ЛАВРОВ: Не свиђа нам се повећана војна активност НАТО у близини руских граница

ИЗЛАГАЊЕ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА РФ ТОКОМ „ВЛАДИНОГ ЧАСА” У ГОРЊЕМ ДОМУ РУСКОГ ПАРЛАМЕНТА (крај)

• Главни тест спремности чланица НАТО, пре свега САД, за партнерство са Русијом је узимање у обзир наших законитих интереса у делу стварања система за противракетну одбрану 
• За нас су принципијелно битне поуздане - на бази прецизних објективних војно-техничких и географских критеријума - гаранције неусмерености тог система против руских нуклеарних снагаАмеричка страна је, међутим, неспремна да прихвати било које обавезе, које ограничавају потенцијалне могућности стварања и размештања објеката ПРО. Наши предлози за заједничку архитектуру за реаговање на могуће ракетне ризике ван граница Европе се игноришу, уз позивање на то да НАТО не може да било коме преда макар део своје одговорности за обезбеђивање одбране територије земаља-чланица алијансе  Тешко да можемо да се сложимо са таквом аргументацијом јер је она у супротности са принципом недељивости безбедности, који се базира на схватању органске и нераскидиве везе између безбедности сваког и безбедности свих

         НАРОЧИТИ значај придајемо изградњи предвидивих и стабилних односа са Североатлантском аљансом.

         Од развоја таквих односа умногоме зависи ситуација у сфери безбедности на евроатлантском простору, а у великој мери и на глобалном плану.

         Ми смо спремни да меримо нашу сарадњу са НАТО спремношћу блока да респектује наше законите интересе у сфери безбедности и стратешке стабилности, да се поштуји принципи међународног права ида се граде везе на равноправној основи уз узајамно поштовање.

         О свему овоме је било речи у току мог сусрета са Генералним секретаром НАТО А.Фогом Расмусеном 26. септембра ове године у Њујорку.

         Нагласили смо потребу безусловног поштовања принципа и норми Повеље УН, као и Темељног уговора Русија-НАТО и декларације из Рима као основе за узајамно деловање поводом питања безбедности. Са своје стране, Расмусен није порицао важност ових докумената и њихово поштовање. Он је такође истакао тежњу ка „оживљавању“ делатности Савета Русија – НАТО (СРН).

         Мислим да ћемо до краја ове године одржати такав састанак на нивоу министара.   

         Руководства многих земаља алијансе схватају предности односа са Русијом као битним партнером.

         Сарадња, а не супротстављање омогућила би да се битно уштеди на одбрамбеним трошковима, да се ослобођени ресурси преусмеравају на супротстављање новим претњама. Ми такође видимо корист од читавог низа праваца сарадње у оквирима СРН, који су веома битни, али понекад неприметни за медије, пошто не садрже сензације.

         Овде мислим на задовољавајуће разгранату сарадњу по питањима антитероризма. Наша војна лица тесно сарађују у борби са пиратима, у трагању и спашавању на мору, логистичкој подршци, у сфери војне медицине. Корисни резултати су постигнути у сфери реаговања на природне и техногене катастрофе. Настављамо са сарадњом око Авганистана, која одговара билатералним интересима.

         Имамо заједнички циљ да са територије те земље не долази претња тероризмом и трговином дрогом – зато инсистирамо на одлучнијим акцијама међународних снага, које води НАТО,  у том правцу. 

         На самиту СРН у Лисабону, у новембру 2010, фиксирана је потреба формирања заједничког светског простора стабилности и једнаке безбедности у евроатлантском региону. Том приликом је признато да је безбедност свих држава у овој зони недељива, а безбедност НАТО и Русије – повезана. То је још једна исправна политичка декларација. Међутим, сличне изјаве прихватане су и раније. Оне морају да се потврде у пракси. 

         Главни тест спремности чланица НАТО, пре свега САД, за партнерство са Русијом је узимање у обзир наших законитих интереса при стварању система противракетне одбране. Ситуација са плановима САД, који су фактички постали планови НАТО, добро је позната. Они се циљно реализују на бази такозваног етапног приступа ширењу у Европи компоненти глобалног ПРО.  

         За нас су принципијелно битне поуздане - на бази прецизних објективних војно-техничких и географских критеријума - гаранције неусмерености овог система против руских нуклеарних снага. Такве гаранције треба да обезбеде потпуно подударање овог система са циљем који пријављују његови инцијатори, конкретно – заштита од претњи од ракета из евроатлантске регије, а не из Русије. 

         Разрешити овај проблем до данас нисмо успели. Разлог је познат – неспремност америчке стране да прихвати било које обавезе, које ограничавају потенцијалне могућности стварања и размештања објеката ПРО. Наши предлози за заједничку архитектуру за реаговање на могуће ракетне ризике ван граница Европе се игноришу, уз позивање на то да НАТО не може да било коме преда макар део своје одговорности за обезбеђивање одбране територије земаља-чланица алијансе. 

         Тешко да можемо да се сложимо са таквом аргументацијом јер је она у супротности са принципом недељивости безбедности, који се базира на схватању органске и нераскидиве везе између безбедности сваког и безбедности свих. Ми смо спремни за наставак дијалога, али на бази једнакости и уз строго поштовање међународног права. 

         Не може а да не изазове питања повећана војна активност НАТО у близини руских граница, модернизација и приближавање одбрамбене инфраструктуре Североатлантске алијансе, са приметно учесталим војним вежбама, од којих се читав низ спроводи према сценарију Члана 5 Споразума из Вашингтона који предвиђа колективну заштиту од спољног напада. А при том је очигледно да је данас немогуће озбиљно говорити о било каквој реалној претњи нападом на земље-чланице НАТО уз коришћење обичног наоружања. Зато циљ таквих вежби заиста није јасан.  

         Тежње НАТО да повећава дисбаланс у сфери обичног наоружања у своју корист и да се повеже контрола обичног наоружања у Европи са темом регулисања сукоба поништила је Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи.

         Данас партнери из НАТО - разматрајући потребу за обнављањем контроле над наоружањем у Европи - захтевају од нас као прелиминарни услов за разговор да признамо суверенитет Грузије у границама из 2008. и да се вратимо у тај Споразум, који је Русија напустила због његовог саботирања од стране чланица алијансе. То су апсолутно нереалистични услови који одузимају смисао заједничком раду на проблему контроле обичног наоружања. 

         Независне и суверене републике Абхазија и Јужна Осетија постале су неодвојив део политичке мапе овог дела света. Позиви Русији да поново размотри своје одлуке о њиховом признању говоре само о томе да наши партнери још увек нису извукли поуку из трагичних догађаја из августу 2008. када се М. Сакашвили упустио у авантуру, очигледно опијен одлуком самита НАТО у Букурешту у априлу 2008. о приступању Грузије алијанси. 

         Проблемном темом у нашим односима остаје политика ширења НАТО.  Ми објашњавамо партнерима које су, по односе Русије са алијансом, последице покушаја увлачења у алијансу нових чланова, укључујући нама суседне земље. 

         Односи са НАТО – то је само један вектор политике Русије у сфери безбедности.

         Ми настављамо са напорима за поновно успостављање улоге ОЕБС као алата за обезбеђивање безбедности у свим димензијама. Предлажемо реформу те Организације.

         Већ сам истицао да ће се све више тражити наша сарадња са Европском унијом, како у смислу координације активности на међународној сцени, тако и у циљу неутралисања бројних претњи и изазова са којима се сусрећу Европљани.

         Ми ћемо ангажовати могућности Савета Европе ,предочивши му потребу уједињавања напора у сфери «меке безбедности», користећи искуство СЕ и његов потенцијал у изради међународно-правних инструмената за обезбеђивање јединствених општеевропских норми хуманитарног мерења безбедности.   

         У свим овим правцима блиско сарађујемо са Парламентом у целини, укључујући и Савет Федерације. 

         Убеђен сам да ће се та сарадња наставити у интересу обезбеђивања безбедности наше државе.