да жури.

        Не волим растанке. Било ми је лакше да га запамтим ту, испред амбасаде, окруженог Србима, обичним људима, како прича и шали се са њима, као да неће ни отићи. И опет, по ко зна који пут, кроз главу ми је прошао филм о животу у Русији и са Русијом, о љубави према Србији и Русији једнакој.

        По ко зна који пут радујем се што сам ово што јесам, и што сам упућена ту, где нас воле и разумеју. По ко зна који пут радујем се што знам како и колико су спојене српска топлина и широка руска душа. Српско срце са Дрином као аортом и руско - са Уралом.

        Не мислим да ће амбасадор Александар Васиљевич Конузин икада напустити Србију. Велики Рус, амбасадор Срба у Србији, остаће он и наш, увек и заувек.