Ниче источнословенска тријада: Русија-Белорусија-Новоросија

ЕКСКАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА УКРАЈИНЕ - ОЛЕГ ЦАРЈОВ - СЕБЕ ВИДИ

КАО ОЦА-ОСНИВАЧА НОВЕ ДРЖАВЕ НОВОРОСИЈЕ

• Термин „Новоросија“ у политичком смислу потпуно је смислен: у њему је садржана како идеја самосталности, тако и идеја о нераскидивој вези са Русијом. Осим тога, обнавља се источнословенска тријада овог пута у форми „Русија, Белорусија и Новоросија“
• Царјов не искључује федерализацију или конфедерацију са осталим регионима у Украјини - централним и западним - али само у случају ако буду следиле пример Новоросије и буду независни од Кијева
• Јасно је да Царјов жели да постане преговарач југоистока на потенцијалном другом женевском састанку, за којег је Сергеј Лавров рекао да га нема смисла одржавати без учешћа представника југоистока
• Бренд „Новоросија“ може бити спас за народ Украјине. Украјина је током својих 23 године незалежности (независности - прим. прев.) махала крилима као обезглављена кокош, док се ток ствари није коначно поклопио са чињеницом њене обезглављености
• Украјини није био потребан ни космополитски шик Одесе, ни измаилски тријумф Суворова, ни горка слава Севастопоља, ни подвиг младих људи из Краснодона. Али, тај камен - који су одбацили градитељи украјинске државности - Новоросија која васкрсава спремна је да стави на најпочасније место 
• Она још не постоји на карти, али је, симболички капитал, кога може сматрати својим, баснословно велик

Пише: Игор КАРАУЛОВ, песник и преводилац

        НАКОН четвородневних борби, пожара, суза и проклетства, и са југоистока Украјине стиже смислена политичка декларација.

        „Рубикон је пређен!“ - објавио је Олег Царјов, донедавно кандидат за председника Украјине.

        Две околности дају тежину овој изјави.

        Прво, њен аутор није „народни градоначелник“, није „козак Бабај“, човек у маскирној униформи и под фантомком, нити један од команданата који се херојски боре у побуњеним провинцијама, у потпуној изолованости од украјинске политичке и бирократске класе, већ системски политичар који је увек био наглашено умерен, и са умећем да свежим погледима проповеда примирје и дијалог.

        Царјов, по свему судећи, већ покушава да буде посредник и копча између старе регионалне елите и команданата-добровољаца. Вероватно да то није баш најпријатнија, али је зато неопходна мисија чији је успех у стању да брзо покрене напред ствари на југоистоку.

        Друго, ако Царјовљеву изјаву остали лидери отпора прихвате као основу, то ће онда значити нову фазу у сазревању југоистока као субјекта на карти света.

        Дошло је време да се термини прецизирају: одсад је парола федерализације практички скинута са дневног редаи више се не може говорити о „присталицама федерализације“.

Олег Царјов

        „Договорили смо се шта је наш заједнички циљ. То су независност и суверенитет“ - пише Царјов.

        То се односи на независност Доњецке и Луганске области (које ће 11. маја одржати референдум о „државној самосталности“), а затим и ободних области Новоросије коју Царјов доживљава као „федерацију југоисточних република“. Као „савез области“, али не са Кијевом.

        Термин „Новоросија“ у политичком смислу потпуно је смислен: у њему је садржана како идеја самосталности, тако и идеја о нераскидивој вези са Русијом. Осим тога, обнавља се источнословенска тријада овог пута у форми „Русија, Белорусија и Новоросија“.

        Царјов не искључује федерализацију или конфедерацију са осталим регионима у Украјини - централним и западним - али само у случају ако буду следиле пример Новоросије и буду независни од Кијева. Јасно је да такав развој догађаја у овом моменту изгледа као утопија, зато што се Новоросија у саставу ових југоисточних области, које ће превући на страну Донбаса, сматра крајњом одредницом царјовљеве „мапе пута“.

        Разуме се да Царјов мисли на своју политичку корист. Кажу да се спрема за председника Новоросије, за коју се још не зна да ли ће имати председника.

        У овој етапи је јасно да Царјов жели да постане преговарач југоистока на потенцијалном другом женевском састанку, за којег је Лавров рекао да га нема смисла одржавати без учешћа представника југоистока.

        Може се рећи и овако: Царјов себе види оцем - оснивачем нове државе и власником бренда „Новоросија“.

        „Одески Хатињ“ је свакако постао Рубикон због кога је вредност бренда „Украјина“ пала на нулу - или, тачније, више се не мери у доларима, него дужином затворске казне неког међународног трибунала.

        Како криза у Украјини буде нарастала, све већи број људи ће почети да размишља како држави не би сметао ребрендинг.

        Бренд „Новоросија“ може бити спас за народ Украјине.

        Онај ко зна како по селима кољу пилиће, тај се добро сећа постсовјетске судбине Украјине. Узгред, сви знају: када кокошки одрежу главу она још неколико секунди трчи по дворишту и маше крилима, пре него што падне мртва.

        Украјина је за својих 23 године незалежности (независности - прим. прев.) - само за тренутак у великом историјском контексту - махала крилима као обезглављена кокош, док се ток ствари коначно поклопио са чињеницом њене обезглављености.

        Шта је одсекло ту главу? Несклад између величине земље и њеног културно-историјског багажа који је уграђен у основу њеног идентитета. Користећи термин Пјера Бурдјеа, тај багаж је „симболички капитал“.

        Зна се шта се крије иза симболичког капитала у души званичне Украјине. Козаци, хетмани, неколико књижевника који немају светски значај, шнајдери, Петљура и Бандера као и фантазије локалних научника о палеолитским основама протоукрајинаца.

        Дакле, поприлично тога, али било би довољно за неку земљу као што је тиха шумовита Словачка. Или Хрватска за коју је, ради доброг националног осећања, довољно да буде домовина кравате и омиљеног јела бившег председника друге мале земље.

        Али, Украјина је велика земља! Да је приме у ЕУ, она би у тој асоцијацији била прва по територији и пета по броју становника. Да је мало мања од Француске, симболичког капитала би било довољно за цело копно. Она је већа од суседне Пољске чије се самољубље храни неизмишљеном величином у прошлости.

        Јасно је одакле та неподударност. Симболички капитал који је створен на земљи Украјини, углавном потиче из руске, а не украјинске цивилизације и ради тријумфа украјинског пројекта -морало се одустати од великог дела становништва.

        Украјина је пошла путем самосажимања.

        Њој није био потребан ни космополитски шик Одесе, ни измаилски тријумф Суворова, ни горка слава Севастопоља, ни подвиг младих људи из Краснодона.

        Али, камен који су одбацили градитељи украјинске државности, Новоросија која васкрсава спремна је да стави на најпочасније место. 

        Таква држава још не постоји на карти, али је, симболички капитал, кога може сматрати својим, баснословно велик.

        Превео: Горан Шимпрага