Кина неће конфликт са Русијом, али је за 20 година могућ њен рат са САД

РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА
РУСИЈА ИЗМЕЂУ КИНЕ И САД (крај)

• Очигледно је да ће Африка бити политички чвор будуће светске политике, међутим међународног развоја Кине неће бити без нарастајућег увоза ресурса из иностранства. Може се рећи да ће афрички континент у одрђеној мери одредити основни правац кретања глобалних ресурса у будућности и у вези са тим од Африке ће зависити судбина водећих држава у свету
• Тренутно многи међународни стручњаци (укључујући и америчке) сматрају да није могуће избећи војни сукоб између Народне Републике Кине и Сједињених Америчких Држава. Не данас, већ за 20-25 година
• Кина је 2011. постала највећи трговински партнер Русије: обим међусобне робне размене превазишао је 50 милијарди долара. Москва се налази тек на тринаестом месту на списку трговинских партнера Пекинга. Међутим, развој сарадње Кине и Русије по темпу премашује сваку сарадњу са осталим земљама
• Пре 43 године, Бжежински ми је, одговарајући на једно моје питање, рекао да ће доћи време, кад ће СССР ратовати са Кином. Па додао: „Ваша земља сама неће моћи да се одбрани. Али, ви нећете остати сами. У помоћ ће вам притећи Сједињене Америчке Државе као што је то било за време Другог светског рата”
• На стратешком плану. Кина је донела одлуку да проблеме ресурса не решава на рачун руског Сибира, већ на рачун освајања ресурса Африке, Централне и Средње Азије, Блиског Истока, земаља Југо-источне Азије и других региона у свету
• Пекинг ће зато са огромним задовољством искористити могућност да црпи оно што му треба у руском Сибиру, али не на рачун кварења односа са Руском Федерацијом, већ искључиво у сарадњи са њом

Владимир КУЗЊЕЧЕВСКИ*

         АМЕРИЧКИ аналитичар Р. Вајц изводи закључак да кинеска експанзија која се реализује по читавом свету изазива велику узнемиреност у владајућим круговима Сједињених Држава и тера Вашингтон да „очува војно присуство САД” у овим регионима, док САД фактички прелазе на изградњу „политике одвраћања усмерене против Кине”.

         Истина, не деле баш сви аналитичари у САД снажну забринутост у односу на Кину. Тако, например, руководилац познате америчке компаније за стратешке прогнозе Stratfor, Џорџ Фридман, сматра да укупан раст економије Кине не треба прецењивати, као ни социјалну и економску напетост у кинеском друштву. Кина, пише Џ. Фридман, „представља растућу регионалну или чак светску државу, међутим она је још увек далеко од одлуке да реализује своје фундаменталне стратешке задатке и још даље од супротстављања Сједињеним Државама” [16].

         Иако је веома рањива, у својој светској сировинској експанзији, Кина нема намеру да одступи. У таквој међународној сировинској сарадњи, са земљама у развоју, Пекинг постепено почиње да гради и унутрашњу (за сада само унутрашњу) идеологију. Р. Вајц даље пише да „многи кинески чиновници и академици изражавају забринутост поводом дугорочних амбиција Запада (НАТО и САД) у Централној Азији. Ова забринутост садржана је у томе што САД покушавају да очувају војно присуство у Централној Азији као елеменат одвраћања усмерен против Кине”.

Владимир Дмитриевич Кузњечевски

         Очигледно је да ће Африка бити политички чвор будуће светске политике, међутим међународног развоја Кине неће бити без нарастајућег увоза ресурса из иностранства. Може се рећи да ће афрички континент у одрђеној мери одредити основни правац кретања глобалних ресурса у будућности и у вези са тим од Африке ће зависити судбина водећих држава у свету.

         Конкуренцију Кине и САД у Африци треба сматрати неизбежном, док је долазак Народне Републике Кине у Африку диктиран објективним потребама развоја и одражава државну одлуку. Истовремено он представља важну карику велике стратегије светског успона Кине. Потпуно је јасно да Кина због спољних претњи не може да напусти овај курс [17].

         Тренутно многи међународни стручњаци (укључујући и америчке) сматрају да није могуће избећи војни сукоб између Народне Републике Кине и Сједињених Америчких Држава. Не данас, већ за 20-25 година. Управо толики рок дају кинеској економији да постане стабилна,  даДБП НРК постане највећи на свету, а војни потенцијал Кине превазиђе амерички. Након протека тог времена ће борба између Кине и САД за светске енергетске достићи критични врхунац.

         У контексту таквог (данас хипотетичког, ализа четврт века,  по свој прилици, вероватног) развоја догађаја, на сасвим другачији начин ће се сагледавати улога Русије.

         Већ данас су се појавили `симптоми питања`: на чијој страни ће у том потенцијалном војном конфлику бити Русија.

         Почела је око тога – засад само идеолошка – борба.

         Први је „запуцао” З. Бжежински. Он се упиње да постави тезу према којој Русија (упркос идеји В. Путина о Русији као центру Евроазијске Уније) органски припада западној цивилизацији [18].

         Месец и по дана после тог говора, патријарх америчке геополитике био је још отворенији. Крајем марта 2012, у интервјуу руском новинару, говорећи о „стратегији предвиђања” развоја геополитичке ситуације у „троуглу” САД-Русија–Кина, он је упозорио Москву: „Уколико Русија одлучи да се фокусира на своје односе са Кином и учини од њих главни извор свог глобалног значаја преко посебних односа са Пекингом, онда већина грађана Русије, сматра Бжежински, то треба да зна: у том односу Русија би могла да буде слабији партнер динамичније и брже растуће Кине која се модернизује. Уколико везе Русије и Кине постану стратешке, онда треба што пре постати свестан последица. Зато нисам сигуран да Руси, који себе доживљавају као органски део Запада, треба да буду задовољни таквим стањем ствари” [19].

Збигњев Бжежински

         Бжежински није увек тако мислио.

         У мојим дневничким белешкама остало је записано да је у марту 1968. године сарадник Савета за политичко планирање при Стејт департменту САД Збигњев Бжежински одржао предавање на Институту за светску привреду и међународне односе при Академији Наука СССР у Москви, у Јарославској улици.Предавање о основним актерима светске политике у другој половини ХХ века.

         Тада сам први пут чуо за реч „актер” која само што се појаваила у речницима западних политиколога, док се у Совјетском Савезу уопште није употребљавала. Након предавања пришао сам Бжежинском и упитао га шта мисли о односима СССР и Кине. Моје питање је било инспирисано чињеницим да су се у то време пред очима читавог света ови односи заоштравали из месеца у месец. Тадашња критика унутрашње политике СССР из Пекинга попримала је све оштрији и неприхватљивији карактер, а многи од нас су били у недоумици чиме се све ово заоштраваање може завршити.

         Нећу никада да заборавим одговор Бжежинског. Али, не само зато што сам га тог истог дана увече записао у свој дневник, већ зато што се, ево већ годинама и деценијама, више пута замислим над суштином оног што сам тада чуо.

         Бард међународне политике, који је тада већ био зашао у пету деценију, тада се мени, тек свршеном студенту филозофског факултета Московског државног факултета, чинио веома времешним и мудрим.

         Бжежински ме пажљиво гледао и отприлике овако одговорио (цитат одговора према мојим дневничким белешкама): „Младићу, доћи ће време, кад ће СССР ратовати са Кином. Ваша земља сама неће моћи да се одбрани. Али, ви нећете остати сами. У помоћ ће вам притећи Сједињене Америчке Државе као што је то било за време Другог светског рата”.

         Да будем искрен, био сам узбуђен таквим одговором, много пута сам му се у мислима враћао. Најважније је што сам ја тада Бжежинском поверовао. Да ли због младости, да ли због неискуства, али – поверовао сам му.

         Пуне 43 године након тог разговора са Бжежинским, упоредио сам тадашње дневничке записе са данашњим говорима америчког геополитичара. Времена се мењају. Мењају се међународне околности, само се не мењају национално-државни интереси па национално у главама експерата постаје доминантно.

         Судећи по свему, данашњи наступи америчких геополитичара не остају непримећени (не код нас већ у Кини). У листу Женмин жибао 15. априла 2012. године објављен је чланак под насловом „Шта ће Путин да ради у новој и компликованој Русији?” [20] који је изазвао реакције код нас (за сада само на интернету). Позваћу се на само једну од тих реакција – на чланак познатог руског аналитичара Михаила Хазина, који је објављен под насловом „Кинеске власти опоменуле Путина да се не дружи са Америком” [21].

Јанбу, градилиште саудијско-кинеске рафинерије

         Аутор чланка поставља суштинско питање: „Зашто је Кина управо сада одлучила да толико отворено заузме став о овој теми и којим циљевима тежи?”

         „Пре свега, чини ми се - пише М.Хазин – да кинеска елита за разлику од руске, схвата да смо ушли у време брзих промена политичке и економске карте света. Рушење стереотипа, оптужбе на рачун инвестиционих банака у вођењу „аморалне” политике, отворена агресија против суверених држава, покушаји да се „напипа прави пут” реформе капитализма – све то само сведочи да је процес, о којем је говорио „познати агент светског империјализма”, отпочео...

         При томе, Кина активно игра на том пољу... Њен утицај нагло расте. Управо у тој сфери у којој је она прилично слаба.

         А то само значи да ће димензије супротстављања експанзији њеног утицаја такође нарастати. Узимајући у обзир принципијелне промене релативне улоге неких региона у свету, као и потребу САД да очувају своју доминацију (од чега неће до краја одустати), притисак на Кину ће само расти. Посебно ће је окруживати базама са свих страна, америчким сателитима и тд и сл. У таквој ситуацији најпринципијелније питање за Кину постајаће - став Русије.

         У сваком случају, док год се Кина не спрема да окупира Русију или њен део.

         У оквиру супротстављања Сједињеним Државама, Русија је за Кину дубока позадина и њој је потребно само једно: да она не буде на страни главног противника”.

         Кина заиста мора, у наредним годинама, да реши проблеме ресурса. Ово отворено признаје и сам Пекинг (поменути чланак из Жемин жибао). Међутим, на стратешком плану Кина је донела одлуку да реши проблеме ресурса не на рачун руског Сибира, већ на рачун освајања ресурса Африке, Централне и Средње Азије, Блиског Истока, земаља Југо-источне Азије и других региона у свету.

         Другим речима, Пекинг ће са огромним задовољством искористити могућност да црпи оно што му треба у руском Сибиру, али не на рачун кварења односа са Руском Федерацијом, већ искључиво у сарадњи са њом.

         Такав закључак, све чешће, изводе и независни западни аналитичари. Рецимо, 2. маја ове године је француски лист „La Tribune” истакао да Пекинг у последње време предузима велику активност у развоју економске сарадње са Москвом, посебно зато што „прагматизам приморава обе земље на развој трговинских односа што се испољава у стварању заједничког инвестиционог фонда вредног 4 милијарде долара”.

         „Кина је 2011. постала највећи трговински партнер Русије: обим међусобне робне размене превазишао је 50 милијарди долара. И без обзира што се Москва налази тек на тринаестом месту на списку трговинских партнера Пекинга”, развој њихове сарадње по темпу премашује сваку сарадњу са осталим земљама [22]. (Америчко-кинеска робна размена у 2011. години била је 400 милијарди долара [23]).

Кинески путеви снабдевања нафтом - нафтовод Сибир-Дакинг горе-десно

         А московски пословни лист „Ведомости” је 2. маја 2012. објавио авангардан наслов „Кина ће Русији да плати за рудно богатство”, у којем је саопштила да су кинески инвеститори спремни да плате 15 милијарди долара за истраживање сибирских и далекоисточних минералних и гасних налазишта.

         Кључни став Русије у међусобним односима са Кином - у условима јачања улоге глобалног конкурента Сједињених Држава - формулисао је В. В. Путин у новембру 2011. године у интрвјуу руским државним телевизијама. Том приликом је истакао да Кина, за разлику од Русије, претендује на светско лидерство и да се Москва „око тога неће спорити са Кином”, већ  ће јачати односе са Пекингом.

         И овде се можемо сложити са размишљањима М. Хазина да је Пекинг животно заинтересован да, у процесу решавања тешких задатака који стоје пред Кином, у позадини има пријатељску Русију.

         Улога Русије, у односима између наше две земље, у том контексту је потпуно изузетна. Вероватно је, нови председник Руске Федерације, почео да ради у том правцу, прогласивши, упркос жељама З. Бжежинског, стратешко партнерство Русије и Кине.

 

* Доктор историје, водећи научни сарадник Руског института за стратешка истраживања

Литература:

1. Путин В.В. Русија и Кина: нови хоризонти за сарадњу // /kremlin.ru/news/15547
2. Исто.
3. Липман М, Петров Н. Русија - 2020. Сценарији развоја // Радни материјали. Московски Карнеги Центр. 2012. № 1. С. 18.
4. Говор З.Бжежинског на презентацији његове нове књиге „Стратегијски поглед: Америка и криза глобалне силе” // Руска служба „Гласа Америке”. 10.02.2002.
5. Lenta.ru // Коментари // http://lenta.ru/articles/2012/01/06/strategy/
6. Lenta.ru // Новости // http://lenta.ru/news/201/04/04/marinesaustralia/
7. Комерсант. 06.04.2012.
8. The Wall Street Journal. 14.12.2011.
9. Ibid.
10. The Financial Times. 04.10.2011.
11. Игнатченко И В. Тренутно се води невидљива битка између САД и Кине за Афричке ресурсе // http://www.bereg-sbor.ru/upload/fullnews.php?fn_id=378
12. CACI Analyst: Централна Азија очима Кине. 21.09.2011 // http://uighur.name/news/198-caci-analyst-centralnaya-asia-glazami-kitaya...
13. Аргументи Недеље 29.03.2012. С. 2.
14. http://www. chinapro.ru/rubrics/12/6736/
15. http://www.easttime.ru/analitic/3/8/933.html
16. Friedman G. The State of the World: Assessing China's Strategy // Stratfor. 06.03.2012.
17. http://gafourov.narod.ru/2011/KNR-Africa.html
18. www.inosmi.ru/politic/20120210/185475141 .html
19. Бжежински 3. Предвидети геополитичке последице // Међународни живот 2012. №4.
20. http://russian.people.com.cn/95181/7787069.html
21. http://www./km.ru/v-mire/2012/04/23otnosheniya-rossii-i-kitaya
22. La Tribune. 02.05.2012.
23. Комерсант. 16,05.2012.

Превео: Горан Шимпрага