Још би Обама могао доћи у ситуацију да јавно умољава Путина да га прими

КАКО ЋЕ СЕ - ПОСЛЕ „ПАУЗЕ” КОЈУ ЈЕ НАЈАВИЛА БЕЛА КУЋА - ДАЉЕ РАЗВИЈАТИ РУСКО-АМЕРИЧКИ ОДНОСИ?

• Ако руско-амерички односи постану лошији баш због Сноуденовог деловања, онда ће, наравно, то бити велика дипломатска срећа Русије и огроман, коначан неуспех Обамине администрације
• Показаће се као велика глупост ако Америка почне конфронтацију са Русијом због одбеглог шпијуна који је испричао свету какву опасност (праву правцату) представљају америчке обавештајне службе
• Нема разлога да се ми данас нарочито бринемо. Правилан корак вратио је Русију на поље сукоба глобалних идеологија и сада је наш задатак да за тај мегдан изаберемо оружје које нам одговара
• Проблем је једино у томе што Русија сама неће моћи да сакрије Сноудена, а из давања азила би могла извући максимум користи за своје интересе
• Ако би се појавила нека петиција посленика из културе, пензионисаних политичара познатих заштизника људских права - са захтевом нашим властима да спасу човека који је бацио изазов држави свеопштег ухођења - мислим да би Обама још морао да јавно умољава Путина да га прими

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, политиколог (Москва)

         РУСКА власт је учинила апсолутно правилан потез тиме што је бившем америчком шпијуну, Едварду Сноудену, дала  привремени азил на годину дана.

         Он је коначно напустио транзитну зону аеродрома Шереметјево и прешао у неко осамљено место на непознатој адреси. Мислим да ће на крају крајева то место постати стална Сноуденова адреса, будући да у блиској будућности његова судбина у отаџбини тешко да ће бити решена набоље.

         Сада је питање: могу ли се и колико компликовати руско-амерички односи због Сноуденовог чина и због давања азила том човеку у Русији?

         Пре свега, ако односи постану лошији баш из разлога Сноуденовог деловања, онда ће, наравно, то бити велика дипломатска срећа Русије и огроман, коначан неуспех Обамине администрације. То ће се несумњиво показати као велика глупост ако Америка почне конфронтацију са Русијом због одбеглог шпијуна који је испричао свету какву опасност (праву правцату) представљају америчке обавештајне службе. При том конфронтацију само на основу чињенице да је Русија одбила да га преда у руке тих служби, како би највероватније поступиле и САД кад би се на њиховој територији одједном нашао неки брбљиви агент наше Спољне обавештајне службе.

         Наравно, разумни непријатељи Русије схватају да је бојкотовање руске Олимпијаде због грехова сопствене обавештајне службе, на које позива сенатор Џон Мекејн, у најмању руку ружно. Покушаће да нађу нешто хуманије.

         Повод може бити и пресуда Алесеју Наваљном, за сада без права на жалбу и заиста чудно, код нас поново отворен предмет Магнитског, и још понешто. Ипак, чини се да на том фронту напетост почиње полако да опада, да поново наступа „период милосрђа“ и условних рокова тако да мислим да ће повода за окрутно понашање према Русији бити све мање и мање.

         Септембарски самит у Москви можда ће проћи и без Обаме. Не треба искључити да ће уместо себе послати заменика председника, Џозефа Бајдена. Али, америчка страна ће тај корак касније некако омекшати. Ипак, садашњи шеф Беле куће нема очигледних намера да сувише далеко иде у свађи са Москвом, тим пре што свађати се због Сноудена – значи почињати конфликт са Русијом са позиција несумњиво без предности за Америку.

         Друга ствар је што Русија зна, још увек не сувише много начина, како да реализује своје „адуте“, своју привремену предност у „мекој сили“.

         Код нас се и саме те речи плаше, видећи у њој синоним слабости, односно недостатка „тврде силе“.

         Сноуден је сада херој за значајан део Америке, оне, која покушава да се  свом снагом одупире успостављању, како у националним, тако и у глобалним размерама, државе свеопштег ухођења.

         У заједничким покушајима да се заустави неконтролисано повећавање могућности специјалних служби слажу се како осведочени либерали, тако и њихови опоненти из области економије – социјални напредњаци.

         Чланови Конгреса, републиканац Џастин Амаш и демократа Џон Конерс, недавно су се удружили да би докрајчили финансирање тајних система АНБ за нелегално прислушкивање грађана. Њихова иницијатива је одбијена у доњем дому незнатном већином гласова.

         Међутим, отпор глобалном полицијском режиму појачава се и у самој Америци и у европским земљама. У тој ситуацији поступања Русије у заштиту Сноудена могла би имати добар међународни ефекат ако би их наша јавност подржала са неком јасном иницијативом која би поред осталог имала глобални карактер.

         Већ сам писао о томе да се наши јавни делатници лако пристају да учествују у свим страним глобалним иницијативама – типа декларације „Обавезе у  заштити“, која је легализовала праксу „глобалних интервенција“ - уместо да стварају и промовишу сопствене идеје. Поред осталих, идеју о међународној контроли обавештајних служби. Наравно, и сопствених руских, али такође и много моћнијих, америчких.

         Таква иницијатива не мора обавезно имати државни карактер и подршку високих руководилаца наше земље. И не ради се о једностраној предаји својих државних тајни. Када је садашњи министар одбране САД, Чак Хејгел потписивао декларацију која захтева свеопште нуклеарно разоружање -сигурно није мислио да ће Америка морати сама да се разоружава. Радило се о координацији напора свих чланова нуклеарног клуба у постизању заветног циља – наступање ненуклеарне епохе. Али и у тој, нама потпуно страној иницијативи, нашле су се руске присталице.

         Проблем је у томе што данас скоро сваки корак великих играча увек мора на међународном нивоу да се осигура  одређеним предлозима које сам ја назвао „глобалним иницијативама“. Америка се уплиће у конфликт у Либији и ту одмах  васкрсава „глобална мрежа“ политичара и експерата, која захтева „хуманитарну интервенцију“, а њени представници у САД силовито напредују према врху каријере, поред осталих Саманта Пауер, која је три дана пре тога постављена за амбасадора у ОУН.  

         После доласка на власт новог председника у Ирану, Америка размишља о почетку политичког дијалога са том државом и то одмах активира одговарајућу експертско – политичку иницијативу која већ одавно постоји (узгред, у њој активно учествује бивши амбасадор САД у Русији, Томас Пикеринг), о неопходном обнављању дипломатских односа са Ираном. 

         Дакле, судећи по свему, и сада ће бити увек и у свему. У савремено доба никаква „једностраност“ више није могућа, према томе, све што држава чини на међународном плану мора да чини не само она сама.

         Проблем је у томе што Русија сама неће моћи да сакрије Сноудена. Проблем је и у томе што би она из тог поступка могла извући максимум користи за своје интересе. Ако би се појавила нека петиција посленика из културе, пензионисаних политичара или правобранилаца са захтевом нашим властима да спасу човека који је бацио изазов држави свеопштег ухођења, мислим да би Обама још морао да умољава Путина да га прими и уз то да то јавно чини.

         А овако Русија, ипак, мора да се оправдава због тога што од обрачуна спасава човека који је, заправо, учинио добро дело за читаво човечанство.

         Уосталом, нема разлога да се ми данас нарочито бринемо. Правилан корак вратио је Русију на поље сукоба глобалних идеологија и сада је наш задатак да за тај мегдан изаберемо оружје које нам одговара. 

Превела

          Ксенија Трајковић