Запад користи силу, новац и лаж да нас раздвоји

Србија и Балкан у спољној политици Русије (1)

* Руска дипломатија је дуго морала да маневрише како не би изгубила регион свог традиционалног утицаја

* Без обзира на све тешкоће које су повремено постојале у односима Русије и словенства на Балкану, без обзира на напоре Запада да Словене оријентишу према западним вредностима, испоставило се да је русофилство неистребиво

* Још 1978. године на међународном конгресу социолога у шведском граду Упсала, З. Бжежински је упознао научнике са планом будућности Југославије после смрти Јосипа Броза Тита. По њему, најважније је било да се не дозволи да се Југославија, а најпре Србија, зближи са СССР

* Догађаји наших дана показују интересантну тенденцију. По ко зна који пут се опет води озбиљна битка за регион Балкана, битка за његово потчињавање Западу, истина, уз погледање према Русији. При том се систематски гуше снаге патриотске оријентације и у Србији, и у Црној Гори, натурају се „нове вредности“

* Запад се сигурно сећа наших веза, јер иначе не би толико тежио да их раскине, да нас једне од других одвоји и да, користећи силу, новац, лаж и лукавство посеје мржњу и нелагодност

Пише: Јелена Гускова

        БАЛКАН је сложена регија: вишенационална, многоконфесионална, економски на различитим нивоима, кроз скоро читаву своју историју политички нестабилна. Тако да је ово полуострво увек привлачило пажњу силника овог света: за Балкан су се у прошлости борили Турска, Аустро-Угарска, Немачка, Енглеска, Француска, Русија.

        Сви су они хтели управo ту територију да анектирају, изборе се за њу, освоје је. При чему је Европљане највише нервирало то што је Русија увек наступала као покровитељ балканских православних народа. Због намере Русије да заштити словенске народе, државе Запада су тежиле да не дозволе ширење њеног утицаја на Балкану, као и да не дозволе њену контролу балканских територија.

         Јачање утицаја Русије на Балкану или њене победе у турско-руским ратовима су периодично доводили до дипломатске изолације, али Русија је увек успевала да се избори за свој приоритет на Балкану. Руска дипломатија је дуго морала да маневрише како не би изгубила регион свог традиционалног утицаја.

        Данас, када је прагматизам, који Запад све јаче натура, постао својеврсни шаблон у међународним односима, понекад се стиде да се сете блиских веза Русије са православним словенским народима Европе. Међутим, Запад се сигурно сећа наших веза, јер иначе не би толико тежио да их раскине, да нас једне од других одвоји и да, користећи силу, новац, лаж и лукавство посеје мржњу и нелагодност.

         Још 1978. године на међународном конгресу социолога у шведском граду Упсала, З. Бжежински је упознао научнике са планом будућности Југославије после смрти Јосипа Броза Тита. По њему, најважније је било да се не дозволи да се Југославија, а најпре Србија, зближи са СССР-ом. Сједињене Америчке Државе су се плашиле да после одласка југословенског вође „у Југославији може да дође до таквих промена које би могле да нанесу штету интересима САД и слободног света“, мислећи при том на традиционалне симпатије балканских Словена према Русији.

       Међутим, без обзира на све тешкоће које су повремено постојале у односима Русије и словенства на Балкану, без обзира на напоре Запада да Словене оријентишу према западним вредностима, испоставило се да је русофилство неистребиво. Зашто? Да подсетимо на заборављено: руско покровитељство, подршка Русије у борби против турског ропства и у постизању независности, заједничка борба против општег непријатеља.

        Од 1715. постоји, на пример, традиција руских царева да материјално подржавају Црногорце. 1798. је руски император Павле Први одредио годишњу помоћ Црној Гори од 3.000 рубаља „за народне потребе и формирање корисних установа.“

        Од краја 18. века у региону љубав према Русији јача, и она се може назвати страсном. Русија је Црну Гору помагала у новцу, слала је црквене књиге, примала досељенике, смештала децу чиновника у елитни Пажески корпус, и како би се одржавала веза са Црном Гором и регулисали послови са Хабзбуршком монархијом отворила конзулат у Котору 1804 г. У знак захвалности су храбри, али сиромашни Црногорци „довукли пред највиши престо његовог Височанства“ 12 застава турских и „сабљу албанског Махмуд-паше, коју је црногорска војска… отела од њега као плен“. 16.08.1804. митрополит Петар Први Петровић Његош и старешине су се заклеле на вечиту верност Русији.

        Дипломатска помоћ Русије је одиграла важну улогу и у коначном јачању независности Србије и Црне Горе. У Црној Гори и Србији је створен култ Русије: православни народи су изнад себе признавали „само Бога и руског цара“. Њихова љубав према Русији је била чиста, безгранична и искрена.

        Историја руско-српских, односно руско-југословенских односа, током неколико последњих векова је знала и за узлете, и за падове, за периоде хлађења и квалитетне сарадње. Али њихова основа је увек била братство народа и узајамне симпатије, засноване на осећању блискости култура, језика и вере. Народ је чувао историјске традиције словенске блискости и чак је често утицао на промену курса влада.

       У таквој историји, интереси наших земаља су се чешће поклапали него што су се разилазили. И више нигде у свету нећете наћи област са тако стабилним русофилством као на словенском Балкану, у његовом православном делу.

       Догађаји наших дана показују интересантну тенденцију. По ко зна који пут се опет води озбиљна битка за тај регион, битка за његово потчињавање Западу, истина, уз погледање према Русији. При том се систематски гуше снаге патриотске оријентације и у Србији, и у Црној Гори, натурају се „нове вредности“, уништавају се споменици православне културе и руше стереотипови патриотске свести и култ националне части.

      Тако су све српске војне руководиоце који су се деведесетих година борили за своју земљу ухапсили и суде им у – Трибуналу у Хагу, покушавајући да народ лише могућности да о њима размишља као о херојима. Русија је на то гледала снисходљиво, надајући се да ће напори министра А. Козирева у једном делу западних држава такође наћи своје место.

       Балкан је 1999. поново постао епицентар светске политике: Србија и Црна Гора су бомбардоване због непослушности, тврдоглавости и немања жеље да се потчине плановима НАТО-а. Тада је Русија први пут после десет година подигла глас како би подржала Србе, али (у ситуацији када се и сама нашла на удару глобалиста) није успела да издржи оштрину Запада, те се повукла пред његовим притиском.

Извор: Фонд стратешке културе