ПОНОМАРЈОВА: Српско вођство изазива чуђење у Москви
УПОЗОРАВА У ИНТЕРВЈУУ „ГЕОПОЛИТИЦИ“ ДА ПОСТОЈЕ АНАЛОГИЈЕ ИЗМЕЂУ
„БРИСЕЛСКОГ ШУРОВАЊА“ И „МИНХЕНСКОГ ШУРОВАЊА“
Јелена Пономарјова
- Улазак у ЕУ за Србију је блеф. До тога неће доћи пре него што се Србија прикључи НАТО нити пре него што у ЕУ буде примљена Турска. Штавише, све приче о евроинтеграцијама имају само један циљ - да се Србија коначно отргне од Русије, да се онемогући претварање Србије у великог економског и политичког регионалног играча
- Стварање „Републике Косово“ представља важну вододелницу савремене историје која има светски значај. И јако жалим оне који то не схватају
- Посматрамо „ломљење“ политичког руководства земље, у овом случају Србије, које постаје спроводник интереса трећих земаља и наднационалних структура, а не националних интереса
- Без обзира на све планове Запада, ни као научница, ни као човек не могу да кажем како је Косово изгубљено за Србе. Уверена сам: све док буде жив макар један Србин - Косово није изгубљено. Зато треба наставити борбу и живети по начелу: Наша ствар је праведна - победићемо
СРПСКО вођство изазива чуђење у Москви - рекла је за „Геополитику“ Јелена Пономарјова, доктор политичких наука и професор упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе.
Своју оцену прецизирала је овако: „Многе одлуке српског руководства изазивају чуђење руске стране. Наравно, морамо схватити да је политика - сложена игра са много потеза, ценкање. Али не сме се тако примитивно ценкати - у Москви обећавати једно, а неколико дана касније у Бриселу - друго.
Такво понашање сведочи само о једном - српско политичко руководство се неодговорно понаша, пре свега према сопственом народу и сопственој историји. И нама је из Русије врло тужно да све то гледамо. Тим пре што Русија нема никаквих илузија у погледу могућности уласка Србије у ЕУ.
Улазак у ЕУ за Србију је блеф. До тога неће доћи пре него што се Србија прикључи НАТО нити пре него што у ЕУ буде примљена Турска. Штавише, све приче о евроинтеграцијама имају само један циљ - да се Србија коначно отргне од Русије, да се онемогући претварање Србије у великог економског и политичког регионалног играча.
Не мислим да српско руководство то не разуме, али изгледа да за њега нису приоритетни национални интереси Србије, већ лични. Тако да - извлачите закључке.
Ви указујете на значај економије и заиста је последњих пет-шест година забележен раст у српско-руској трговинској размени, руски капитал је почео да улази у Србију. Ипак, како објаснити врло озбиљан медијски напад на српско-руски енергетски споразум, где је Инсајдер Б92 ипак само видљиви део врха подводног политички прозападног леденог брега који хоће да торпедује најзначајни српско-руски економски споразум у новијој историји, од распада СССР и СФРЈ?
Јосиф Бродски, човек који је био сасвим далеко од високе политике, али је танано осећао предстојеће битке за власт и ресурсе, још 1990. године пророчки је писао: „Изгледа да ће прави еквивалент трећег светског рата бити перспектива економског рата, где су сва средства добра и где смисао победе представља доминантан положај“.
Битка за српске земље почела је од тренутка слома двополарног система и растурања Југославије и траје све до данас. Упоредо са војним и политичким акцијама, води се свеобухватан информациони рат. Русија, будући да је не само једно од средишта светске политике и привреде него и психоисторијски противник Запада, природно је укључена у то сучељавање. Зато је сасвим разумљиво то што је Гаспром постао један од учесника тог рата.
У условима јачања конкуренције и чак сукобљавања на енергетским тржиштима, речи Хенрија Кисинџера из 1974. године не само да су актуелизоване него су и стекле нови развој: „Никада не можете спроводити енергетску политику као чисто економску ствар. Она је од самог почетка била предмет спољне политике“. Данас је озбиљно исполитизовано не само енергетско тржиште него и читав светски економски систем, те су се Србија и Русија обреле у епицентру енергетскх и политичких ратова. Али то је за нас нормално стање. Из таквих прилика може се извући само један закључак - треба наставити борбу.
Председник Путин има подршку не само грађана Русије него и изван граница своје земље, у једном делу међународне јавности, у кругу слободних и независних интелектуалаца у свету, који у Русији виде баланс, контратежу америчком хегемонизму и вредносну алтернативу идеологији људских права. Мислим да присуство великог броја западних невладиних организација у Русији које располажу огромним ресурсима, али и богатим искуством у промени влада у свету, и чињеница да један незанемарљиви и утицајан део руске економске, културне елите дели либерални свет вредности, Москву треба да држи у стању континуираног опреза. Несумњиво је да је доласком на власт крајем 1999. године Путин променио политику, али да је у односу на претходну Јељцинову администрацију извршио и кадровску промену по дубини државног апарата?
Заиста, у Русији се одигравају озбиљне промене, како на степену политичког руководства тако и унутар друштва. Искуство Египта, Либије и Сирије убедљиво је доказало да Запад, подржавајући и промовишући „демократске вредности“, у ствари уништава снажне државне творевине и сеје хаос. А све то чини у циљу успостављања контроле над важним стратешким зонама. И док је на почетку „арапског пролећа“ део руског руководства имао илузију како се са Западом може договорити, после Гадафијевог убиства коначно је схваћена нужност јачања сопствене државности, суверенитета, одбрамбене способности.
То је немогуће зачас учинити, али је покренут процес чишћења и преиспитивања, који ће бити дуготрајан и сложен. При томе, нашем председнику често успева да промене у спољној политици спроведе кудикамо брже и делотворније него у унутрашњој политици. Сем тога, Русија представља врло тром социјални систем, што, природно, отежава процесе реформисања. Ипак се ти процеси одвијају и то улива наду у озбиљне промене. Ако Русија постане снажан и заиста самосталан играч, промениће се и прилике у Србији.
Питање свих питања за Србију је Косово и Метохија. Како ви гледате на коперативност српске владе са Бриселом у организацији локалних избора на Косову. Како видите противљење Срба на северу Косова Бриселском споразуму. Да ли несумњиво истрајан отпор Срба са севера Косова може да да резултат, па макар и дугорочно, у напорима српског народа да поврате окупирану јужну покрајину у уставно-правни поредак Републике Србије?
Стварање „Републике Косово“ представља важну вододелницу савремене историје која има светски значај. И јако жалим оне који то не схватају.
Што се тиче споразума потписаног у Бриселу, не могу га оценити другачије него „Бриселско шуровање“ - аналогија са Минхенским шуровањем очита је из читавог низа разлога.
Као прво, тај документ коренито мења не само политичку карту региона него има најшире геополитичке последице. Од тог тренутка ма која територија под контролом мафијашких и терористичких групација може фактички било кад постати субјекат светске политике, ако је то у интересу ових или оних западних структура.
Као друго, по ко зна који пут сведоци смо грубе примене двојних мерила, када се једним народима дозвољава да имају право на самоопредељење, а другим не; када судбину земаља и народа решавају новац и сила, а не право и правда.
Као треће, посматрамо праксу „ломљења“ политичког руководства земље, у овом случају Србије, када оно постаје спроводник интереса трећих земаља и наднационалних структура, а не националних интереса.
Као четврто, тај споразум не само што прецртава вишевековну борбу српског народа за своју државност, лишава га историјских светиња, него и преостале Србе на Косову препушта фактичком уништавању и протеривању. Њихово мишљење, као ни мишљење босанских Срба и судетских Чеха, потписници нису узимали у обзир.
И поред тога, без обзира на све планове Запада, ни као научница, ни као човек не могу да кажем како је Косово изгубљено за Србе. Уверена сам: све док буде жив макар један Србин - Косово није изгубљено. Зато треба наставити борбу и живети по начелу: Наша ствар је праведна - победићемо.
