ДЕЉАГИН: Плашење народа прогресивним опорезивњем - део је велике либералне лажи

ПОЗНАТИ РУСКИ ЕКОНОМИСТА УПОЗОРИО СУНАРОДНИКЕ

ДА СЕ НЕ МОЖЕ ЖИВЕТИ У „ПОРЕСКОМ РАЈУ“

• Сталан одлив руских богаташа у земље са високим пореским стопама доказује: нису битне стопе, већ услови живота. Ако држава, скупљајући више пореза, обезбеди људима нормалан живот, перспективу и ред - богати неће бити само спремни, већ и једва чекати да плаћају по таквом систему 
• Неће они да одбију - нема их пуно, па је контрола над њима реална, а утајене суме ће са каматом покрити трошкове откривања оних који избегавају порезе
• Прогресивна стопа може да буде разумна: нулта за људе са приходима испод три минимална дохотка и 20% за приходе преко 600 хиљада рубаља (око 15 хиљада евра) месечно 
• Што је човек богатији, то може јаче утицати на друштво и зато треба да сноси већу одговорност пред њим, укључујући и опорезивање  

Пише: Михаил ДЕЉАГИН

        СОВЈЕТСКА партијска номенклатура била је лукава кад је тврдила: не може да се изгради комунизам за све одједном, треба почети од ње, номенклатуре - а касније ће и остали да стигну на ред.

       Нажалост, конформизам је одузео елити СССР тај мотив и од комунизма „и за остале“ ништа није остало.  

       Некажњеност „дивљег капитализма“ и мржња њених апологета према свом народу створили су нову конфузију огромних размера.  

       Још крајем 1990-их година размишљања либерала о претварању Русије у офшор зону изгледала су као безазлена фантазија, међутим данашња структура опорезивања још једном показује: не постоји безазлени либерализам.  

       Брзоплето додељивање руског држављанства „амбасадору црногорске културе“ Депардјеу који бежи од дуга пред својом државом није само увредљиво за хиљаде наших сународника који су, практично, лишени законског права на држављанство. То још једном истиче: Русија, чијих само 30% становништва, према подацима Сверуског центра за истраживање јавног мњења, поседује било какву штедњу (укључујући 7% оних који су приморани да штеде за лечење), претворила се у порески рај за милионере.  

       Максималну пореску стопу на приходе држе Аустралија, Аустрија, Белгија, Велика Британија, Вијетнам, Немачка, Грчка, Израел, Ирска, Шпанија, Италија, Кина, Пољска, Португала, САД, Јужноафричка Република и Јапана - 40-50%. У Данској је та стопа 65%, а у Француској - 75%.  

       Русија је једна од малобројних земаља са flat tax системом опорезивања: и сиромашни са платом испод минимума неопходног за живот и мултимилијардери плаћају по 13%.   

       Прогресивна пореска стопа - није хир грађана који не знају шта ће од себе, већ сурова потреба.  

       Што је човек богатији, то може јаче утицати на друштво и зато треба да сноси већу одговорност пред њим, укључујући и опорезивање.   

       Економске власти Русије не само да себично игноришу светско искуство па је порески терет уједначен само формално.  

       Зарада сиромашног слоја и већине људи средње класе опорезује се обавезним социјалним доприносима (формално то нису порези, и плаћа их послодавац, али се у пракси одбијају од плате) у висини од 30%. Узимајући у обзир обавезан порез на добит - пореско оптерећење премађује 39% и то је, за већину Руса, недопустиво висок ниво.    

       На приходе преко 47,3 хиљада рубаља месечно (око 1180 евра - прим. прев.) социјални доприноси се плаћају у висини 10% и њихово опорезивање се смањује до 22%.  

       Најбогатији имају приходе у виду дивиденди, који се опорезују са 9%; књижење прихода преко индивудалног приватног предузећа смањује опорезивање до 6%, а операције са вредносним папирима, које су формално прекршаји, у пракси пролазе некажњено, а смањују порезе готово до нуле.  

       У Русији је направљен јединствен систем: што је човек сиромашнији - то сразмерно више даје држави! При том се максимум узима од људи са приходима испод животног минимума.  

       Као и свака неправичност, и овај систем је неефикасан: он потискује у „сенку“ пословну активност (а то лишава средстава пензиони фонд) и чини немогућом борбу са избегавањем плаћања пореза.  

       Превише има сиромашних - „сваког не можеш да казниш“, а откривати ништавне утајене суме није исплативо: трошкови администрације су знатно већи од онога што може да се дода у буџет.  

       Зато је галама да ће богаташи одбити да плаћају прогресивну пореску стопу и да ће тако изазвати буџетну катастрофу - само део велике либералне лажи.  

       Неће они да одбију - нема их пуно, и контрола над њима је реална, а утајене суме ће са каматом покрити трошкове њиховог откривања.  

       Прогресивна стопа може да буде разумна: нулта стопа за људе са приходима испод три минимална дохотка и 20% за приходе преко 600 хиљада рубаља (око 15 хиљада евра - прим. прев.) месечно.  

       Сталан одлив руских богаташа у земље са високим пореским стопама доказује: нису битне стопе, већ услови живота. Ако држава, скупљајући више пореза, обезбеди људима нормалан живот, перспективу и ред - богати неће бити само спремни, већ и једва чекати да плаћају по таквом систему.  

       Либерално негирање социјалне одговорности чини живот неподношљивим и за њих саме. Суочени са свеопштом мржњом, богати на своју безбедност троше више него што би платили порезе у „социјалним државама“.  

       Битно је и то да је пореска стопа за високе приходе која је нижа од пореза на добит стимулише богате да троше добит уместо да је инвестирају, што блокира развој.  

       Порески пут према нормализацији Русије је једноставан: flat tax систем доприноса на прихватљивом за бизнис нивоу од 15% и умерено прогресивна пореска стопа.  

       Бизнис је у принципу спреман на то. Против су једино непомирљиви непријатељи разума - несавесни либерални чиновници, који не прихватају одговорност пред својом земљом у било каквом облику, укључујући и порески.  

       Превела Марија Петрова