ДЕЈНЕКИН: Бомбардер будућности треба да има најмање два пилота

ПРВИ ГЛАВНОКОМАНДУЈУЋИ ВОЈНО-ВАЗДУШНИХ СНАГА РУСИЈЕ О БОМБАРДЕРУ ПЕТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ И СТРАТЕШКОЈ АВИЈАЦИЈИ

• Стратешки авиони и не морају да пробијају туђу одбрану. Ракете које се налазе на савременим стратешким летелицама могу да продру кроз сваки систем противракетне одбране јер не лете кроз космос већ ниско над земљом и поседују тако висок интелект да могу да лете по било ком задатом програму
• Погрешно је давати предност ракетама над авионима. Интерконтиненталне балистичке ракете, за разлику од авиона, нису мобилне. Оне су потпуно, као ексерима, закуцане за одређене координате добро познате свима којима то треба 
• Авиони 21. века ће слободно маневрисати у читавом дијапазону висина и брзина, имати нове моторе, средства за радио-електронску борбу и аутономну навигацију
• Разуме се да авион будућности треба да буде „невидљив” и да носи ракете високе прецизности са обичним и нуклеарним бојевим главама 
• Таква летелица мора да има најмање два члана посаде и предвиђено је и место за трећег, у случају дежурства у ваздуху

         ПРВИ главнокомандујући руским Војно-ваздужним снагама Русије, генерал Пјотр Дејнекин, изнео је своје виђење могућег и пожењног развоја националне ратне авијације. Учинио је то одговарајући на питања озбиљног московског дневног листа Извесија.

• Петре Степановичу, вице премијер Дмитриј Рогозин и начелник Генералштаба Николај Макаров воде расправу око тога да ли треба правити нови стратешки бомбардер или се ограничити ракетама и хиперсоничним летелицама без посаде. На чијој сте ви страни?

         Јако сам се нервирао због спора око перспективног комплекса авиације далеког домета и не разумем позицију Рогозина.   

         Авиони, у поређењу са ракетама, поседују такву непоновљиву особину као што је могућност да премештају своју снагу по огромној површини територије Русије, да дежурају практично у свакој најудаљенијој војно-географској области.   

         О томе сведоче многобројни летови посада авиације далеког домета. На пример, у пријатељској посети Венецуели или око Јапанских острва као и дуж руских граница у трајању преко 42 сата на турбопропелерским авионима  Ту-95МС  и преко 22 сата на суперсоничним авионима Ту-160 – разуме се са додатним пуњењем горива у току лета. То значи да у критичној ситуацији ове летелице са бојевом муницијом могу да дежурају у ваздуху даноноћно.  

         Интерконтиненталне балистичке ракете, за разлику од авиона, нису мобилне. Оне су потпуно, као ексерима, закуцане за одређене координате добро познате свима којима то треба.  

• Али, Рогозин је тврдио да авион не може да продре кроз систем противракетне одбране?   

         - Стратешки авиони и не морају да продиру. Ракете које се налазе на савременим стратешким летелицама могу да продру кроз сваки систем противракетне одбране јер не лете кроз космос већ ниско над земљом и поседују тако висок интелект да могу да лете по било ком задатом програму и да комуницирају између себе ради размене информација.  

         А пребацивања да авиони не могу да продру кроз систем противракетне одбране и да могу да буду уништени и пре почетка извршавања задатка - у већој мери се односе на ракете којима непријатељ неће дозволити ни да отворе поклопац шахте.  

• Ипак је теже детектовати и стићи ракету него авион!  

         - Интерконтинентална ракета може бити лако уништена како на улазној путањи или високо у космосу, тако и на силазној путањи њеног лета. А пошто њој треба пола сата да стигне до циља – противничка страна има довољно времена да донесе одлуку о њеном уништавању.  

         Крилате ракете на стратешком авиону могу да носе не само нуклеарну већ и обичну бојеву главу. А пре него што добију команду да униште циљ, оне - као да гледају фотографију –имају прилику да се увере да је пред њима баш објекат на који треба да буду усмерене и тек након тога да уништавају мету. Другим речима, то није маљ који једним ударцем уништава читаве градове већ средство за уништавање високе прецизности које може да погоди одређену зграду а да при том не такне суседне.  

         Још једна предност тешких летелица је у томе што њима може да се нареди повратак и отказивање првобитне одлуке, што није случај са ракетама – ако их лансираш, финиш је неизбежан и немогуће их је вратити назад.  

         Према мом мишљењу, ставови Дмитрија Рогозина у вези стратешких авиона су очито застарели. Као бивши главни командант Војно-ваздушних снага и командант авиације далеког домета,  захвалан сам на државним одлукама које су донете у вези израде новог авиона.  

• Какав треба да буде бомбардер пете генерације? —  

         - Без сумње то треба да буде авион XXI века. Као прво, при изради његовог трупа морају да се користе нови материјали – легуре титанијума, композитни метеријали. Метала код нас има довољно – више од пола титанијума од кога су направљени Боинзи и Ербасови производи се у Русији.  

• А које функције треба да има такав авион?  

         - Мислим да ће слободно маневрисати у читавом дијапазону висина и брзина, имати нове моторе, средства за радио-електронску борбу и аутономну навигацију. Све су то смислили наши научници, само је потребно стабилно финансирање. Разуме се да авион треба да буде „невидљив” - да се прави по технологији „стелт”.  

         И наравно, такав авион треба да носи ракете високе прецизности са обичним и нуклеарним бојевим главама.  

• Да ли ће тим авионима бити потребна посада?  

         - Таква летелица мора да има најмање два члана посаде и предвиђено је и место за трећег, у случају дежурства у ваздуху.   

• А комфор као што су туш и тоалет? Прича се да такви авиони, уместо тоалета, имају обичну кофу...  

         - Приче о кофи су бајке из прошлости. Код нас су и на Ту-95 МС, и на Ту-160 питања животних и физиолошких потреба посаде потпуно решена – почевши од топлих оброка и све до тоалета. Ми смо то превазишли још почетком 80-их. —   

         Ја сам од 1982. летео на Ту-95, а од 1986. на Ту-160 - још у току испитивања тих авиона. Питања ергономије смо још тада са индустријом решили. Чак је и космонаут Алексеј Леонов учествовао у томе. Он је већ имао искуство у свемирским летовима и неугодности, па су конструктори узели у обзир и његове примедбе.  

         Али, није брига о тоалету или чају најбитнија. Најбитније је да пилот или навигатор могу да одговоре својим обавезама са минималним психофизиолошким оптерећењем. То је озбиљније неголи кафа у термосу.  

• А зар тамо има и кафе?  

         - Код нас свега има. Исхрана је у складу са менијем, као код космонаута. Али, упркос никлованим судовима и пластичним чашама, посада упорно са собом носи сланину, црни хлеб и бели лук. Поузданији и калоричнији оброк још није успео да створи ни један прехрамбени институт.  

         Превод

         Марија Петрова