Што у Украјини брже искорењују све руско - то више убрзавају повратак руског

ШТА ЈЕ ДАНАС „РУСКИ СВЕТ“ И ЗАШТО ЈЕ РУСИМА - И КРАЈЊЕ ВАЖАН И НЕДОВОЉАН?

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

  • Логика историјског обнављања Русије биће могућа у само две варијанте: мирно и без конфликта обнављање свега руског у његовим правима, или све већа конфронтација у којој супротна страна има све мање шанси
  • Данас је Руски свет - простор обнављања историјске равноправности руске нације и одустајање од признавања беловешког пораза (СССР је био ликвидиран у белоруском „Карађорђеву“ које се зове Беловешка Пушћа - оп. ред.)
  • Руски свет је минимално: обнављање права на - право бити Рус - говорити на свом језику, учити у својим школама, признавати Русију за своју Отаџбину и одлазити у православне храмове Московске патријаршије у којима су служи на словенском језику по руском црквеном обичају
  • Максимално: то је - поновно уједињење са Русијом као јединим пуноправним политичким представником Руског света. То је пут Крима. Ни у иностранству, ни у Русији нико не сумња у то да је управо пут Крима највише жељени пут за већи део Руског света
  • Схватање те чињенице избезумљује дерусификаторе. Али њихова неразумност и чини управо ту варијанту - највероватнијом

        КАД говоримо о Руском свету - треба јасно да разумемо антикризни карактер те политике концепције.

        Једна иста држава коју је стварао руски народ у форми царства, империје и СССР-а, није се само срушила - она је сам народ поцепала на делове. Једна иста нација раздвојена је политичким границама од којих се неке, ограђене декларацијама NATO и ЕУ, данас представљају као непобитне и неподложне ревизији.

        Како раздвојена нација да живи у условима политичког банкротства њене државности?

        Да се смири и постепено самоуништава, да се асимилује у туђе националне пројекте - или да стане на пут иреденте и обнављања јединства свог политичког простора да би се одложила неопходност избора и материјализовала концепција Руског света у нашој публицистици и политикологији?

        Наводно, нема више јединствене историјске Русије, али не брините - постоји Руски свет у којем сви говоре истим језиком и једу из исте чиније „салату оливије“ (ми је зовемо „руском салатом“ - оп. ред.). Руси разних независних држава могу међусобно одлично да комуницирају преко граница, а за то уопште није потребно политичко јединство. Нејасни „свет“ омогућио је удаљавање од запаљиве несигурности речи „земља“, „држава“, „нација“.

        Тако би Руски свет и остао као слаби наркотик који мало утољава бол наживо расеченог тела, да се „крај историје“ није изненада завршио.

        Руски свет се изненада претворио из простора који је „за сада још у нечему руски“, у простор који је дужан да и даље остане руски.

        Руски свет постао је простор који на неки начин обнавља и реинтегрише експанзију Русије у мери у којој она себе идентификује са руском нацијом и историјском Русијом.

        Није тешко навести шта је довело до тог заокрета у схватању Руског света. Пре свега журба у дерусификацији новостечених суседа. Од Естоније до Грузије, од Молдавије до Узбекистана, изграђивао се нови национални пројект на одломцима Русије (и СССР као форме постојања Русије) и на одустајању од руског језика и остатака руског начина живота. Свуда је конструисан лик „жртве“ руског идентитета „окупатора“ пред којим је он дужан да буде нема жртва. Националне државе које су изникле на одломцима СССР настојале су да се што брже избаве од свега што их је повезивало са Русијом, пре свега од Руса који су себе сматрали Русима.

        Та ужурбаност била је јасна, али глупа. Настојали су да у томе успеју пре него што у Русији почне неминовни циклус самоопоравка. Чак је и оним западним политиколозима, који ни најмање нису заљубљени у Русију, као што је аутор „Освете географије“, Роберт Каплан, апсолутно јасно да је будаласто полазити од очекивања коначне пропасти Русије: „Док су друге империје настајале, шириле се и рушиле и о њима се више никад није чуло - Руска империја се проширивала и рушила и поново рађала и то не једном. Географија и историја показују да Русију никада не треба отписивати“.

        Стога су поступали као у популарној украјинској шали: „Микола, посеци брезе, иначе доћи ће москаљ и рећи: Отаџбина“.

        Секли су брезе. Уклањали све трагове који их повезују са Русијом и руском историјом. Пре свега, настојали су да уклоне Русе.

Роберт Каплан

        Пример Украјине у којој се против Руског света бори много људи са чистим руским презименима и изговором показује да би експеримент „јаничаризације“ могао да буде веома успешан. А није предвидео само једно: сваки корак у искорењивању руског приближавао је повратак руског, што је утицај био јачи, тиме је неефикасност била већа.

        Руски свет као простор руске експанзије данас схватају и они који жуде за њом и они који се управо ње плаше и желе да је зауставе.

        Од ових других константно морамо да слушамо о „вашем проклетом Руском свету који доноси рат“.

        После уручивања Нобелове награде за књижевност белоруској списатељици Светлани Алексијевич - либерални аутори покренули су мантру о „правом Руском свету језика и речи“ против „крвавог Руског света гиркиних и моторола“.

        Испоставило се да се по овој верзији прави Руски свет налази у мржњи према руском језику (очигледно, Алексијевич је у историји први нобеловски добитник који се јавно изјаснио за забрањивање језика на којем пише), у клеветању Русије, у одбацивању руске историје, у страху пред руским националним препородом.

        У ствари, данас је Руски свет - пространство борбе са оним што се називало „руским светом“ у постбеловешкој реалности.

        То је пространство борбе Руса за своје политичко јединство, равноправност, право да говоре на свом језику, право да чувају и учвршћују повезаност са Русијом.

        Запањеност због логике историјског обнављања Русије није била предвиђена и остају само две варијанте: мирно и без конфликта обнављање свега руског у његовим правима, или све већа конфронтација у којој супротна страна има све мање шанси.

        Када су новоформиране етнократије почеле да спроводе антируску политику ослањајући се на снагу NATO „кишобрана“, ни у страшном сну није могло да им се привиди да ће већ 2016. тема сувишности и неефикасности NATO и неумесног преузимања на себе сувишних обавеза од стране Америке, постати једна од кључних на председничким изборима и да ће их артикулисати један од најпопуларнијих кандидата - Доналд Трамп.

        Није искључено да ће изградња света без Руса ускоро набасати на такву ситницу као што је одсуство жеље да се то градилиште брани помоћу нуклеарне „палице“. Претходне две године показале су да је без Руса прерано сматрати NATO и ЕУ за карте у рај.

        Данас је Руски свет - простор обнављања историјске равноправности руске нације и одустајање од признавања беловешког пораза (СССР је био ликвидиран у белоруском „Карађорђеву“ које се зове Беловешка Пушћа - оп. ред.).

        Најмање, то је обнављање права на - право бити Рус: говорити на свом језику, учити у својим школама, признавати Русију за своју Отаџбину и одлазити у православне храмове Московске патријаршије у којима су служи на словенском језику по руском црквеном обичају.

        То је - право на неучествовање у алтернативним пројектима националне изградње, усмереним на дерусификацију и асимилацију, право на политичку аутономију и политички протест, који су једина реална алтернатива преласку у фазу конфликта, као што се то десило пре много година у Придњестровљу или сада на Донбасу.

        На крају, као максимална вредност, то је - поновно уједињење са Русијом као јединим пуноправним политичким представником Руског света. То је пут Крима. Ни у иностранству, ни у Русији нико не сумња у то да је управо пут Крима највише жељени пут за већи део Руског света. Схватање те чињенице избезумљује дерусификаторе. Али њихова неразумност и чини ту варијанту највероватнијом.

        Ширко поштовање права Руса још би могло да допринесе очувању статуса-кво. Агресивна антируска политика нарушава такав статус.  

        Као ограничење експанзије Руског света може да буде само корелација снага у реалној политици, а не некакве измишљене и добровољно преузете обавезе да се забораве своји људи и своје земље.

        Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари