Сада је Николић на потезу - поводом Вучића и Дачића

ПОЛИТИЧКА ПРОЈЕКЦИЈА СРПСКОГ ГРЕХА - КОМЕНТАР РУСКОГ ДРЖАВНОГ РАДИЈА ГЛАС РУСИЈЕ

• Био радикал фасциниран Војиславом Шешељем или напредњак Пинки, који је у средњим годинама видео Брисел или макар аустријског вицеканцелара Михаела Шпинделегера, тек Александар Вучић, ако је веровати агенцији Бета, озбиљан је кандидат за улазак у антологију српске демократске мисли. А то је, нарочито у жанру београдске политикантске трагикомедије, тежак подвиг
• Јер, ако је веродостојно пренета његова изјава, након разговора са Шпинделегером, Вучић је рекао да ће „Србија наставити свој пут ка ЕУ, јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“
• Мук невладиног сектора и чувара неолибералне демократије у Србији по задатку, овим поводом лако је објаснити. Тешко је објаснити ћутање председника државе и важних политичких чинилаца које би овакав став шефа највеће политичке странке требало макар да забрине
• У Србији одавно није парадокс да демократске норме, чувени стандарди, учтивости и софистицираности сваке друге врсте престају да важе када су антисрпски интереси у питању. Зашто Александар Вучић не саопшти да ће Србија, заједно с Босном и Херцеговином и још неким земљама, чак и када би била примљена у ЕУ, бити третирана као Европа пете класе, а не као пуноправан члан?
• Страх ме је да је данашња борба против корупције само део дубљег „европског пута“ и да је, у овом тренутку, интензивирана да би, између осталог, јавност косметску чашу нечега што није жуч, али такође потиче из желуца, лакше прогутала
• Зато је сада председник Томислав Николић на потезу. Његова одговорност за поштовање Устава је немерљива. У досадашњем дељењу политичких карата, он се благо држао истока, а Александар Вучић и Ивица Дачић запада. И то би била врхунска мудрост, да су српски душмани Ескими са Арктика

Пише: Бранко Жујовић

         КАД нацију коначно убеде да је кривотворила сопствени антифашизам у Другом светском рату, монструозно организовала и спровела распад Југославије и да је, стога, систематски прогон њених припадника, језика и културе с рубова Медитеранског басена део еманципације Балкана, а не стратегије НАТО пакта, политичка агенда Србије биће савршено логична. До тада, за антологију српске демократске мисли остаје изјава Александра Вучића да се ка ЕУ мора, упркос мишљењу грађана.

         Био радикал фасциниран Војиславом Шешељем или напредњак Пинки, који је у средњим годинама видео Брисел или макар аустријског вицеканцелара Михаела Шпинделегера, тек Александар Вучић, ако је веровати агенцији Бета, озбиљан је кандидат за улазак у антологију српске демократске мисли. Макар оне с почетка XXI века. А то је, нарочито у жанру београдске политикантске трагикомедије, тежак подвиг.

         Ако је веродостојно пренета његова изјава, након разговора са Шпинделегером, да ће „Србија наставити свој пут ка ЕУ, јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“, мук невладиног сектора и чувара неолибералне демократије у Србији по задатку, лако је објаснити. Тешко је објаснити ћутање председника државе и важних политичких чинилаца, које би овакав став шефа највеће политичке странке требало макар да забрине.

Михаел Шпинделегер и Александар Вучић

         У овом тренутку, међутим, демократска опција Алксандра Вучића, осим извињења, грађанима Србије, дугује најмање још једно детаљно објашњење. То објашњење тиче се приступа извесним неодложним обавезама, које је држава Србија наводно преузела пред евроатлантским силама, а за које се сматра да се по сваку цену хитно морају спровести.

         Остаје, наиме, нејасно да ли је садашња српска власт у ствари тек 25. септембра, парафом свог двојника Борка Стефановића, који се зове Дејан Павићевић, на писмо о заједничкој контроли границе са Косовом и Метохијом, преузела европске обавезе, које би, како је негде речено, свеједно преузела и влада Мирка Цветковића?

         Остаје нејасно и хоће ли се Уставни суд Србије, коначно, изјаснити о захтеву неких парламентарних странака, да се договори Борка Стефановића са ЕУ не примењују, док се не утврди њихова уставност. И на крају, остаје непознаница и када ће премијер Ивица Дачић поднети било какав извештај о преговорима са Хашимом Тачијем, било ком државном органу.

         У Србији одавно није парадокс да демократске норме, чувени стандарди, учтивости и софистицираности сваке друге врсте престају да важе када су антисрпски интереси у питању. Зашто Александар Вучић не саопшти да ће Србија, заједно с Босном и Херцеговином и још неким земљама, чак и када би била примљена у ЕУ, бити третирана као Европа пете класе, а не као пуноправан члан?

         И шта ће на капији ЕУ значити таква, крња држава, која не поштује властити Устав, основне моралне принципе, а сваки штеточински потез на уштрб свог интереса објашњава принудом коју мора да истрпи? Какав то сигнал инвеститорима држава шаље непоштовањем свог Устава?

         Слушајући потпредседника владе, који им прети неисплаћивањем пензија, Срби би могли да помисле да је Београд новац за буџетску потрошњу, у коју свакако спада и исплата пензија, ове године позајмио у Бриселу, а не у Москви. Вучић, ваљда, као део некадашњег режима, који је закидао пензије, данас најбоље зна колико је опасно њихово неисплаћивање!

         Ако је политика ЕУ да се испитају спорне приватизације, како то да се у Србији нико не запита зашто су најспорније приватизације извршене управо под контролом проевропских снага? И зашто ЕУ баш сада, одједном, тако радо аплаудира борби против корупције, а није то активно чинила раније?

         Хоће ли та борба донети дугорочне плодове држави или ће спласнути, након што Београд спроведе, формално или суштинско – потпуно је свеједно, признање Косова и Метохије за албанску државу? И да се разумемо, мој став не значи аболицију за претходне српске режиме, нити значи да је корупција пожељна.

Слободни или стрелац и по Николићевој вољи?

         Страх ме је да је данашња борба против корупције само део дубљег „европског пута“ и да је, у овом тренутку, интензивирана да би, између осталог, јавност косметску чашу нечега што није жуч, али такође потиче из желуца, лакше прогутала.

         Овде је реч о томе да ЕУ, када је то у њеном интересу, може да подноси и српски криминал и корупцију и српску наклоност другим силама. Ово друго, разуме се, само у одређеној мери.

         Зато је сада председник Томислав Николић на потезу. Његова одговорност за поштовање Устава је немерљива. У досадашњем дељењу политичких карата, он се благо држао истока, а Александар Вучић и Ивица Дачић запада. И то би била врхунска мудрост, да су српски душмани Ескими са Арктика.

         Привредни раст из ЕУ изместио се у евроазијски регион. Словенија више није никаква парадигма за Србе, јер никоме више, чак ни најупорнијим еврофанатицима, не треба привремени економски раст финансиран једнократно спискајућим кредитима.

         Када нацију, међутим, коначно убеде да је кривотворила сопствени антифашизам у Другом светском рату, монструозно организовала и спровела распад Југославије и да је, стога, систематски прогон њених припадника, језика и културе с рубова Медитеранског басена део еманципације Балкана, а не стратегије НАТО пакта, политичка агенда Србије биће савршено логична.

         Због свега тога не разумем какве то погодности чекају Србију у рецесији еврозоне и кризом опхрваној ЕУ. Српски европски пут је тек слалом кроз европску бирократију, условљен дневном политиком и предизборним интересима, а плаћен државним уступцима.

         Укратко, да су НАТО и ЕУ то хтели, европеизовали би Југославију и Србију још 1990. или 2000. године. Овако, европеизоваће, у најбољем случају, тек наша демократска или напредњачка поимања о себи самима.

         А како тек изгледа идеал ЕУ за некога ко је за говорницом у Народној скупштини, ономад, у име идеала Велике Србије, претио ликвидацијом стотину муслимана за једног Србина, остаје да стрепимо. Премда закони физике не објашњавају све, у законитост акције и реакције још увек верујем.

         Баш као што верујем у различите степене ентузијазма у европској захукталости оних који су „вредности“ ЕУ открили 1998. у односу на млађе колеге по стажу из 2008. године. Због тога се, закономерно, приближан интензитет данашњег Вучићевог еврофилства може измерити његовим шовинизмом за говорницом у Народној скупштини, 20. јула 1995. године.

         Ко хоће, схватиће пре 10. децембра или макар пре него што Србију и званично припусте пред шалтер ЕУ. Цена улазнице на том шалтеру неће бити само „успех“ у борби против корупције, темпиран у пакету с признањем Косова и Метохије за државни посед албанског народа.

         Биће ту накнадно и неки Телеком, јавна предузећа, питање политичке децентрализације увијено у питање функционалности државе, ЕПС, пољопривредне површине, неке банке и што-шта приде, чије ће уступање такође бити веома болно, али неопходно за европске интеграције. А грађани? Њихово мишљење, чули смо, не протеже се даље од српских права у европским оквирима. Па зар се сва та европска благодет може одбацити тек тако?

http://serbian.ruvr.ru/2012_12_05/Politichka-projekcija-srpskog-greha/