Робови слободе добили слободу избора кобасице у продавници

А МОСКОВСКА ТВ „ДОЖД” СТИГЛА ДО АНКЕТЕ: „ДА ЛИ ЈЕ ТРЕБАЛО НЕМЦИМА ПРЕДАТИ ЛЕЊИНГРАД”

Дмитриј Сухотерин

• Ниједном још нисам чуо да се нарушава нечија слобода ако изјутра трчите или идете у спортску салу. Али, стално слушам о ускраћивању слободе пушачима да трују мој ваздух
• Никада још нисам видео забрану да се јавно рецитују стихови Цветајеве, Гумиљова, Јесењина. Али, слушао сам жестоку дреку о кршењу слободе организовања проблематичог плеса у православном храму
• Накљукали су нас речју „слобода”, подигли је у ранг идола и бога. Добили смо „слободу” напијања, „слободу” пушења, „слободу” псовања на улици и на сцени, „слободу” неотесаности, лицемерја и лажи
• „Слобода” је – стање одсуства захтева према самом себи, одсуство жеље да се буде бољи, а оно што тражи напоре – увек је неслобода
• Приморати себе на јутарње трачање, на стицање другог високог образовања, оставити пушење, ограничити узимање алкохола, коначно прочитати Аристотела – значи ограничити своју слободу, престати бити слободно-лења досадна задњица
• Савремена идеологија нам је отела неслободу да градимо заједничку светлу будућност, пошто смо је дали у замену за слободу да плаћамо кредит за „ајфон”; она нам је украла наше Снове дајући нам слободу избора кобасице у продавници. Слобода од човека чини роба. Роба кобасице

         Пише: Дмитриј СУХОТЕРИН, културолог, сценариста и режисер

         СЛОБОДА. Нас су накљукали овом речју. Подигли је у ранг идола и бога. Сви говоре о слободи и о томе шта та слобода даје.

         А ја мрзим слободу. Зато што је слобода – обмана, реч иза које ништа не стоји сем убогог сивила. Можете да ми не верујете. Али...

         Ниједном још нисам чуо да се нарушава нечија слобода ако изјутра трчите или идете у спортску салу. Али, стално слушам о ускраћивању слободе пушачима да трују мој ваздух.

         Никада још нисам видео забрану да се јавно рецитују стихови Цветајеве, Гумиљова, Јесењина. Али, слушао сам жестоку дреку о кршењу слободе организовања проблематичог плеса у храму.

         Многи су захвални савременом свету за слободу односа и избора, чак бих рекао одабирања пола партнера, а већ одавно нисам ништа чуо о слободи верности и оданости једном човеку. На том пољу успех је постигао само Хатико.

         Подигавши високо барјаке „слободе речи” и „поштених избора”, људи радо прикопчавају на себе беле траке немајући, чак ни „википедијску” представу о томе шта је то либерализам.

         А поред осталог „либерализам је – филозофски и друштвено – политички правац који проглашава неповредивост права  и индивидуалних слобода човека и залаже се за минимално мешање државе у живот људи” (Крај цитата).

         Управо због тога код нас свако може слободно да се буде наркоман или да се налива вотком, чак и сваки дан – и то није злочин против себе и друштва, то је слободан избор човека. То је достигнуће либерализма.

         Данас се сваки први бави тиме, експлоатише слободу речи као девојку лаког морала...

         Чак и се у документарним филмовима чују узбуђене речи: „То је супер! Слобода речи постала је свима доступна! Сад свако може да искаже своје мишљење преко „Твитера”, блога и сопствене странице! А тај процес је децентрализован и он не може да се контролише!”

         Као да је неконтролисана продукција љуске уместо семена огромно достигнуће. Слобода речи? Покажите ми међу тим љускама речи које вреде толико да би их изговорили.

         Готово да их није ни остало, све су оне биле изговорене док мит о „слободи” није ни постојао. А онима које су ту, никаква слобода није потребна. 

         Зато се управо слободом речи прикрива слобода прављења гадости у храму, а људи се озбиљно латили да бране ту бестидност проглашавајући је за уметност и не плашећи се да ће их због такве изјаве одвести у психијатријску клинику.

         А ето, не одводе! Јер је, СЛОБОДА!!! Ево, већ и (московска) телевизија „Дожд” прави анкету: „Да ли је требало Немцима предати Лењинград да би се сачувале стотине хиљада живота?”

         Или у „Сребрној киши” Михаил Казиник изјављује: „ГУЛАГ је – систем погубљења најбољих људи”, као да су БАМ градили све сами академици и песници, а ниједан насилник, лопов, убица, само напумпани дисиденти са обнаженим мишићавим торзом.

         Памтим много одличних филмова створених у СССР-у (где, као што је познато, није било слободе речи, већ су царовали Цензура, Мрак и Стаљин, помешати али не мућкати) – „Кин-дза”, „Иван Васиљевич мења професију”, „У бој иду само старци”, „Сталкер” – овај списак може да се настави још много и много; памтим и „слободни” руски филм – „Стаљинград”, „Предвиђање”, „Најбољи филм” – треба ли наставити овај списак или је, можда, овог „ђубрета” довољно?

         Најискреније молим: склоните слободу речи тамо где сте стрпали одговорност речи. Извуците на светлост дана одговорност која се чува у тим аналима, отресите је од пррашине и искористите!

         Одсуство цензуре значи повећање захтева према самом себи, а не сведопуштеност.

         „Слобода” напијања, „слобода” пушења, „слобода” псовања на улици и на сцени, „слобода” неотесаности, лицемерја и лажи.

         „Слобода” је – стање одсуства захтева према самом себи, одсуство жеље да се буде бољи, а оно што тражи напоре – увек је неслобода.

         Приморати себе на јутарње трачање, на стицање другог високог образовања, оставити пушење, ограничити узимање алкохола, коначно прочитати Аристотела – значи ограничити своју слободу, престати бити слободно-лења досадна задњица, не бојати се пред тим страшилом – „слобода”!

         Савремена идеологија нам је отела неслободу да градимо заједничку светлу будућност, пошто смо је дали у замену за слободу да плаћамо кредит за „ајфон”; она нам је украла наше Снове дајући нам слободу избора кобасице у продавници. Слобода од човека чини роба. Роба кобасице.

         Мада, ако постоји јака жеља, ја могу да се искажем и са више компромиса.

         Слобода је – као цигла. Она се може искористити за зидање храма, а може у мрачној улици и пролазник да се удари у потиљак. А као прехрамбени додатак она је потпуно неупотребљива. 

         Сама по себи цигла није вредна никаквог одушевљења ни мржње. Око нас има веома много цигли – а нема градње.

         Зато само и преостаје да их бацамо једни на друге.

       К. Т.