БОРОВЧАНИН: Није било плана за убијање сребреничких муслимана

ПРЕДОЧИО ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ: ТЕШКО ЈЕ ПОВЕРОВАТИ

ДА БИ СЕ КАРАЏИЋ САГЛАСИО СА УБИЈАЊЕМ ЗАРОБЉЕНИКА

• Заштићени сведок „КВ-317“, који је био општински функционер у Зворнику, рекао да Караџић није имао намеру и да није предузимао кораке за протеривање муслимана, нити је имао геноцидне намере

        РАТНИ заменик команданта специјалне бригаде полиције Министарства унутрашњих послова (МУП) Републике Српске Љубомир Боровчанин изјавио је на суђењу првом председнику Српске Радовану Караџићу да није знао ни за какав план да се побију муслимански заробљеници.

       Боровчанин, који је у Хашком трибуналу осуђен због злочина у Сребреници, рекао је да је тешко поверовати да би се Караџић сагласио са убијањем заробљеника.

       У његовој изјави, чији је сажетак у судници прочитао Караџић, наводи се да је 13. јула 1995. Боровчанин око 16 часова био на подручју Сандића, где се заробљеним муслиманима обратио генерал Ратко Младић који им је рекао да сачекају аутобусе којима ће бити пребачени у Кладањ и Тузлу.

       Боровчанин је касније обавештен да се догодило нешто страшно и затражено је да се врати. Испред складишта у Кравици видео је 20 до 30 тела. Речено му је да су убијени неки заробљеници и да су испред складишта њихови лешеви.

       О овом инциденту Боровчанин је обавестио Братуначку бригаду Војске Републике Српске (ВРС) и председника Општинског одбора СДС-а Мирослава Дероњића, а сутрадан, 14. јула, о томе је разговарао са замеником министра унутрашњих послова Томом Ковачем.

       Боровчанин је прихватио да је његова обавеза била да заштити заробљенике, али се оградио да заробљеници у Кравици „нису били експлицитно у његовом и у поседу његове јединице“.

       „Очигледно сам учинио недовољно за те људе, али ја сам тада сматрао да они нису у мојој надлежности“, рекао је Боровчанин коме је суђено у предмету „Поповић и други“ и једини се није жалио на пресуду изречену у јуну 2010. године.

       Боровчанин је осуђен на 17 година затвора због пропуста да заштити заробљенике који су у јулу 1995. били држани у складишту у Кравици. С обзиром да се на пресуду није жалило ни тужилаштво, казна је постала правоснажна и он је у новембру 2011. пребачен у затвор у Данској.

       Претходно је окончан исказ заштићеног сведока „КВ-317“, који је био општински функционер у Зворнику. Он је рекао да Караџић није имао намеру и није предузимао кораке за протеривање муслимана, нити је имао геноцидне намере.

       На Караџићево питање каква је била његова реакција када је чуо да је муслиманско становништво напустило Козлук, сведок је одговорио: „Били сте тужни и разочарани и у разговорима сам видео да вам је било тешко кад год бисте чули да се негде десило исељење“.

       Сведок је као починиоце злочина на подручју Зворника означио припаднике паравојних трупа, које су пљачкале и малтретирале, како муслиманско, тако и српско становништво.

       „Мислим да сте имали великог удела у слању полицијске јединице да отера паравојне формације, а постављање Винка Пандуревића на чело Зворничке бригаде дефинитивно је помогло да се тим подручјем више не крећу паравојске“, рекао је сведок.

       Као главни разлог да становништво напусти Зворник сведок је навео тешке услове живота, негирајући у више наврата да су муслимани били протеривани.

       Тужилац Алан Тигер сведока је подсетио да је на ранијем сведочењу рекао да су муслимани из Зворника напустили град зато што су били принуђени да оду и да се сагласио да становништво Ђулића није отишло својевољно, већ због стреса и страха.

       „Нико не напушта своју кућу добровољно, али су пре тога отишли Срби из околине Тузле. Ни ти људи нису хтели да оду, већ их је ситуација приморала“, рекао је „КВ-317“.

       Сведок је потврдио да је о догађајима у Зворнику обавестио Караџића, али да то није било пре августа 1992. године.

       (Срна)