Храм Светог Саве је опомена да Срби још немају државу која би га довршила

ДИРЕКТОР РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ ЛЕОНИД РЕШЕТЊИКОВ О СВОЈОЈ ПОСЕТИ СРБИЈИ, РС И ЦРНОЈ ГОРИ

• Велико неспокојство влада и у самој Србији. Сматрало се да су - после Тадићеве прозападне владе - на власт дошли српски националисти у коалицији са социјалистима. Али, већ прва година њихове владавине људе је уверила да они воде ту исту прозападну политику
• Његова Светост Патријарх Српски рекао ми је да је Косово неодвојиви део Србије. И да ни један прави Србин не може да пристане да Косово буде друга држава
• Сви они су ми говорили да се у Европи и свету уздају једино у Русију. Наглашавали су: ако Русија не буде моћна држава ослоњена на своје историјске традиције – Србија ће се током следеће две деценије напросто растворити у мору унификоване Европе
• Председник Републике Српске Милорад Додик држи веома тврду позицију у одбрани права Срба на широку аутономију. Он активно економски сарађује са Русијом и због тога је изложен најстрашнијем притиску Запада и САД, који су очигледно намерили да га смене са те дужности
• У Црној Гори се око митрополита Амфилохија окупљају сви Срби. Он је практично постао једини заштитник интереса Срба у Црној Гори
• О каквој црногорској националној идеји се може говорити? Није им ваљда национална идеја да буду шверц-држава, да буду трговци цигаретама и женским доњим рубљем?!
• Шта је национална идеја Русије и руског народа? На ово многи и међу Русима у неразумевању чешу потиљак. А руска национална идеја је – наша алтернативна цивилизација!
• Сви ми припадамо православној цивилизацији. У сваком случају, треба да припадамо. То је наша месијанска идеја. Ми морамо бити заједно. И Срби и такозвани Црногорци и Бугари. И сви они који се сматрају православнима
• У Црној Гори сам поставио питање: ако нисмо заједно - у чему је онда наше православље? Како се може бити православац и бити против Руске православне цркве или против Српске православне цркве?! У Црној Гори неки говоре да имају своју цркву! Шта је то? То је подела на партије! Какве то везе има са Богом!

Линк видеа: http://www.youtube.com/watch?v=SHQz6NpEq3w

 

Србија данас

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор Руског института за стратешка истраживања

         СРБИ се осећају као јединствен народ. Они зато и говоре о историјској Србији.

         Срби су јединствен народ који види да су их Запад и САД поделили на више земаља које су умногоме вештачке. Чак их је тешко назвати и државама.

         Пример за ово је Босна и Херцеговина у чији састав улазе Република Српска и Федерација БиХ. То је апсолутно вештачка творевина, направљена у кабинетима Брисела и Вашингтона.

         Творевина без националне идеје, без јединственог државотворног народа. Ту нема ничега! Нема ни историје!

         Република Српска, иако је у саставу те Босне и Херцеговине, израз је српске воље, српске жеље за самоодржањем, за очувањем свог народа и своје традиције, своје вере и свог идентитета. Зато Република Српска – у крајњој линији, споља гледано – изгледа стабилно и уређено. Људи ходају усправно, подигнутих глава.

         То је онај део српског народа који је у овој или оној мери одбранио право на сопствени развој.

         Садашња власт у Црној Гори, коју оличава Ђукановић, Србе сатерује у ћошак националне мањине, иако се као Срби изјашњава око 40 посто становника. Ти људи су изложени притисцима и ограничењима. Чак је и Српска Православна Црква у Црној Гори изложена таквим притисцима.

         Ствара се некаква вештачка Црногорска црква коју никада нико неће признати, у то нема сумње, као и све расколнике. А њу ипак стварају.

         У току је и процес ограничавања српских права на своју културу, на културни и историјски развој.

         Сада руководство Црне Горе намеће питање уласка у НАТО. А сва социолошка истраживања говоре да је 70% становника Црне Горе против ступања у НАТО. Да је само 30% за.

         Ко чини тих 30%? То је у основи турско и албанско становништво и Црногорци-католици. Само су они за! Сви остали – Срби и они који себе називају Црногорцима – против су ступања Црне Горе у НАТО.

         Због свега, Срби се у одређеној мери у Црној Гори осећају као угњетавани део становништва.

         Мени су, за време мог наступа у културно-просветној установи Матица Српска у Црној Гори, директно говорили да постоји паралела између онога што раде западни Украјинаци и тога што ради део тзв. Црногораца око Ђукановића који развијају србофобску пропаганду. То се осећа.

         Велико неспокојство влада и у самој Србији. Сматрало се да је отишла Тадићева прозападна влада, а да су на власт дошли српски националисти у коалицији са социјалистима. Али, већ прва година њихове владавине људе је уверила да они воде ту исту прозападну политику.

         Активно се воде преговори о „европским интеграцијама”, и већ су стигли до одређивања датума о отпочињању преговора о уласку Србије у ЕУ.

         Иступао сам (у Београду) више пута пред бројном публиком - држао сам предавања о спољној политици Русије – и постављао сам иста реторичка питања својим слушаоцима.

         Шта садашње руководство Србије и део српске елите, њен мањи део, очекују од уласка у Европску Унију? Зашто је толико неопходно ући у ЕУ?

         У Европској Унији нема новца, то сви виде и знају. Нема ни радних места. Отпуштају се Украјици, отпуштају се Курди, јер треба запошљавати Шпанце који имају 27% незапослених. На реду су Талијани и Грци.

         Дакле, нема радних места, па шта онда очекујете од ступања у ЕУ? Зашто ваше руководство на томе инсистира? Већ сте у значајној мери под контролом САД и Запада - зашто онда улазите у ЕУ?

         Говорио сам им да је то исто као куповати карту за Титаник.

         Шта уопште значи одговор „нема алтернативе”?

         Србија има прилику да развија економске односе са Русијом. Може развијати економске односе и са Кином, а може и са земљама БРИКС, где су, осим Кине и Русије, још и Индија, Бразил и Јужна Африка. Све је то могуће. Србија није велика држава, није јој потребно 30 или 40 пројеката. Русија ће јој понудити 3-4 велика економска пројекта. Дакле: ето посла, ето и посла и новца.

         Ту је и Јужни ток, ту је и атомска индустрија. Изволите, радите. У чему је проблем?

Предавање Леонида Решетњикова на Београдском универзитету

         Срби који су ово слушали, а међу њима је било и професора, студената и друштвено-политичких радника, у потпуности су се сложили и признали да и они постављају та иста питања. Упркос томе, руководство са увереношћу говори да се без ЕУ никако не може. А како не може? Још им руководство говори „остварићемо стандарде”. А шта су то стандарди? Нико не зна шта то значи!

         Оставимо ли по страни Републику Српску, јасно је да су и у Србији и у Црној Гори – а у њима живи велики део српског народа, унутар којег се прави вештачка подела, јер Срби и Црногорци говоре истим језиком, имају исту историју и углавном исте националне хероје – на власти људи који су непомирљиво оријентисани на Запад.

         А председник Републике Српске Милорад Додик држи веома тврду позицију у одбрани права Срба на широку аутономију у Босни и Херцеговини. Он активно економски сарађује са Русијом и због тога је изложен најстрашнијем притиску Запада и САД, који су очигледно намерили да га смене са те дужности.

         Тренутно смишљају различите варијанте како да га смене. Имао сам сусрет са председником Додиком и могу да кажем да он засад испољава снагу политичке воље и чврсто се држи.

         Замолио ме је да пренесем Москви да је Република Српска спремна не само за продубљавање економских, већ и политичких, културних и хуманитарних веза.

         Људи у Републици Српској одају утисак да су уверенији у себе. На њима се види осећај за борбу. За њима је рат у којем су одбранили макар део својих права. А сада тежња да стечено одбране, тај део српског народа држи у неком стању мобилизације.

         Више од свега су ме запањили контакти са људима, а било их је много, које бих могао да назовем русофилима у класичном смислу.

         Међу Србима је веома много људи који стоје на националним, традиционалистичким позицијама. Могло би се чак рећи да су такви на србофилским позицијама. Они су аутоматски русофили, јер су србофили који воле свој народ, своју Отаџбину и своју веру.

         Српски русофили су верујући људи који припадају цркви. Надахнула ме је њихова љубав и оно што осећају према Русији.  То је љубав према Русији историјској.

         Нећете ми поверовати, али су људи које сам сусретао цитирали руске светитеље, наше светитеље који су иза себе оставили неко наслеђе и посланице. Цитирали су и руске класике – Пушкина, Достојевског и Чехова. Говорили су ми о руским традицијама. Испоставило се да их познају. То ме је веома надахнуло!

         Јер, у општењу са српским патриотима на које смо навикли, са онима који су свој патриотизам сачували и донели из социјалистичке Југославије, више се говорило о Совјетском Савезу, о бившој и садашњој комунистичкој партији, о Брежњеву. А у контактима са тим Србима – међу којим је било и професора и студената – најјачи утисак на мене су оставили млади људи. Ја их не идеализујем, али су управо ти говорили о историјској Русији.

         Много речи сам са њима разменио о стогодишњици Првог светског рата која се приближава, а за Србију је то веома значајан јубилеј. Почетак тог рата је за Србију трагичан датум и датум подвига.

         Много смо причали о Императору Николају II, о њиховој жељи да му се подигне споменик у знак признања за то што је Русија ушла у рат који јој апсолутно није био потребан и само зато да би заштитила Србију.

         Ништа слично нисам био у прилици да чујем у Србији раније. Било је и раније таквих људи, али су се плашили да о томе говоре. Такви људи су били прогоњени.  

         Чини ми се да будућност Србије припада управо таквим људима. Такве младе генерације у Србији долазе. Већ са завршетком студирања спремне су за рад.

         Упркос тешкој економској ситуацији у земљи и недостатку радних места – чини ми се да се Срби нису толико разбежали по другим земљама како су се разбежали Бугари, Румуни, па и Пољаци. Мада, тај процес траје и код њих.

         Сви они су ми говорили да се у Европи и свету уздају једино у Русију. Наглашавали су: ако Русија не буде моћна држава ослоњена на своје историјске традиције – Србија ће се током следеће две деценије напросто растворити у мору унификоване Европе. Другим речима, да Српство напросто може не сачувати ни себе, ни своју посебност, ни своје традиције. О томе су ми веома често говорили крајње озбиљно и без отрцаних парола.

Леонид Решетњиков у манастиру Острог

         Често и озбиљно су ми говорили да је Србија део руског света у смислу припадања руској идеји, односно – православној идеји. Ови Срби разумеју да Русија има свој светски задатак и мисију да буде алтернатива западној цивилизацији и западном систему.

         Чак се говорило: ако Русија почне да извршава тај свој задатак, ту своју мисију, тада ће и Србија и Бугарска, а и друге словенске и православне земље, хтети да буду са Русијом.

         Још нешто је на мене оставило јак утисак. Сада сам од српских колега, од универзитетских професора и научника, који су увек били у првим редовима борбе против Бугарске, имао прилику да слушам да Русија треба да решава српско питање решавајући истовремено и бугарско питање. Јер, без Бугарске Русија мало шта може урадити за Србију, зато што Србија нема заједничку границу са Русијом. При том су сви помињали рат када су и Бугари и Румуни затворили границу, па се Србија нашла у блокади.

         Све се ово чуло, а то су за српску јавност и интелектуалне кругове нове, револуционарне мисли. О томе смо имали прилику да неколико пута говоримо. Чак се указивало да Јужни ток – чију градњу САД притиском на Београд и Софију настоје да спрече – нема куд друго него преко територије Бугарске.

         Српске колеге су ми директно говориле: македонског питања између нас и Бугарске више нема, Американци су га решили на свој начин – прављењем квазидржаве у којој страда и нестаје словенско становништво, а албанског је све више и више. Дакле: ми и Бугари немамо више око чега да се споримо, нема ничега што би могло надаље да нас дели.

         Значајан део српске јавности, упркос свему, не сматра да је Косово за Србију изгубљена територија. Мислећи људи разумеју да пет, шест или десет година није неки историјски период, да је то тренутак у историји. Зато настављају да делују у правцу да је Косово историјски део Србије. Део који мора да припада Србији, макар и кроз десет, петнаест или двадесет година.

         Многи већ разумеју ово о чему говорим: колико су вештачке државне творевине које су протеклих година понаправљали Американци и Европљани на територији бивше Југославије. Мислим на Босну и Херцеговину, Косово, чак у некој мери и на Црну Гору и Македонију. То су у основи протекторати или колоније.

         Иамо сам крајње интересантан сусрет са српским свештенством и монаштвом које је остало на Косову. Ти људи указују да сви потцењујемо стање у косовском друштву које је потпуно дезоријентисано.

         Албанцима се не свиђају вехабије, они их не желе. Од Американаца су много очекивали, али је то била наивна представа о њима која је била карактеристична и за Русију. Запад, посебно Американци, не дају новац.

         Американци никада никоме не дају новац. Они могу дати новац за тајну операцију за свргавање некога. Могу да плате гомилу демонстраната или неке бојовнике, али да дају за економски развој – сачувај Боже! Нема примера да су Американци некоме дали новац за развој.

         На Косову, дакле, нема новца, незапосленост је страшна, а не може све да носи само пољопривреда. Људи тамо не желе да живе само од шверца дроге. Мада, део њих од тога и живи, па се Косово претворило у шверцерски протекторат или колонију. Ипак, значајан део становништва у томе неће или не може да учествује. Осим тога, порастао је број наркомана, што је за косовске Албанце потпуно некарактеристично. Они никада нису користили дрогу. Сада то чине у великом броју.

         Српско свештенство и монаштво, као на најважније, указује да међу Албанцима нема националне идеје. Да косовски Албанци говоре: а ко смо ми? Албанија је одмах ту – значи ли то да треба да се ујединимо са Албанијом? Али, то не желе Албанци у Албанији јер су они другачији. Тамо има много немуслимана, тамо је много других конфесија -  католика и православних.

         Поред овога – а ко смо ми и због чега постојимо? – међу њима се поставља и питање: у чему је смисао постојања наше тзв. косовске републике? Ово се многи питају, чак и обични људи поводом посла, безбедности и судбине своје деце – како ће се школовати, шта ће постати и чиме ће се бавити. Истим проблемима бави се и њихова елита.

         Косово је, само по себи, нестабилно, веома нестабилно. На ово су указивали моји српски саговорници. Један свештеник ми је чак рекао: кад бисмо ми били прави православци – половина осталих на Косову би се одавно покрстила и постала православна. Напросто, на Косову се тражи пут: куда даље, коме се приклонити и како живети у држави за коју се не зна зашто је створена?          

              

         Слично ствари стоје и у Црној Гори, откад је почело да се јаше на идеји раздвајања Црногораца од осталих Срба. У име те идеје, почели су да говоре: нисмо ми Срби, ми смо Црногорци. Али, постепено се и тамо формира идејни и национални вакуум. Ни тамо се не може живети само од шверца. Не може! У Црној Гори ништа не ради. Све фабрике стоје.

         Прављене су и паралеле типа: код нас се дешава исто што и у Украјини. Имали смо вештачко сепарирање Црне Горе унутар... како се оно звала... Савезне Републике Југославије, затим њено вештачко отцепљење и проглашење независности. Следећи корак су притисци на људе који се сматрају Србима, чак их терају и да се одрекну своје националности.

         Тога је највише „доле” у замаскираном виду: при упису деце у школу, при уносу у регистре и приликом склапања бракова.

         Све је то сурови процес притисака. Многи схватају да то није само по себи настало изнутра. Многи схватају да је тај притисак организован споља. У сваком случају, да се све то веома активно подржава извана.

         Многи људи у Црној Гори који се сматрају Србима веома осећају своју грађанску хендикепираност. Код њих и сама „Република Црна Гора” изазива извесну иронију јер је све блиско оперети и неозбиљности. Да, постоје ту неки атрибути државности: амбасаде и посете, заставе и знамења, то све као постоји, али је осећај да је то још увек недовршена држава. Постоји и осећај да то није баш независна држава. Људи све то знају и покушали су да ми то објасне.

         И тамо сам говорио да је то што се догађа са Црном Гором и Украјином уследило због тога што смо изгубили своју цивилизацијску идеју и своју веру, због нашег одрицања од вере.

         Све је то плод 1917. године. То су завршне тачке тог процеса. Зато смо и добили раскол.  

         Какву националну идеју има Украјина као држава? Нико не може да ми одговори.

         Да развија културу и народно стваралаштво, да своје песме пева? Та, то су имали и у Совјетском Савезу. Још како су певане украјинске песме. Сви смо их волели, па и сада можемо да отпевамо десетине украјинских песама. Значи, развијали су се и култура и језик. О каквој се онда националној идеји Украјине може говорити? Такође, о каквој националној идеји у Црној Гори?

Леонид Решетњиков са владиком захумско-херцеговачким и приморским Григоријем

         Није им ваљда национална идеја да буду шверц-држава, да буду трговци цигаретама и женским доњим рубљем?! Нема ту националне идеје! Зато нико и не може да на то одговори. Зато тамо нико не може да формулише националну идеју!

         А шта је национална идеја Русије и руског народа? На ово многи и међу Русима у неразумевању чешу потиљак.  

         А руска национална идеја је – наша алтернативна цивилизација!

         А мисија је наше алтернативне цивилизације да носи Светлост Божију целом свету! Ми смо ти који треба да је носимо! Ето то је наша идеја!

         Код нас се некад говорило да смо ми смо наследници Византије. А и она је била алтернатива. Сећате ли се двеју империја и раскола?

         Дакле, ето наше алтернативе. Ми смо дужни да то радимо (да доносимо светслост Божју). Да смо то радили, не би било ни црногорских сепаратиста! То би била шачица лудака, шачица ненормалних екстремиста.

         Не би било ни украјинских националиста! Постојала би групица лудих бандероваца, психички неуравнотежених људи.

         Не би било ни једних ни других, јер сви припадамо православној цивилизацији. У сваком случају, треба да припадамо.

         То је наша месијанска идеја. Ми морамо бити заједно. И Срби и такозвани Црногорци и Бугари. И сви они који се сматрају православнима.

         У Црној Гори сам поставио питање: ако нисмо заједно у чему је онда наше православље? Како се може бити православац и бити против Руске православне цркве или против Српске православне цркве?! У Црној Гори неки говоре да имају своју цркву! Шта је то? То је подела на партије! Какве то везе има са Богом! Издали смо православље и добили раскол!

         Чак сам и у Чешкој, где сам недавно боравио, наишао на забринуте људе који уопште нису комунисти, јер сам се у основи састајао и са социјалдемократама, који су говорили: обновите Русију и њене традиције, њену културу. То ће бити благотворно и за нас. На једном интелектуално високом скупу, неко од говорника је чак рекао: присетите се панславизма.

         А знате да су нас увек сумњичили за панславизам, иако се панславизам као идеја родио у Чешкој и из ње кренуо даље.

         Исти говорник, тај који је рекао „присетите се панславизма”, упозорио је да се као Словени морамо обједињавати. Ово само показује да сегментарно разумевање проблема себи већ крчи пут. Али, то разумевање још није овладало масама.

         Све што се у Србији догађа верно оличава величанствени Храм Светога Саве Српскога. Тај храм, који се налази у Београду, видели су и многи наши људи који путују у Србију.

         Гради се од 1911. године! И никако да га заврше!

         У тај Храм смо ушли увече. Огроман је, највећи на Балкану. На свом месту су и зидови и куполе и крстови, а унутра је засад само бетон.

         Прва помисао ми је била: недограђен је зато што га није градила држава која је требало да га гради. Зато што држава не иде куда треба. Чим се крене правим путем – појавиће се и мозаици, и иконе, и подови. Храм ће бити завршен.

         Ово сам рекао својим дивним српским пријатељима, међу њима и шефу покрета Наша Србија Млађану Ђорђевићу који је био поред мене. Рекао сам му: Млађане, ово је идеја, ово је знак да се још није заокренуло куда би требало. И, само због тога још није завршен Храм посвећен великом светитељу Земље Српске који је завештао, као што су то чинили и многи други српски светитељи, јединство са руским народом. То је само због тога!

Са Млађаном Ђорђевићем у Сремским Карловцима

         Имао сам велику част да ме прими Српски патријарх на разговор од пола сата. Затим сам имао бројне састанке са представницима епископија и митрополитом Црногорским Амфилохијем и са више епископа.

         У разговорима са другим људима и експертима практично сви су истицали да је остао само један стожер око кога се српски народ може објединити и којем већ покушавају да се приклоне Срби из разних делова сада подељене историјске Србије.

         И сам сам се уверио да су неки владајући епископи главари свог региона. Не као духовници који проповедају, већ да су стварне вође са којима се консултују око свих питања развоја региона. Дакле, поверење у Српску Православну Цркву не само да није ослабило, већ у многим регионима, укључујући и Републику Српску, само нараста.

         У Црној Гори се око митрополита Амфилохија окупљају сви Срби. Он је практично постао једини заштитник интереса Срба у Црној Гори. У сваком случају, главни је заштитник. Истина, тамо има опозиционих посланика у парламенту. И њих сам видео, али и они сами признају да је једини штит – Српска Православна Црква.

         Зато је и Српска црква, као и црква у Русији, изложена моћним притисцима, нападима и провокацијама и надувавању негативних догађаја којих има у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком систему. Зато је Српска црква изложена најжешћем могућем притиску.

         Његова Светост Патријарх Српски рекао ми је да је Косово неодвојиви део Србије. И да ни један прави Србин не може да пристане да Косово буде друга држава.

         Зато је улога Српске Православне Цркве сада улога јединог организованог заштитника српске националне идеје и српске државности.

 

Обрада: www.fakti.org

Превод: Горан Шимпрага

Линк видеа: http://www.youtube.com/watch?v=SHQz6NpEq3w