Вашингтон преко монархија Персијског залива обара цену нафте и подрива Иран
РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА
Саудијска Арабија и Катар поново у улози коју су одиграли у слабљењу СССР
- Саудијска Арабија наставља да повеђава производњу преко квоте која јој је додељена - што је у геополитичком интересу САД
- Цена од 100 долара за барел представља најнижи ниво при којем многе земље без губитака производе нафту, укључујући и Иран
- Уколико сунитске монархије понове сценарио из времена СССР и покушају да униште ирански режим обарањем цене нафте, онда ће то нанети ударац економији, не само Ирана, већ и других земаља произвођачима нафте, укључујући и Русију
- Став Русије према догађајима у Сирији претворио је Кремљ у политичког противника „заливских монархија“
- Зависност руског буџета од нафтних прихода износи готово 50 одсто. Буџет је пројектован при цени нафте која није мања од 100 долара за барел, што значи да ће руску економију, у случају пада цене нафте испод овог нивоа, веома брзо задесити озбиљне последице
Пише: Ана Владимировна ГЛАЗОВА, виши научни сарадник одељења за истраживање савремене Азије Руског Института за стратешка истраживања
ОПЕК је 14. јуна на конференцији у Бечу донео одлуку да задржи квоту добијања нафте на претходном нивоу. Ово је учињено да се не би дозволио даљи пад цене нафте.
Али, експерти за ову област тврде да Саудијска Арабија наставља да повеђава производњу преко квоте која јој је додељена. Шта је разлог?
Нестанак биполарног света и вакуум власти довели су до појаве нових политичких снага на светској арени које покушавају не само да утичу на међународне догађаје, већ и да смењују политичке режиме у другим земљама. У првом реду, реч је о монархијама Персијског залива међу којима водећу улогу играју Саудијска Арабија и Катар.
За време хладног рата ове земље су биле нека врста центара моћи, премда су управо оне у савезу са САД допринеле распаду СССР, организовањем наглог пада цена нафте.
Без обзира што су САД и даље највећа политичка сила, која игра водећу улогу у светским процесима, талас арапских револуција који се пронео Блиским Истоком, продемонстрирао је да на ове догађаје расте утицај „монархија у заливу“. Револуције у Египту и Тунису показале су да Бела кућа није била спремна за такав сценарио и да је била принуђена да у хитном поступку изради стратегију понашања према владајућим режимима и опозиционим снагама у земљама захваћеним револуцијом.
Основни политички противник монархија Персијског залива је Иран. Ипак, да би се обрачунали са овом великом регионалном државом која претендује на лидерство у муслиманском свету, било је неопходно припремити терен, претходно уништивши основне савезнике Исламске Републике Иран, у првом реду Сирију.
Према неким публикацијама у медијима, сунитске монархије планирају да подрију економију Ирана, повећавајући производњу нафте и истовремено смањујући њену цену до критичког нивоа (све до 60 долара за барел). Очекује се да ће Саудијску Арабију у овоме подржати монархије Кувајта и Уједињених Арапских Емирата.
Веродостојност ове информације може изазивати сумње, али је чињеница да је Саудијска Арабија већ претекла Русију у производњи нафте. Осим тога, залихе ускладиштене нафте су се повећале, па ће рецесија у развијеним земљама и успоравање економског раста у Кини објективно довести до даљег смањења цене нафте.
Експерти сматрају да цена од 100 долара за барел представља најнижи ниво при којем многе земље без губитака производе нафту, укључујући и Иран.
Даље смамњење цене нафте заоштриће економску ситуацију у Ирану који и без тога преживљава притисак економских санкција и може довести до политичке кризе у тој земљи, са перспективом да владајући режим буде смењен. У таквим условима, Техерану не остаје тако много могућности за маневрисање.
Евентуални покушај Техерана да затвори Ормуски пролаз у циљу стварања препрека за испоруке нафте, несумњиво ће изазвати оружана дејства, тако да је тешко очекивати да ће се у овим околностима Иран на то одлучити.
Уколико сунитске монархије одлуче да понове сценарио из времена СССР и покушају да униште ирански режим обарањем цене нафте, онда ће то нанети ударац економији, не само Ирана, већ и других земаља произвођачима нафте, укључујући и Русију.
У принципу, такав развој догађаја одговара како интересима сунита, тако и Сједињеним Државама.
Став Русије према догађајима у Сирији претворио је Кремљ у политичког противника „заливских монархија“. Дипломатски конфликт између РФ и Катара и физичког напада на руског амбасадора у тој земљи, као и снижавање нивоа дипломатских односа, јасна су илустрација нарастајућег сукоба.
Сирија је постала камен спотицања у односима између Русије и САД. Све се толико заоштрило да је републикански кандидат за председника САД Мит Ромни Русију назвао геополитичким непријатељем број један, док је сенатор Џон Мекејн изразио наду да ће арапско пролеће бити проширено и на Русију, Иран и Кину.
Напоменимо да је зависност руског буџета од нафтних прихода износи готово 50 одсто. Буџет је пројектован при цени нафте која није мања од 100 долара за барел, што значи да ће руску економију, у случају пада цене нафте испод овог нивоа, веома брзо задесити озбиљне последице.
Повећани одлив капитала из земље који је за прва четири месеца ове године износио 42 милијарде долара, као и прогнозе експерата да ће та цифра до краја 2012. године бити 100 милијарди, могу довести до новог таласа економске кризе, као и пада стандарда становништва.
У мају је вредност нафте опала за 20 одсто, а цена се спустила испод 100 долара за барел. Пад руских котација на берзи био је 12 одсто за последњих месец дана што је - у комбинацији са растом курса евра и долара и тиме изазваних проблема - вероватно прва назнака долазеће кризе.
Најгора последица пада цене нафте може да буде раст социјалне напетости у руском друштву, што у условима унутарполитичке нестабилности може довести до јачања протестног расположења.
Нема сумње да су описани ризици у извесној мери хипотетички, иако их је неопходно предвидети да би биле израђене могуће мере за борбу против њих.
Превео: Горан Шимпрага
