„Наранџастој елити“ треба „наносити бол“ и приморавати је на лојалност
„ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ СЕ МОГУ УПОРЕДИТИ СА ДОПИНГОВАНИМ СПОРТИСТИМА (крај)
Пише: Николај СТАРИКОВ, члан главног одбора руског „Синдиката грађана“
- Делу „наранџасте“ елите треба „нанети бол“: показујући јој праву цену „гаранција“ добијених из „прекрасне туђине“ - дезоријентишући је и спроводећи политику „приморавања на лојалност“
- У исто време, поигравајући се мишићима, спољнополитичким „партнерима“ мора да се демонстрира мастер-клас у игри „ништа не разумем, ништа не чујем, размислићу и одговорићу сутра“. А све то треба да буде зачињено блиставим и дружељубивим осмесима
- Тако се добија жељени резултат: „улица“ која је остала без провокатора и без подршке „наранџасте“ локалне елите - претвара се у групу маргиналаца који глупо изгледају, неспособни за акумулацију протеста и организоване акције
- Посебан одговор тражи чињеница да у време владавине либерала - у време необуздане пљачке Русије - није било протеста на Болотном тргу или Поклоној гори
- Недостатак контроле државе над информационим токовима и њена потчињеност глобалним информационим играчима стварају исту опасност по друштво, као и препуштање контроле над државним буџетом, оружаним снагама и системом управљања самомдржавом у руке оних који се супротстављају Русији у геополитичком одмеравању снага
„ОРАНЖИСТИ“ стварају услове да спољне снаге имају повод за јавни дипломатски или тајни кулоарски (или и један и други) притисак на државну власт.
„Улици“ је намењено да оличава ниво „свенародног неприхватања труле власти“.
Део локалне елите који се придружи „оранжистима“ доказ је расцепа власти, а има улогу да регулише ниво „народног незадовољства“ и управља „уличном демократијом“.
Тако се формира солидан ниво нестабилности, а спољне силе користе све полуге дипломатских и кулоарских канала. Машу штапом и шаргарепом, покушавајући да раздвоје лојални део елите и да натерају власт на добровољно одустајање од својих функција и уступање места оном делу елите који је прешао на страну „оранжиста“.
Могуће је супроставити се томе, треба само искључити емоције - уз разумевање механизма преко којег спољне снаге мењају власт уз помоћ локалних „оранжиста“.
Провокаторе треба обавезно одвојити од стварно мирних демонстраната, који сами по себи, без провокатора, заиста нису опаснији од умиљатог мачета.
Делу „наранџасте“ елите треба „нанети бол“: показујући јој праву цену „гаранција“ добијених из „прекрасне туђине“ и дезоријентишући је и спроводећи политику „приморавања на лојалност“.
У исто време, поигравајући се мишићима, спољнополитичким „партнерима“ мора да се демонстрира мастер-клас у игри „ништа не разумем, ништа не чујем, размислићу и одговорићу сутра“. А све то треба да буде зачињено блиставим и дружељубивим осмесима.
Тако се добија жељени резултат: „улица“ која је остала без провокатора и без подршке „наранџасте“ локалне елите претвара се у групу маргиналаца који глупо изгледају, неспособни за акумулацију протеста и организоване акције.
„Наранџасти пројекат“ се тако затвара. Сада да размишљамо шта нам је чинити даље.
Популарна је постала тврдња да „спољне снаге“ само користе објективне проблеме које већ постоје у одређеном друштву. А да је за те проблеме одговорна сама власт, па - ако би се она понашала другачије (подразумева се да је „другачије“ онако како то саветује или захтева незадовољна „наранџаста опозиција“) - спољне снаге не би имале никакве шансе да заљуљају ситуацију у земљи.
Неки „опозиционари“ чак и не крију да добијају подршку из иностранства, објашњавајући то овако: није битно из којих разлога су се поклопили интереси опозиције и спољних спонзора револуционог процеса. Пошто се подршка пружа добром делу друштва (од борбе са корупцијом до проблема са људским правима), такву подршку треба прихватити.
Хајде ипак да размислимо мало...
Први светски рат: 1914-1918. Руском војнику је доста ратовања, он је забио бајонет у земљу и Империја се срушила. Зашто?
За нас је одоговор већ спремљен: јер је царско самодржавље било толико труло, а ниво проблема и неправде у земљи толико прелазио све границе да све то није одговарало жељама народа и он није желео да ратује за трулу власт. И зато је револуционарна пропаганда против наставка рата наишла у срцима народа на одзив. Добро.
Али, исти тај народ је између 1918. И 1922. са невероватним ентузијазмом учествовао у грађанском рату, који је однео више живота руских војника него Први светски рат. Зашто, зар се није био уморио од рата?
Одговор либерала је такође унапред спреман: зато што је народ био преварен обећањима и прихватио је пропаганду бољшевика. Добро, прихватићемо и овај одговор - да подвучемо улогу пропаганде.
Затим је почео Велики Отаџбински рат. Прошло је 20 година - и, гле чуда, исти тај народ показао је чудеса хероизма у рату са истим непријатељем, са којим није хтео да ратује пре свега једну генерацију.
Овде либерали почињу да се петљају са објашњењима. Час је код њих руски народ толики херој да је успео да савлада непријатеља упркос потезима свог руководства, час је био уплашен и увређен, па је ратовао сав уплашен и без икакве пропаганде истовремено.
Треба да истакнемо два момента. Као прво - није се све ово одвијало баш без икакве пропаганде. И друго - ако је већ руски народ отказао поверење царској влади, тако што је одбио да учествује у рату, онда је, следећи либералну логику, имао толико поверења у Стаљинову владу да је био спреман да покаже и показивао је масовни хероизам. Скретање пажње на ову противречност поново води либералном позивању на страх и пропаганду. Добро. Означимо и то и кренимо даље.
Крај 80-их. Совјетски грађани, класични пример „ситих незадовољних“, сматрали су да им партократе нешто ускраћују и да их пљачкају.
Упитајмо се: шта су им ускраћивали? Паризер, фармерке, жвакаћу гуму и путовања у иностранство. Решили су да ће разваљивање земље омогућити да се све то добије. Јесу ли добили? Не. После 1991. је стигла и 1993. година.
Упоредите усијавање страсти око руског Белог дома једних те истих грађана. Те 1993. је дошло до масовних убистава, до проливања крви, до реалности новог грађанског рата.
Није било „ситих и незадовољних“, били су реално опљачкани и преварени грађани, са чијих је очију спала копрена либералне пропаганде. Зашто? Зато што се током две године нико није бавио пропагандом нове идеологије потрошње.
Земљу и њен народ су једноставно пљачкали, не оптерећујући се таквим финесама. Са правом победника.
Само су крв и претња губитка саме могућности да се даље пљачка натерали либералну власт да укључи нови замајац пропаганде. Хтели сте фармерке, жваку, паризер и путовања у иностранство? Ево вам. Не за сваког и не увек, међутим такозвана „средња класа“ била је зачета, али се појавила тек средином 90-их. При том је основна маса грађана и даље живела испод нивоа сиромаштва, не добијајући никакве приходе месецима. У држави са нултим нивоом социјалних обавеза пред својим грађанима.
Но, замајац пропаганде је радио своје. Реклама, филмови, ток-шоу, наступи естрадних звезда, „паметне емисије“ - све је то убеђивало и убеђивало - „ти то заслужујеш“. Јер, комшија је већ купио нешто и негде путовао. Потрошачко друштво је престало да буде само слика у часопису. Још мало, још неколико напора и „амерички сан“ може да се догоди баш теби и баш овде, не треба чак ни напуштати Русију.
Тако је радила „добра машина пропаганде“ потрошње. Умногоме, није се променила ни до данашњег дана.
Многи су се прикључили тој трци за нивоом потрошње, о којем су сањали несрећни „совјети“. Ова пропаганда, ове мрвице са барског стола су помогле да се заустави Грађански рат после 1993., омогућиле су Јељцину да победи са 4 одсто подршке бирачког тела.
Створен је сурогат-потрошачко друштво, али и то је било довољно за тадашње становништво. У време царевања либералног клана, у време необуздане пљачке Русије, није било протеста на Болотном тргу или Поклоној гори.
После 1993. практично није било никаквих протеста. И то се, на нашу велику срамоту, дешавало јер је тадашња либерална власт сматрала да је за њу смртно опасно да „љуља“ чамац у је сама.
Вође данашње опозиције (део ондашње либералне власти у земљи) успављују становништво, причајући о успесима своје политике у виду добијања транше од ММФ или наредног „прогресивног закона“.
И све то са прљавим пијацама, криминалацима, потпуно заустављеном производњом, сиромаштвом и застрашујућом корупцијом у првом плану.
Тада се либерали нису бактали са процентима од уговора, већ су једноставно узимали читаве индустријске гране, буџете и регионе, где су се поједине фабрике третирале као „кусур“!
Међутим, свака пропаганда има крај - кад разлика између онога што се говори и онога што се дешава у стварности пређе неку критичну масу.
Раскид са либералним пропагандним клишеима почео је у Русији августу 1998. године.
Од тог тренутка су полако, али непоколебљиво, почела да теку два паралелна процеса. Са једне стране, земља је живнула. Почео је раст реалних прихода грађана, држава се вратила у сферу социјалних гаранција, пао је престиж професија килера и проститутки, високо образовање је поново постало вредност.
Био је решен проблем територијалног интегритета земље. Уместо прљавих пијаца појавила се потрошачка инфраструктура, професија „војник“ је поново постала почасна. Почеле су да се граде нове фабрике, да се поправља стара и гради нова инфраструктура, вишекратно је порасла изградња путева и стамбених простора, као и престиж и утицај земље у иностранству.
Са друге стране, либерални кланови су почели споро, али непоколебљиво да се удаљавају од могућности да утичу на политику унутар земље, а камоли у иностранству.
Јачање ове две тенденције је добило одраз и у информационој сфери земље. Веома је чудно, али „добра машина пропаганде“, која је 90-их ћутала о проблемима и радила само на лепу амбалажу, не обраћајући пажњу на одвратну садржину, сада је почела да боји омот у искључиво црне боје, не осврћући се на успехе земље.
Исти људи који су се 90-их ћутке борили да егзистенцију на позадини пропасти државе и били су оптерећени само својим преживљавањем, сада су почели да трубе да је „све пропало“, извештавајући свет о томе помоћу савремених уређаја. Долазећи на протесте у приватним, новим аутомобилима и причајући по скупим кафићима и ресторанима колико тога су од њих украли „лопови и хохштаплери“.
Појављује се жеља да питамо: ако сте толико незадовољни вашим животом сада, онда средином 90-их са таквим болом за Русијом, ви би требало да се повучете у шуму и водите партизански рат, али за то нешто не чујемо!
И опет истичемо улогу пропаганде. Тада, 90-их, пропаганда је уверавала да је све одлично. Да смо већ постали део „цивилизованог човечанства“, судећи по тапшању по рамену, да ће се ускоро све средити, само ви радите, заборавите на плату и надајте се да ћете постати бизнисмени.
И, радили су многи по пет послова, заборављали и надали се. Али, од средине прве деценије овог миленијума све се окренуло.
Вектор кретања пропагандне машине је постао такав да би данашњи „мочварни борци“ умрли од среће тих 1998.-2000. кад би знали како ће они или њихова деца бити „спаковани“ 2010.-2013., каква кола ће возити и какве модне играчке ће имати!
Они у данашњој реалности најгласније вичу да је све пропало, док су пре 10-15 година ћутали као заливени. Како се то зове? То се зове: „добра пропагандна машина“. Машинерија либералне, западне пропаганде.
Значи, да би се спречиле „наранџасте“ револуције треба - следећи пример оних који желе да задрже власт у својим рукама - узети под своју контролу пропаганду.
Недостатак контроле државе над информационим токовима и њена потчињеност глобалним информационим играчима стварају исту опасност по друштво, као и препуштање контроле над државним буџетом, оружаним снагама и системом управљања самомдржавом у руке оних који се супротстављају Русији у геополитичком одмеравању снага.
Превела Марија Петрова
