Oљшански: Можда се Русија припојила Донбасу, а не Донбас Русији

СЈЕДИНИЛИ СМО СЕ ДА СА ЊИМА ПОДЕЛИМО НАШУ ЗАЈЕДНИЧКУ РУСКУ СУДБИНУ

Кадар са проглашења уласка Донбаса и Запорошке

и Херсонске области у састав Руске Федерације

* Са дуго очекиваним сједињавањем са Донбасом – нашим националним мучеником – не постајемо само већи по броју становника и територији. И то је, наравно, добро, али је то секундарно. Постајемо незамисливо духовно већи

_______________________________________________________________

       Aутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ, публициста (Москва)

       „НАЈБОЉЕ што нам се десило у тешкој 2022-ој било је наше поновно сједињење са Донбасом (не само са њим, али са њим - посебно).

       Што је веома значајно, није само Донбас постао део Русије, већ се, у извесном смислу, Русија присајединила Донбасу.

       Русија се додонбасила.

       Коначно. На то сам чекао осам година.  

       Зашто је то толико важно?

       Нећу ништа о историји, географији, националном питању, великој политици, а ни о томе „ко је први почео“.

       Све то је милион пута речено. Уосталом, постоји нешто што је најважније.

       То су људи Донбаса који су прошли кроз све: кроз своју револуцију, казнене акције Украјине, превирања, који су живели са надом која је бежала у неизвесност, у сиромаштву, са трагедијама и херојством, разочарењима, али са стрпљењем.

       У страшном умору.

       Ти људи су, упркос либералној глупости („зашто не одете у Русију?“ – а ви, либерали, зашто не идете у Канаду или Хаифу? – неки су и отишли , хвала Богу), – остали у својим кућама. Тако су и живели са страшним бременом на себи.

       Ја то нисам могао, али су они - могли.

       Зато сада нису они ти који се придружују Русији, ускачући некако, попут путника који касни, у одлазећи воз.

       Не, сада се Русија, која је дубоко крива за своје драматично кашњење, придружила њима.   Да са њима подели нашу заједничку Руску судбину.

       Са дуго очекиваним сједињавањем са Донбасом – нашим националним мучеником – не постајемо само већи по броју становника и територији. И то је, наравно, добро, али је то секундарно.

       Постајемо незамисливо духовно већи.

       А пошто је тако, онда није све узалуд и вреди све што морамо да претрпимо.