РЕШЕТЊИКОВ: Русија је 1913. била стигла Енглеску – зато је добила две револуције

ДИРЕКТОР РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА - ИСТИНА О ЦАРСКОЈ РУСИЈИ И ИМПЕРАТОРУ НИКОЛАЈУ ДРУГОМ

• Николај Други је најоклеветанија личност руске историје. Он уопште није био слаб цар, чак обрнуто – Николај II је испољавао огромну самоконтролу, снагу и смиреност, увек и у свим околностима. Он је преокренуо ситуацију на фронту у Првом светском рату, Столипинове реформама су – Николајеве реформе...
• Николај II је сматрао да Русија може и да треба да настави  рат против Јапана и да ће победити. Он је био потпуно сигуран у то и тако би и било. Само је унутрашња ситуација довела до тога да закључи мир, а Русија тај рат уоште није изгубила
• Кад говоре да је цар био слаб, да је био слаб војсковођа, ево паралеле. Говоре: силни Стаљин, победник у Великом Отаџбинском рату, а он тобоже – слаби цар. Међутим, на нашој територији нема ни једног јединог гроба погинулих руских војника у Првом светском рату! Не зато што су их бољшевици затрпали, њих једноставно нема! Ми нисмо пустили непријатеља на своју територију. А под Стаљином је непријатељ стигао под Москву и Стаљинград
• Руски образовани слојеви удаљавали су се од цара, од руске политике, руске историје, од руског погледа на свет. Ето, то су узроци револуције из 1917. године. Говори се да се цар одрекао престола. Није цар абдицирао, образовано друштво се одрекло Русије
• Често цитирам мемоаре, енглеског обавештајца у Москви, Бруса Локарта. Он је до хапшења редовно слао депеше у Лондон, у којима је наглашавао да на северу Русије – да би се уклонила бољшевичка власт – треба искрцати 50 до 55 хиљада људи. А из његовог дневника, вођеног у затвору на Лубјанки, види се да је ту сазнао да се искрцало само 15 хиљада... Локарт у дневнику у лето 1918. пише: „У Лондону су све карте ставили на црвене“
• А Русија је од 1903. до 1913. имала моћну индустријализацију без људских жртава које смо имали током совјетске индустријализације. Најфасцинантније је то што се сваке године број становника просечно повећавао за 3-4 милиона. Сваке године, почев од 1897. године – зато што се живело боље
• По обиму производње, Русија је 1913. заостајала само за Немачком, стигла је била Енглеску, а престигла Француску и Италију. За годину дана је у ратним условима била створена хемијска индустрија
• Русија је постајала моћни економски конкурент Енглеској, Сједињеним Државама и Француској. А конкурента је требало елиминисати. Утолико пре што су Енглези и Французи били Русији, према резултатима Првог светског рата, обећали мореузе (Босфор и Дарданели), Цариград и луку на Егејском мору и  територијална проширења на рачун Аустроугарске
• Јесте ли видели „Анатомију протеста 2“? Е, у том филму за нас који изучавамо руску историју - нема ништа ново. Све се то дешавало и пре Руско-јапанског рата и пре Првог светског рата. Исто тако су се окупљали. Исто тако су им долазили амбасадори Енглеске, Француске, чак и других земаља. Исто тако су добијали новац – или од Јапанаца или од Немаца! Све је то потпуно исто, јер револуционари ништа не могу да ураде без спољне помоћи
• То је класика антидржавне борбе, класика револуционарне борбе. Та класика се у Русији реализовала и 1900. и 1914. и 1917. године
• Сви револуционари су бунтовници, а њихови лидери ултрабунтовници који су у стању да организују све. Од Гулага до глади! Зато су они који данас код нас по улицама узвикују „револуција“  једноставно ненормални људи и не схватају шта раде
• Због таквих људи, због револуција изгубили смо 90 милиона људи. И сопствену земљу срозали, толико да смо касније морали да је у страшним условима подижемо, уз страшне жртве

Леонид РЕШЕТЊИКОВ „Руска империја: најоклеветанија историја“

         Ви гледате КМТВ и историјску емисију „Година руске историје“, а ја сам њен водитељ Дионис Каптар.

         У студију је директор Руског институт за стратешка истраживања, магистар историје Леонид Петрович Решетњиков.

         Тема нашег разговора је: Царска Русија.

         ДИОНИС КАПТАР: Добар дан, господине Решетњиков.

         ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ: Добар дан

         КАПТАР: Ви сте сами предложили тему: руска историја је најоклеветанија историја. Наравно, ова тема је непрегледна. Које аспекте ћете разматрати и издвојити као најоклеветаније и посебно изобличене?

         РЕШЕТЊИКОВ: Читава историја Русије је, благо речено, изобличена. Још конкретније: заиста оклеветана, а оклеветана је пре свега зато што је после Фебруара, нарочито после Октобра 1917. почела да се гради и развија друга држава. Прекинут је 1000-годишњи развој руске државности, а они који су дошли на власт, посебно они који су дошли у Октобру, почели су да изграђују нову државу. Државу су градили на негирању свега што је било пре њих. Ако се сећате, можда се и не сећате, али смо тада имали паролу: „Ми, рођени у октобру“...

         КАПТАР:  ...Срушићемо читав свет до темеља...

         РЕШЕТЊИКОВ: Рушено је све! Брисани су хероји, све околности, борци, све је преправљано. Буквално све што се могло преправити и што се није смело преправити. Зато желим посебно да укажем да првих година совјетске власти уопште није било уџбеника историје. Историје није било у школама. Историја Русије једноставно је била изузета зато што се историја није могла предавати. Није било нових уџбеника, није било нових одредница – ко је херој, а ко није. А то је настављено у 20-им  и већим делом 30-их година. Зато је била основана институција „црвених професора“, као што је 20-их био Покровски, стварана је нова историја. Зато смо ми, који смо одрасли у совјетско време - крајем 40-их, 50-их, 60-их и 70-их, 80-те већ не рачунам, учили из извитоперених уџбеника и „налаганих догађаја“. Ја сам завршио факултет историје на Универзитету у Харкову са одличним успехом и врло рано сам одбранио магистарски рад. Био сам веома поносан што ја, млади магистар, ето, много знам, што ми је био дозвољен приступ архивима. Тада су издаване посебне пропуснице преко Комитета за државну безбедност (КГБ)...

         КАПТАР: За тајне?

         РЕШЕТЊИКОВ: Тајни бр. 3?

         КАПТАР: Јесте ли тамо радили?

         РЕШЕТЊИКОВ: Не, али сам много где радио, у архивима. Таква ми је била тема. Кад сам почетком 80-их већ добио прилику да радим ван граница Русије, прилику да се упознам са другим архивским материјалима и другим изворима, одједном сам схватио да сам ја историчар са једном ногом. Да много ствари, које сам морао да знам, да их анализирам и изводим закључке, једноставно нисам знао. Да им нисам имао приступ њима, да их нисам знао. Било нам је одређено: одавде довде, а ми смо се трудили, и ја лично, да добро знамо те чињенице, ту литературу, те изворе, а испоставило се да је иза тог зида читав масив извора, огроман масив литературе и података.

         Зато наша историја до Револуције све до данас остаје оклеветана и мало проучена. Наравно, занимљиво је у једној књизи написао доктор историјских наука Баханов: у књигама о царској Русији читало се једно те исто – сваке године економија је бивала све лошија, опште стање постајало је све горе, људи су све теже и теже живели, а држава је стално расла, стигла до Тихог океана, ницале су фабрике, култура је цветала. На основу овога се не може разумети: како су такви успеси били могући?

         Како је расла Руска империја? Ви сте ме питали какви су били економски моменти?

         Наравно, сва економија се представљала као потпуни крах, сиромаштво и немаштина итд. Не знам да ли се ви сећате, али ја памтим добро, јер сам старији: до средине 60-их на свим партијским форумима ситуација је упоређивана са 1913. годином. Све сам то видео својим очима и слушао својим ушима. И, тек су од средине 60-их видели да то више нема смисла, пошто је већ прошло безмало 60 година. Јер, свака се држава развија – чак и ако се слабо развија. Престали су јер је то постало неумесно. Дотад су стално са 1913-ом упоређивали! А те године Русија је достигла највиши ниво развоја. Тај ниво смо достигли – реално, према основним показатељима – тек крајем 30-их година...

         КАПТАР: Тај ниво смо достигли тек 60-их...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, по свим показатељима смо тај ниво достигли заиста крајем 50-их, почетком 60-их година. Зато, ако говоримо о економској историји Русије, све је заборављено, све је преправљено, иако је много књига објављено, монографија, научних радова. Људи још увек сматрају да је то била веома заостала држава, држава која се не развија, држава која се слабо развија.

         КАПТАР: Али, ми ћемо управо сада према могућности емисије разобличавати те митове. Почнимо од економије. Дакле, ви сте донели цифре, па да их чујемо.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, почећу са цифрама. Људи тешко памте велики број цифара, али ево: од 1903. до 1913. Русија је имала моћну индустријализацију без бројних, као и малобројних, људских жртава које смо имали током совјетске индустријализације. Мислим да је најфасцинантније то што се сваке године број становника просечно повећавао за 3-4 милиона. Сваке године, почев од 1897. године! Због чега? Због тога што су људи почели да живе боље, што је благостање расло.

         КАПТАР: И смртност је смањена...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, смртност је била смањена. Побољшавана је здравствена заштита и исхрана и други услови, зато је то необична цифра, а ми данас треба да настојимо да бар задржимо наталитет, тј. број становника, на нули, а не у минусу. Већ и то би било велико достигнуће. По обиму производње 1913. ми смо заостајали само иза Немачке, стигли смо Енглеску, а престигли Француску, Италију.

         КАПТАР:  А САД?

         РЕШЕТЊИКОВ: Говорим о Европи, а по темпу производње били смо пета земља у свету.

         КАПТАР: То је јединствена информација коју сте сада саопштили, зато што се обично сматра да је уочи рата Русија била пета по индустријској производњи...

         РЕШЕТЊИКОВ: По темпу!

         КАПТАР: Не? Хоћете да кажете – по бруто производу? Ви имате нешто ново?

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, по обиму смо тада били достигли 80 процената производње Немачке, само мало смо били иза Енглеске, али смо изашли на енглески ниво, а Француску и Италију смо престигли.  

         КАПТАР: Према бруто показатељима?

         РЕШЕТЊИКОВ: Узимам само Европу, а у свету, можда, се ту могу појавити САД.

         КАПТАР:  Да, САД су одавно познати лидер, за њима су у то време заостајали сви, и не треба се чудити...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, америчка експлозија је била најјача, али многи тадашњи експерти су економски развој Русије упоређивали са америчком експлозијом. Истина је, ми смо по темпу и карактеру развоја, веома подсећали на развој Америке.

         КАПТАР: То је разумљиво. У Русији је, као и у Америци, било много неосвојених територија, па је екстензивни пут, у позитивном смислу те речи, и у Русији био искоришћен. Шта сте још хтели да нам кажете?

         РЕШЕТЊИКОВ: Могу да кажем да смо ми, односно Русија, током тих година, за 13 година, изградили железничке пруге огромне дужине, Транс-сибирску пругу. То је било велико градилиште, БАМ смо веома дуго градили, а Транссиб смо изградили практично за 4 године. Од Москве до Тихог океана! Русија је изградила и Манџурску железницу. Русија је тамо изградила читав град, прави европски град – Харбин. За 4 године! За 4 године у Кини је израстао прави европски град, он је и сада такав. Године 1916. изградили смо Романов на Мурману који је постао Мурманск и у много чему је помагао у Великом Отаџбинском рату. Таква су била градилишта, огроман број градилишта. На страну бројке, наши суграђани кад путују тим пругама, или кад прошетају Москвом и погледају њене железничке станице, као што је Ришка, Савјоловска...

         КАПТАР: И погледају кад су изграђене...

         РЕШЕТЊИКОВ: И кад су изграђене и како су лепе! А тако је безмало у сваком граду Централне Русије. Све грађевине су никле пре Првог светског рата! Све, од централне Русије до Владивостока са његовом симпатичном железничком станицом. Тако се развијала мрежа железничких пруга. По речној пловидби 1913. смо избили  на прво месту у свету. Имали смо највећу речну флоту! Тачно је, имамо много река и језера, али флота је била и активна и највећа, а уз то и прилично модерна. Затим су се појавили аутомобили наше производње, то је било 1915. и 1916. године. Такође и домаће подморнице, да и не говорим о бродоградњи.

         КАПТАР: И авиони...

         РЕШЕТЊИКОВ: Појавили су се и наши авиони, домаћи конструктори, изузетни инжењери, програм изградње метроа. То је све донео период последње царске владавине. Период Императора Николаја Другог. Зато се, слободно може рећи – мада не идеализујем Русију јер се никако не може рећи да је то била идеална земља...

         КАПТАР: Идеалних и нема...

         РЕШЕТЊИКОВ: ...Да, нема. Имали смо проблеме у економији, али су то били проблеми раста, проблеми развоја. Они неоспорно морају да постоје. Најважније је што је то у случају Руске империје био управо развој. Чак се може рећи да је то био револуционарни развој. То је била економска експлозија. Раст који је уплашио многе у Европи, пре свега наше конкуренте, економске и финансијске конкуренте.

         КАПТАР: Обично се у таквим ситуацијама говори да је царизам претрпео пораз у Руско-јапанском рату, чак и да је царизам поражен у Првом светском рату. А то је бесмислица јер није цар потписао Брестски споразум! Шта више, сви озбиљни неуспеси – распад фронта, дезертерство и све оно што се најчешће  приписује руској армији – десило се после његовог повлачења, прецизније речено - после Николајевог одрицања од престола. Зато смо на то управо овде скренули пажњу, а касније ћемо о Првом светском рату, то је широка тема. Реците нам сада нешто о Руско-јапанском рату, јер се не може побећи од чињенице да је Русија у њему доживела пораз. Како га објашњавате?

         РЕШЕТЊИКОВ: Тешко је рећи да је то био Русије у класичном смислу речи. Рат је трајао, било је неколико изгубљених битака. Али, ми који данас живимо у Русији треба да имамо у виду да те битке нису изгубљене на нашој територији...

         КАПТАР: Свакако.

         РЕШЕТЊИКОВ: То је било изван граница Русије.

         КАПТАР: У Кини.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, у Кини и нешто у данашњој Монголији. То је прво, а друго – Русија је тек пред крај рата, пред званични крај, због огромности територије и потпуно другачијих саобраћајних артерија од данашњих, коначно могла да тамо пребаци основне снаге армије. То је и био главни проблем.

         КАПТАР: А Јапан је, као што је познато, био близу фронта...

         РЕШЕТЊИКОВ: Јапан је био сасвим уз фронт, а ми веома далеко. А постојао је још један проблем, веома важан проблем на који се заборавља. То је такозвана револуција 1905. године. Не желим да говорим примитивне ствари: да је то била револуција за јапански новац, иако је тога неспорно било. Постојала је јапанска помоћ нашим револуционарима. Она увек постоји. Револуционари увек добијају помоћ од непријатеља своје државе! Добијају је сви револуционари, њима је потребан новац. Нема револуције само на пљачкању напљачканог и налетима на банке. Зато су наши, наравно, добијали новац и од Јапанаца. Али, то што је дошло до такозване прве руске револуције, па терористи-револуционари су убили 16734 човека...

Револуција 1905.

         КАПТАР: За само две године?

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, само за две! Од укупно побијених, више од седам хиљада били су представници средњих и виших нивоа власти, укључујући и министре и генерале. А власт је погубила мање од 1500 тих револуционара који су побили оних 16734 човека.

         КАПТАР: А тој бројци треба придодати и оне које су обогољили...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, колико је само било рањених, обогаљених итд. Зато је тај рат било веома тешко водити. Непријатељ је радио изнутра. То је био први покушај да се Русија изнутра разори и омете.

         КАПТАР: Другим речима, пораз није био војни?

         РЕШЕТЊИКОВ: Сматрам да у класичном смислу није било војног пораза. Цар је био приморан да потпише мировни споразум, поверивши то Витеу, не би ли, напросто, спречио распад земље изнутра, да се не би десила експлозија изнутра. А у ствари, Русија би могла мирно, условно речено мирно, да настави рат и да извојује победу. Добро се зна да је јапанска армија такође била на последњем издисају.

         КАПТАР: Не такође (јапанска), него само (јапанска). Само!

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, за разлику од наше армије! Тај пораз се десио због деловања изнутра. Непријатељ увек делује изнутра. Свој, домаћи непријатељ.

         КАПТАР: Непријатеље ћемо изанализирати касније. А сада, да бисмо поткрепили вашу тезу, изнећу неке мање познате чињенице. Код нас се обично говори – што је такође бољшевички став – да су порази на фронту довели до револуције, а не обрнуто. То није тачно, што сваки наш гледалац може мирно проверити, погледати уџбеник и упоредивши – када се десио коначни пораз, када је био потписан споразум, а када је почела револуција. Јер, револуција је почела практично годину дана пре мира у Портсмуту, чак пре битака код Мукдена, да се не говори да је почела и пре Цушиме. Главне операције на ратној сцени још увек су припадале будућности. Уз то, будимо објективни, чак имајући у виду и битку код Лаојана, многи историчари, посебно историчари из тог времена, категорички одбијају да је то био пораз Русије и инсистирају да је у том рату било најмање „нерешено“.

         РЕШЕТЊИКОВ: Нерешено, да, да.

         КАПТАР: Закључци о руском поразу извођени су по чисто формалним критеријумима. Из тога што су се руске трупе повукле. Али, може ли се то назвати поразом с обзиром да није било никаквог уништења руске армије, никаквог хаотичног одступања нити тешких губитака, већих од јапанских. Узгред, тих година тај маневар руске армије био је истицан као пример за угледање. На крају крајева, и сам Кутузов је напустио Москву и нико га због тога не назива издајником.

         РЕШЕТЊИКОВ: Веома је тешко то назвати класичним поразом. То је био изнуђени мир. Изнуђен унутрашњим догађајима.

Руски морнари у Порт Артуру

         КАПТАР: Чак се може направити паралела са генералом Стејсером којег обично оптужују да је предао Порт Артур, упркос мишљењу Војног савета. А и на саветовању у Филима већина је била за одбрану Москве, па Кутузов ту већину ипак није послушао. Дакле, одступање није факат из кога се може извести закључак о поразу. Је ли тако?

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, у совјетско време све је окретано наглавачке. Много је писано о Куропаткину, о његовој неспособности и одсуству иницијативе, а он је деловао у оквиру могућности које су у том моменту постојале на фронту. У то време било је веома тешко довести на фронт удаљен преко 5000 километара јединице способне за борбу.

         КАПТАР: Па, и више.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да и више. Не само борбено способне јединице него и оружје и позадину и логистику, а становништва је на нашем Далеком Истоку тада било мало, као што га је и сада мало.

         КАПТАР: Прочитаћу неколико података. Са саветовања које је пред сам крај рата одржано код јапанског цара, уз учешће оних које данас називамо естаблишментом, укључујући и војни врх. Ослањам се на рад јапанског професора, историчара Сонпе Камуте. Ево шта професор пише: војни министар Тараути изјавио је на саветовању – не преносим његове речи дословце – да Јапан не може настављати рат због недостатка официра. Ово важи, дакле, за Јапан. Затим је реч узео министар финансија, а он је такође рекао да се рат не може наставити јер Јапан нема новца за то. У томе су га подржали остали учесници тог заседања. Овако је наступио финансијски део владе. Начелник генералштаба јапанске армије, Јамагато, рекао је да је једини излаз - закључивање мира. А рекло би се да је овакве ствари требало да говори петроградска аристократија: да се она хвата за главу и виче да је Русији потребан мир. Уместо тога, овде видимо управо супротно. Дакле, произлази – да је Јапан тражио мир.

         РЕШЕТЊИКОВ: Па, тако је и било! Да још размотримо Портсмутски мир, шта смо уступили, а шта изгубили?

         КАПТАР: Углавном,  уступили смо туђе.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, туђе, рачунајући пола Сахалина. Али, то је био неокупирани Сахалин. Јапанцима је била дата концесија на ту половину Сахалина ради његове економске експлоатације. 

         КАПТАР: Зар та половина није била потпуно предата?

         РЕШЕТЊИКОВ: Била је, али у економском смислу.

         КАПТАР: А у политичком?

         РЕШЕТЊИКОВ: И у политичком, али не у војном.

         КАПТАР: То јест, нису се могле градити базе?

         РЕШЕТЊИКОВ: Управо тако, ни базе ни гарнизони. Сахалин је касније брзо, негде око 1945., био без икакве борбе враћен.

Руске трупе у Манџурији

         КАПТАР: Управо зато што је у царско време успостављен његов невојни статус. Овај моменат је веома важан и зато га треба истаћи.

         РЕШЕТЊИКОВ: Ми, дакле, своју територију нисмо изгубили. Истина, била су нека питања у вези са концесијом и економијом Манџурије, а иначе...

         КАПТАР: Иначе, морали смо да предамо и Порт Артур, али то је био град који је Русија, заједно са краком железнице, држала у закупу...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, изнајмљена база, тачно. Дакле, шансама Јапанаца ишли су на руку наши изнутра, наши људи, наши револуционари.

         КАПТАР: Наши људи који за нас нису наши...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, есери, а делимично и социјалдемократи и бољшевици. Сви, сви. У извесној мери и либерална опозиција. Сви!

         КАПТАР: Сви, сви револуционари су допловили фамозним бродом „Џон Гратфон“. То је већ класична историја, то је ушло у све уџбенике. Тим бродом, на коме је био комплетан тим политичких снага, из иностранства је допремљено и оружје.

         РЕШЕТЊИКОВ: У историји наших револуција увек фигурирају или бродови или возови. Тако су их довозили. Био је и брод са Троцким из САД, али он на том броду није био сам. С њим су биле десетине људи.

         КАПТАР: А био је и воз...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, мада је такође био и пароброд.

         КАПТАР: Био је пароброд у два правца. Имали смо чувени „филозофски пароброд“ којим је одвезена протерана интелигенција. Овамо доплива оно што нам не треба, а отплива оно што нам треба.

         РЕШЕТЊИКОВ: За оклеветану историју, пример је руско-јапански рат у вези са којим се памти искључиво негативно, иако је негативног било знатно мање од позитивног.

         КАПТАР: Постоји веома чудна дефиниција, чудна ако се пажљиво размотри, а иначе разумљив је њен пропагандни смисао - „неспособни генерал“. Поставља се питање – у чему је он био неспособан, јер су сви имали добру, равномерну каријеру. Углавном су сви били учесници рата. Имамо у виду прво руско-турски рат.

Руско-турски рат

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, Руско-турски рат, херојски рат који је показао таленат наших војсковођа, наших генерала, као и самопожртвовање војника и козака. То је био велики подвиг нашег народа.

         КАПТАР: Има још један заборављени рат у којем је учествовала Русија, то је рат познат као Боксерски устанак, али је био великих размера.

         РЕШЕТЊИКОВ: У сваком случају велика ратна операција.

         КАПТАР: Веома велика операција, у њој је учествовала Кина са једне стране, а с друге – читав низ европских суперсила. Није било једноставно снаћи се, поред осталог многи наши генерали из руско-јапанског рата имали су тамо своје ватрено крштење и то успешно. Сам Стешин, који је много пута био понижен и оклеветан, тамо је био награђиван.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, многи генерали су имали искуство, војнички дух, били су носиоци медаље Св. Ђорђа и учесници веома занимљивих операција. Због тога говорити о Руско-јапанском рату у негативном смислу једноставно је злочин према историји и према тим људима.

         КАПТАР: Нарочито у тону који се појавио код агитатора противника.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, да.

         КАПТАР: Ипак, Руско-јапански рат као тему нећемо исцрпсти, али идемо даље. Још бих хтео да кажем следеће: много се говори о одсуству царске воље а овде је важно да то повежемо са Руско-јапанским ратом. Шта Ви мислите – је ли му задрхтала рука?

         РЕШЕТЊИКОВ: Уопште, наш последњи наш цар је најоклеветнија личност у нашој историји. Можда се у извесној мери може упоредити са Иваном Грозним.

         КАПТАР: Да, али то је веома далеко време.

         РЕШЕТЊИКОВ: Добро, али се по оклеветаности може упоредити. Николај Други је најоклеветанја личност. Наравно, а све је било обрнуто – Николај II је испољавао огромну самоконтролу и смиреност, увек и у свим околностима. Колико год да су биле биле тешке, он је константно био у стању да доноси одлуке. Осим тога, када код нас, например, говоре о Столипиновим реформама...

         КАПТАР: Зашто о Столипиновим а не о Николајевим?

Николај II Романов

         РЕШЕТЊИКОВ: ...Наравно да су Николајеве! Па у Русији је увек било самодржавље – „цар је чинио све шта је хтео“. „Столипинове реформе“, ама не – то су биле реформе Николаја II, чији је извршилац, вероватно и аутор неких праваца био Столипинов апарат, то да, али – то су реформе Николаја II. Првом светском рату ћемо се још вратити, а у Руско-јапанском рату је Николај II такође доносио главне одлуке. Све главне одлуке! А то што је пристао на потписивање мира... Узгред, управо је изашла дивна књига аутора Петра Валентиновича Мултатулија „Спољна политика Николаја II.“ То је нова реч у историји јер о томе нико није писао.

         КАПТАР: Мултатули је био овде код нас...

         РЕШЕТЊИКОВ: Треба га још једном позвати. Постоји посебно поглавље на ту тему. Николај II је сматрао да Русија може и да треба да настави рат и да ће победити. Он је био потпуно сигуран у то. Али унутрашња ситуација довела је до тога да закључи мир. Искључиво унутрашња ситуација.

         КАПТАР: Узгред, постоји још један мит који је повезан с Витеом. Да је он изнео преговоре и спасао царевину од потпуне срамоте, иако је и то већ била срамота. Да је он макар нешто сачувао, да је Вите учинио све, а да Николај за то, опет, није имао никакве заслуге...

         РЕШЕТЊИКОВ: Вите је – и цар Николај II је такође тако мислио – исувише попустио Јапанцима, чак и кад је реч о самом Сахалину. При другачијем вођењу преговора, и са другачије позиције, било је могуће избећи и тај минимум који је Вите уступио. Ви сте врло добро и тачно саопштили те податке о заседању јапанског руководства. Да је Вите испољио чвршћи став и да није журио толико колико је журио – Јапанци би сами пошли на уступке. Али, Вите је сувише благо водио преговоре. Тако је сматрао и Николај II и зато се каријера Витеа после Руско-јапанског рата практично завршила.   

         КАПТАР: Да, он је водио преговоре не само благо. Прочитаћу Вам неке детаље а истовремено чуће их наши гледаоци. Шта ради Вите? Пети август 1905. г., телеграм Витеа: „По нашем мишљењу, било би добро да дамо читав Сахалин“. А царев став је био: Ни педаљ земље! Ето потврде „недостатка воље“! Овако не разговара неко ко је слабе воље...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да! Да, то је била његова чврста позиција.

         КАПТАР: Осми август, опет телеграм Витеа: не може се одбацити уступање Сахалина и надокнада војних трошкова. Дакле:  још је и контрибуцију хтео да Русија плати. А одговор царев је био – што је такође познато из Витеовог признања – овакав: `Његово императорско величанство није изволео да да одобрење за јапанске предлоге`. Ја сам преписао два телеграма а има их укупно десет. Из таквих издајничких телеграма види се да Вите, налазећи се на преговорима, убеђује руководство земље да треба да предаје територију Русије, па чак и да плати контрибуцију.

         РЕШЕТЊИКОВ: Та половина Сахалина је потпуна Витеова заслуга.

         КАПТАР: Да, он је заслужио титулу „полусахалински гроф“, тако су га звали. Он је ту титулу потпуно заслужио.

         РЕШЕТЊИКОВ: На томе се и завршила његова каријера. Наравно, то је такође била скривена антидржавна позиција, анти-монархистичка позиција. Заправо, он је био човек који је претходио либералима и револуционарима који су у фебруару 1917. приморали цара да абдицира. То је био њихов истомишљеник који се, можда, успешно маскирао.

Сергеј Јуљевич Вите

         КАПТАР: Није случајно што су његове мемоаре тако радо штампали у СССР-у.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, ретко кога су објављивали, а њега јесу.

         КАПТАР: И то у великом тиражу. Колико је само докторских дисертација одбрањено на ту тему!

         РЕШЕТЊИКОВ: И веома много легенди о његовим заслугама, о његовом доприносу, иако су многе ствари прилично спорне.

         КАПТАР: Ево, како се сећа Тарковски, кад је био отворен сандук министра унутрашњих послова, заједно са другим предметима, нађени су документи који компромитују Витеа, односно, открило се да је он био повезан са левим револуционарима. То је било почетком 20. века,  још пре фебруарске револуције. Већ тада су о Витеу прикупљани подаци, већ тада се у њега сумњало. Питање је у нечем другом: зашто с њим нису рашчистили, зашто цар са таквим као што је он није рашчистио, како многи кажу – „стаљинистички“? Али, та тема је у целини  веома компликована.  

         РЕШЕТЊИКОВ: Узгред, цар није био Стаљин зато и није могао ни с њим тако да рашчисти. Као прво, цар је био хришћанин...

         КАПТАР: Чак се и не ради о томе...

         РЕШЕТЊИКОВ: ...а као друго, либералном табору већ је припадала маса људи, знатан део образованих, врхушка друштва. Таквих као Вите било је већ много. Текао је процес напуштања традиционалне руске политике, руског начина живота, одвајање од цркве и Бога. Цар је остајао исти, а они су се све више удаљавали и зато је са тим, како ви кажете, било веома тешко рашчистити. Вите је био уклоњен, али нађен је био Столипин. Цар  је нашао Столипина и то не треба заборављати. Цар је пратио његов развој и довео га на чело владе. А није то било лако. Руски образовани слојеви удаљавали су се од цара, од руске политике, руске историје, од руског погледа на свет. Ето, то су узроци револуције. У томе је узрок свих догађаја. Говори се да се цар одрекао престола. Па није цар абдицирао, образовано друштво се одрекло Русије. Оно је хтело да од Русије направи Француску и то веома брзо.

         КАПТАР: То им је и пошло за руком – по броју одрубљених глава...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, да. Ми смо вероватно чак и премашили Француску револуцију по броју посечених глава. Али, да додам једну реченицу о абдикацији... Постоји о абдикацији дивна књига, већ поменутог Мултатулија „Одрицање којег није било“.

         КАПТАР: То је питање да ли је било...

         РЕШЕТЊИКОВ: У тој књизи је и документ пронађен 1924. код Ломоносова. Написан је оловком. Питање је ко је то писао и зашто тек 1924, али јасно је да је била завера...

Николај II са породицом (1916. г.)

         КАПТАР: А Ломоносов који је био у рангу министра код бољшевика или како?

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, у рангу министра, а затим код бољшевика у железничком саобраћају...

         КАПТАР: Није био само то. По његовој наредби је био враћен воз Николаја II.

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, да.

         КАПТАР: А његов син је тада, у време грађанског рата, студирао, знате где?

         РЕШЕТЊИКОВ: Не, не знам...

         КАПТАР: У Британији!

         РЕШЕТЊИКОВ: Опет желим да идем даље, ви постављате таква питања, а тема није за пола сата, чак ни за сат. Често цитирам мемоаре, енглеског обавештајца у Москви, Бруса Локарта. Ти мемоари су објављени, ово што ћу рећи свако може да прочита. Локарт је писао – пре него што је био ухапшен, а ухапсили су га у лето, после лево-есеровске побуне, или уочи ње. Не сећам се тачно. Он је до хапшења редовно слао депеше у Лондон, у којима је наглашавао да на северу Русије – да би се уклонила бољшевичка власт – треба искрцати 50 до 55 хиљада људи, који би одатле, уз помоћ контрареволуционарних официра, лако стигли до Москве и свргнули бољшевике. А из његовог дневника, вођеног док се налазио у затвору на Лубјанки, види се да је ту сазнао да се искрцало само 15 хиљада... Понављам: и ово свако може да прочита...

         Локарт у дневнику у лето 1918. још пише: „У Лондону су све карте ставили на црвене“. Толико о нашим совјетским легендама о Антанти и војној интервенцији. У свему томе је, и иначе, много подземног и мрачног што се заметнуло, као што правилно примећујете, још пре Руско-јапанског рата. У грађанском рату су све те нејасне везе са Лондоном, Паризом, а затим и са Сједињеним Државама, које су постојале пре Првог светског рата, изашле на видело.

         КАПТАР: На шта ту уопште трошити речи?! Наш жалосни командант флоте Рождественски радио је у Енглеској пре битке код Цушиме.

         РЕШЕТЊИКОВ: Веома је много таквих чињеница. Али, чим почнемо о њима да говоримо, опоненти одмах контрирају – конспирологија, завере... Господо, ово су чињенице, сами их објасните. У реду, нећемо их ми објашњавати, оставимо конспиролгију и теорију завере, али, молим, објасните саме чињенице. Јер, оне говоре саме за себе. Све што се дешава... Уопште нећу да се враћам у историју, већ погледајмо мало унапред.

         Јесте ли гледали филм  „Анатомија протеста“? Јесте ли видели „Анатомију протеста 2“? Е, у том филму – иако неки Удаљцов галами да су све то глупости – за нас који изучавамо руску историју нема ништа ново. Све се то дешавало и пре Руско-јапанског рата и пре Првог светског рата. Исто тако су се окупљали. Исто тако су им долазили амбасадори Енглеске, Француске, чак и других земаља. Исто тако су добијали новац – или од Јапанаца или од Немаца! Све је то потпуно исто, јер револуционари  ништа не могу да ураде без спољне помоћи. Све је то било! Ништа ново се не догађа. Никаква сензација није то што Удаљцов тамо разговара с Грузином, заборавио сам му презиме иако је познато још из времена припремања „обојене револуције“ у Грузији. Удаљцов разговара с тим човеком, овај му обећава новац и још понешто.

         То је класика антидржавне борбе, класика револуционарне борбе. Та класика се у Русији реализовала и 1900. и 1914. и 1917. године. Док не признамо ове чињенице – ми, једноставно, нећемо разумети ништа од овога што се сад догађа.  

         КАПТАР: Има много мемоарских сведочанстава да су познати завереници из Фебруара, пре него што су се одлучили за револуцију, већ чинили групу. А били су то људи на високим положајима, којима је цар, на жалост, веровао.   

         РЕШЕТЊИКОВ: У сваком случају, имао је поверења у многе од њих.

         КАПТАР: Да, с обзиром да је управо цар Полеванова поставио за министра одбране...

         РЕШЕТЊИКОВ: А Протопотова за министра унутрашњих послова...

         КАПТАР: ...било је основа да их се не плаши или, у крајњем, да се нада да неће издати, али...

         РЕШЕТЊИКОВ: И у Алексејева је цар имао пуно поверење до самог краја. Веровао је и Руском, а они су га на оној станици изоловали у вагону и нико не зна шта се унутра десило. Како је дошло до тога да буде проглашено да се цар одрекао престола. Нико то не зна, а Запад је ту заверу благословио.   

         КАПТАР: И то за новац.

         РЕШЕТЊИКОВ: За новац, наравно.

         КАПТАР: Постоје сведочанства да је вођена агитација међу војницима за новац који је долазио из окружења амбасадора Бјукенена...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, Денисе, у томе нема ништа чудно! Наши људи треба да знају да је Русија тада постајала моћни конкурент, пре свега економски конкурент, Енглеској, Сједињеним Државама и Француској. Они сами су о томе говорили и писали: „Рађа се најмоћнији могући конкурент“ А шта ће им такав конкурент? Конкурента је требало елиминисати. Не зато што неко није много волео Русију, већ зато што је постајала моћан конкурент. Уосталом, према резултатима Првог светског рата, који ми уопште нисмо били изгубили до фебруара 1917. године, добијали само такве преференције које су нам обећали и Енглези и Французи кад су прелиминарно ...

         КАПТАР: Које, реците нам.  

         РЕШЕТЊИКОВ: Колико се сећам, били су нам обећани мореузи (Босфор и Дарданели), Цариград и лука на Егејском мору. Вероватно се мислило на Александруполис који су изградили наши војници после Руско-турског рата. Ту су још била територијална проширења на рачун Аустроугарске. Све то нам је било обећано!

         КАПТАР: И још понешто...

         РЕШЕТЊИКОВ: ... Да, и Средоземље и света места. Палестина. Било је много, много тога обећано. Чак не обећано, то је практично био споразум. Али, кад је 1916. постало јасно да победа није више далеко, одлучили су да сруше наш режим, да сруше Русију да би је искључили из круга држава победница.

         КАПТАР: Занимљиво је, например, да је Русија – за разлику од Француске, која је током Првог светског рата имала озбиљан економски пад – у целини бележила економски раст. То је јединствена појава да за време рата постоји економски раст, Русија је постајала све јача, а они слабији.

         РЕШЕТЊИКОВ: За годину дана, у ратним условима, створили смо хемијску индустрију. Замислите – за само једну годину целу хемијску индустрију! Кад говоре – а Ви сте добро поставили то питање, враћам се на Први светски рат – да је цар био слаб, да је био слаб војсковођа, да је био слаб вођа, ево паралеле. Заправо, историчар увек треба да прави паралеле.

         КАПТАР: Аналогије...

         РЕШЕТЊИКОВ: Говоре силни Стаљин, победник у Великом Отаџбинском рату, а ето – слаби цар. Међутим, на нашој територији нема ни једног јединог гроба погинулих руских војника у Првом светском рату! Не зато што су их бољшевици затрпали, њих једноставно нема! Ми нисмо пустили непријатеља на своју територију. Да, изгубили смо Пољско царство. То јесте била наша територија...

         КАПТАР: Одатле смо се организовано повукли...

         РЕШЕТЊИКОВ: Да, организовано смо се повукли. То је била нама прилично непријатељска територија.

         КАПТАР: Зато смо се одатле и повукли.

Руски војници у Првом светском рату

         РЕШЕТЊИКОВ: И део Литваније смо изгубили и то је било све! Али, зато смо напредовали око 450 км у Турској! Замислите, то је огромна територија! А Енглези за то време никако нису могли да заузму Дарданеле и тамо су били поражени. Уосталом, Дарданели су у турском сећању – „победа над Енглезима”. Ми, односно армија Јуденича, прошли смо све до Трапезунта. Заузели смо и део Аустроугарске. Наравно, било је пораза, али и сјајних победа. Понављам: ми немамо ни једног гроба на својој територији. Зашто је тако мали број жртава међу нашим цивилима? Па, није било непријатеља, нисмо пустили непријатеља на своју територију. А упоредите то са Другим светским ратом: непријатељ под Москвом, читав европски део земље изложен непријатељском терору...  

         КАПТАР: И Стаљинград...

         РЕШЕТЊИКОВ: ...Да, и Стаљинград. Све је то било препуштено на милост и немилост најгорем непријатељу. То је био страшни непријатељ који је једноставно хтео да уништи руски народ и друге народе који су насељавали Русију. Отуда огромне жртве у Другом светском рату. Толико о „слабом цару“ и „силном генералисимусу!“ Људи не желе и не умеју да упоређују, а треба упоређивати и онда све бива јасно: Николај Други уопште није био „слаби цар“. Као што се добро зна, кад је цар стао на чело армије - престали су и порази. Само је издаја довела до срамног Брестског мира. Само Фебруар и издаја! Од Фебруара до фебурара, за само годину дана, све се распало. Дакле, шта се хтело? Да се све распадне?!

         КАПТАР: Да!

         РЕШЕТЊИКОВ: Онда су успели!

         КАПТАР: Зар у том погледу могу бити икакве сумње...

         РЕШЕТЊИКОВ: ... Ја их немам! То је био задатак који је реализован! А све што се догодило добро је у „Проклетим данима“ описао Буњин. И познати публициста Солоњевич је све то с разлогом назвао „Пијаним данима фебруара“ јер је руља била пијана незнано од чега. Песник Андреј Бели, посматрајући све то, пророчки је написао у једној песми: „Изгинуће вас четвртина“ тј. нашег становништва које се радовало Фебруару. Тако је и било! Он је једноставно пророчки предвидео „изгинуће вас четвртина“. Ето, чему су се радовали, због чега су то учинили? Људи не могу да објасне зашто су дошли на Дворски трг.

         КАПТАР: Време је да завршимо емисију иако се Првог светског рата, који је велика тема, практично нисмо ни дотакли. Осврнимо се на чувену прогнозу Мендељејева о расту становништва Русије. Упоредимо је са оним што се реално десило. Чак не морамо да узмемо у обзир 1950, можемо и 1960. годину. Зашто 60-ту? Зато што су се до шездесете остваривале претпоставке на којима се заснивала прогноза Мендељејева о порасту становништва. После те године – због велике урбанизације – те претпоставке се нису остваривале. Али, до шездесетих јесу, а разлика у броју становника – ако се упореди стање из 1960. године са бројем становника који је Русија требало да има – долази се до тога да смо због трагичних догађаја изгубили 90 милиона људи!

         РЕШЕТЊИКОВ: Огромна цифра!

         КАПТАР: Огромна! Још једна Русија!

         РЕШЕТЊИКОВ: То је био резултат. Зато да још нешто кажем о садашњости. На све који вичу „револуција“ треба гледати као на људе који нису сасвим здрави, а још једном би да организују нешто слично. Сви револуционари су бунтовници, а њихови лидери ултрабунтовници који су у стању да организују све. Од Гулага до глади! Само да би остварили неке убачене шеме, често чак и потпуно вештачке. Бунтовник је спреман на све. Зато су они који данас код нас по улицама узвикују „револуција“ једноставно ненормални људи. Они не схватају шта раде. Било би добро да наша јавност управо то сагледа! Иначе, зашто онда све ово говоримо о руској историји. Ми смо због таквих људи, због тих `револуција`, како сте правилно приметили, изгубили оних 90 милиона. И сопствену земљу срозали, толико да смо касније морали да је у страшним условима подижемо, уз страшне жртве. Само још неколико речи, Денисе, па завршавам.

         Има упоређивања Столипинових реформи са колективизацијом. А како то двоје уопште може да се пореди? Ми смо током колективизације изгубили десет милиона људи, а Столипинова реформа је прошла мирно! Да ли је та реформа била успешна или не, то је друго питање. Међутим, тада нико није погинуо. Ни један једини човек! А у колективизацији смо изгубили милионе људи.

         КАПТАР: Овим завршавамо. Велико хвала што сте нашли времена да дођете у нашу емисију. Тема је огромна и хвала Вам на чињеницама које сте изнели. Гост у студију био је директор Руског института за стратешке истраживања Леонид Петрович Решетњиков.

 

         Превела:

         Ксенија Трајковић

 

         Линк репортаже: http://www.riss.ru/?newsId=852