Умро патријарх руске „сеоске прозе“ Василиј Белов

АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕНИЦИН ЈЕ ПОЗИВАО НА ДИВЉЕЊЕ

ЊЕГОВОЈ „НЕНАМЕРНОЈ ИСТИНИ“

Василиј Ивaнович Белов

• Белов је прославио своју родну Тимониху и Вологду. Нису га случајно звали „Природни таленат из Тимонихе“. Исто тако је Виктор Астафјев учинио познатом своју Овсјанку, а Валентин Распутин - родну Аталанку

        У ВОЛОГДИ је преминуо Василиј Белов, један од оних који је учинио да руска „сеоска проза“ постане појава у светској књижевности.  

       Као писац-почетник, Белов је 1959. отишао у Москву да студира на Факултету за књижевност. Затим се вратио кући, како би дочарао читавом свету истину о лепоти његовог родног села, од којег се више није раздвајао: „Стално сам тражио нешто у туђини, / Лутао сам по земљи без икаквог реда, / А, сад, ето у тихом градићу, / Све што ми треба, нашао сам...“     

       У „Причама дрводеље“ он ипак поново покушава „да заволи град“. Међутим, његов херој поново жури да се врати у село, где га, из неког разлога, чека „трошна бањка“ (парно купатило у руским селима - прим.прев.).

       У приповеткама за децу, Василиј Белов са мајсторским задовољством шаље своје мале јунаке из досадног града у сеоски живот пун нових открића. Његове приповетке за децу до дан данас доживљавају нова издања. Роман „Још нас све чека!“, у којем писац критикује градску цивилизацију, изазвао је крајем 1980-их - 1990-их оштру полемику, али је убрзо био заборављен.   

       Од почетка 1960-их Василиј Белов поново објављује приче на своју омиљену тему. Као резултат његових дугогодишњих истраживања, настала је књига „Слога. Оглед о народној естетици“.

       Године 1966. излази најпознатија приповетка Белова, „Обична ствар“. Прича паора Ивана Африкановича (вративши се из рата, он никако није могао да среди свој живот), постала је својеврсна метафора постојања руског села.

       Овај трагични сиже остао је у свести руских читалаца као „обична ствар“, са којом треба да се помиримо: „Требало је живети, сејати жито, дисати и ходати по овој тешкој земљи, зато што нико други неће то да ради“.   

       Александар Солженицин назвао је Ивана Африкановича Дринова „натуралном кариком природног живота“ и позвао да се дивимо овој „ненамерној истини“.

       Ритам народног живота са његовим календарским сменама омађијао је Белова и био је његов стални извор инспирације. Сви остали ритмови су му се чинили као гласници распада и какофоније. 

       Обожавање земље, традиције и непроменљивог сеоског начина живота овог писаца-сељака уклапало се са ритуалном критиком „плодова цивилизације“, свега новог и непристојног. Овај страх од „туђег, претећег неком непристојношћу“ Белов је оштроумно приказао у истој „Обичној ствари“: међу самоварима, медењацима и другим стварчицама, које је Иван Африканович требало да донесе у село, неочекивано се нашла и репродукција слике Рубенса „Савез земље и воде“.   

       За разлику од сељака, сам аутор који је студирао у Москви, наравно да је знао да су „голе жене и онај што пије из рога“ - ремек-дело западног сликарства. Зато се чини комичном сцена у којој народ даје слици исцрпан стручан коментар, а затим чупа „портрет“ из рама. Како би проценио мајсторство сељака, читалац, хтео не хтео, морао је да се придружи „цивилизацији“, коју су они избегавали. Василиј Белов, као суптилан прозаик, није могао да то не осети... 

       „Свему што му је требало, а нашао је“ Василиј Белов је посветио своје стваралаштво, детаљно проучивши и описавши историју, свакодневницу и говор северног руског села. „Природни таленат из Тимонихе“, како су га звали, прославио је свој завичај. Тако је Виктор Астафјев учинио познатом Овсјанку, а Валентин Распутин - Аталанку. 

       Василиј Белов рођен је у породици сељака. После школе и служења војног рока, радио је у фабрици. Његова даља каријера - сарадник у локалним новинама „Комунар“, секретар месне омладинске заједнице у Грјазовецком рејону Вологодског краја.

       Прве песме објавио је у часопису „Звезда“. Од 1989 - 1992. писац је био посланик, а 1990-1991. - члан Врховног Савета СССР.

       Историји руског сељака у периоду колективизације он посвећује и аутобиографску приповетку „Неповратне године“ и епски циклус „Уочи“, „Година великог прелома“, „Час шести“. Василиј Белов је 2004. добио Државну награду за књижевност и уметност.

       Од 1997. је почасни грађанин града Вологде.   

       Превела Марија Петрова