Данас се у Донбасу поново рађа руско козаштво

„АКО ЖЕЛИМО ДА ГОСПОДАРЕВ ДВОР БУДЕ ЕФИКАСАН КАО У ОНА ВРЕМЕНА - ОНДА НАМ ЈЕ АПСОЛУТНО НЕОПХОДАН СВОЈ ДОН”

• Московски либерали тврде да устанак у Донбасу „прети унутрашњој стабилности Русије”, на његовом челу су све сами смутљивци, екстремисти и карбонари, па зато главни задатак Руске Федерације треба да буде – подршка „социјално блиском” режиму Петра Порошенка
• Потпуно је лажна тврдња да су политички режим Русије и криминално-олигархијска хунта у Кијеву, у којој је Порошенко само још једна фигура, некакви политички рођаци. Нека сродност би постојала да је успела револуција на Болотном тргу и да је за председника Русије довела, на пример, Михаила Ходорковског
• Апсолутно је лажна тврдња да руски устанак у Донбасу прети увозом нестабилности у Русију. Ствари стоје сасвим обрнуто: први пут – свих последњих година – ми не увозимо него извозимо нестабилност
• Понекад је козачки фактор у руској историји био фактор нестабилности јер је провоцирао побуне. Али, био би грех жалити се на њих јер су три четвртине територије савремене Русије – укључујући наша главна природна богатства – за њу задобили управо козаци

         Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

         СВЕ струје конзервативизма могу се лако класификовати према чувеној Хегеловој изреци: једни (чувари) сматрају да је „разумно све што постоји”, а други (конзервативни романтичари) више воле да мисле да је „све разумно - стварно”.

         Постављена пред тежак избор – да подржи руски устанак у Новоросији по цену тешких санкција или да покуша да избегне „рат” (што би, највероватније, било безуспешно) по цену „бешчашћа” – Русија ћути, мршти се, маневрише, покушава да развуче и разблажи кризу.

         Утолико чудније, у том контексту, изгледају они „чувари” који прво Кремљу приписују ниске поступке и тежње, а онда почињу да за њих удворички траже оправдање.

         Тобоже, није цар крив него извршиоци.

         Већ неколико дана познати и мање познати политички технолози Русије држе се управо такве „песме”. По њиховом, устанак у Донбасу „прети унутрашњој стабилности Русије”, на његовом челу су све сами смутљивци, екстремисти и карбонари, па зато главни задатак Руске Федерације треба да буде – подршка „социјално блиском” режиму Петра Порошенка, како споре донбаске „заразе” ни у ком случају не би пале на територију наше земље.

         Када још – у време смрти, бомбардовања, гранатирања – један аутор тврди да главни задатак руског конзервативизма треба да буде да нико од донбаских револуционара не пређе границу Русије, чиме тек мало прикривено позива на њихово уништење, то звучи као нарочита музика „стабилности” која измиче мом разумевању...

         Међутим, лажна је тврдња да су политички режим Русије и криминално-олигархијска хунта у Кијеву (а са Порошенковим доласком на власт нелегитимни кијевски режим није нестао, само му је додата још једна фигура) некакви политички рођаци. Нека сродност би постојала да је успела револуција на Болотном тргу и да је за председника Русије довела, на пример, Михаила Ходорковског.

         Суштина политичког режима Русије – током целе њене историје, почев од реформи Господаревог Двора коју је извео Фјодор Басенко средином 15. века – остала је непромењена. Русија је војно-чиновничка држава. Она је таква успешно функционисала и у свом Московском и у свом Империјалном периоду.

         Та суштина је доживела муњевиту рестаурацију у совјетској епохи. У најновијем периоду она се опет самообновила.

         Са политичком крчмом на (кијевском) мајдану, у шта се изродио украјински режим, руски Господарев Двор нема и не може имати никакве социјалне сродности.

         Осим овога, апсолутно је лажна тврдња да руски устанак у Донбасу прети увозом нестабилности у Русију. Ствари стоје сасвим обрнуто: први пут – свих последњих година – ми не увозимо него извозимо нестабилност. Уместо тога да странци дестабилизују нас – неки наши грађани, идући за својим убеђењима, „расклимавају” њих.

         Пошто се тај експорт нестабилности тиче Украјине, која је и раније водила према Русији политику која није била пријатељска, па је последњих месеци заменила отворено непријатељском, лично немам никакав разлог да плачем због таквог развоја догађаја.

         Свих последњих година, уосталом, у Руској Федерацији никакве „стабилности” није било. Напротив, ми смо се кретали ка све озбиљнијој унутрашњој кризи, повезаној са „руским питањем”.

         Међунационална напетост у земљи, незадовољство Руса својим положајем, раст националистичких расположења – од умерених до екстремних његових појавних облика – били су видљиви чак и слепима. Никаквог другог излаза, осим конфликта унутар Русије који би претио барем отцепљењем низа региона, та напетост, како се чинило, није имала. А онда је из историјског непостојања васкрсло класично руско решење: не отцепљење, него присаједињење.

         Од „доста је било храњења других”, добили смо „желимо под руку цара Московског”.

         Сва, дуго време потискивана енергија руске нације, одједном је усмерена на уједињавање.

         Разуме се, та варијанта развоја догађаја повећава, а не смањује нашу стабилност. Са њом су најекспанзивнији и најнепокорнији, најслободнији и најагресивнији елементи нашег друштва добили и простор да се размахну и апсолутно оправдан циљ за који могу да се боре. 

         Тајна практично безграничног ширења Русије била је у томе што је – уз челичну вертикалу оних који су служили Двору – увек постојало слободно козаштво.

         Многи су већ заборавили да козаштво нису они накићени са лампасима, нити етнографска, већ социјална и војна категорија – заједница оних који признају суверенитет Русије и сродство са њом, али са слободом да се потчине или не потчине чиновничкој хијерархији. Управо на крилима те слободе руски свет се проширио далеко изван официјелних граница државе.

         Данас се на Северном Донцу, у оном самом Дивљем Пољу, поново рађа руско козаштво.

         Ако Русија обнавља своју историјску моћ – она мора успоствавити и традиционалну двојну форму те моћи која ће функционисати као уходани двотактни механизам.

         Понекад је козачки фактор у руској историји био фактор нестабилности јер је провоцирао побуне. Али, био би грех жалити се на њих јер су три четвртине територије савремене Русије – укључујући наша главна природна богатства – за њу задобили управо козаци.

         Била су, наравно, и времена када цар није могао да под своје крило узме земље које су освајали козаци. Сетимо се само, као примера, херојског Азовског опсадног седења које је потрајало од 1637. до 1642. године. Тада је Земски сабор закључио да Русија није спремна да за Азов ратује са Турцима.

         Али, тада чак ни највећим улизицама није падало на памет да предложе цару да помогне Турцима да разбију козаке. И то: једино зато што су они устали против свог законитог султана, а Русији могу само донети метеже.

         Све у свему, приписивање лидерима побуњеног Донбаса неке маргиналности и опозиционости – и само по себи је потпуно апсурдно...

         Проглашавати за „маргиналца” сина чувеног филозофа – успешног правника Александра Бородаја, или официра Игора Гиркина... плод је несхватања у каквој земљи живимо. Њих својица нису представници никакве „контраелите” већ – пунокрвне руске елите...

         А то што је нестабилност, повезана са етничком ренесансом Руса, почела да се прелива из Русије у Украјину – кривица је саме Украјине која се определила за отворено русофобску политику.

         Мени је несхватљиво: зашто би због тога требало да се узбуђује Русија која први пут после много година преживљава макар делимично снижавање етничких напетости.

         Сви који страхују да би они који су стекли устаничке навике, када се врате из Донбаса, могли почети да хватају за груди овдашње чиновнике – имају само један излаз. Да не измишљају одвратне планове за уништавање оних који су се побунили уз границе Русије – него да им помогну да се учврсте тамо где се сада боре. Другим речима: да чувају донбаске републике као зеницу ока и као резервоар људске енергије и школу живота која нема цену.

         Ако желимо да наш Господарев Двор буде ефикасан као у она времена – онда нам је апсолутно неопходан свој Дон.