Битку за Сирију добијају – Сирија, Русија и Кина

ШТА ЈЕ УТИЦАЛО ДА ДАМАСК КРЕНЕ У ДОКУСУРИВАЊЕ ИСЛАМСКЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ КОЈА СЕ ОСЛАЊА НА ПОДРШКУ ЗАПАДА, ИЗРАЕЛА И САУДИЈАЦА?

• Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: У Сирији се умногоме ради о спољној агресији. Да тог утицаја нема, опозициони покрет би још пре годину дана био поражен и све би се, гледано са стране, смирило. Али, спољни фактор је фактички потпалио грађански рат и наставља да га распламсава, настојећи да своје циљеве оствари оружаним путем
• Николај Викторович СТАРИКОВ, писац и публициста: Говорити да Катар или Саудијска Арабија финансирају сиријску опозицију, а да Запад са том финансијском подршком нема ништа, исто је толико наивно као да кажете да Стаљин и Совјетски Савез нису помагали републиканце у Шпанији, већ да их је помагала Коминтерна
• Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Вашингтон је изгледа одлучио да нас угуши у загрљају. Међутим, сви у изгледи да то Американцима неће успети. На предлог САД да смањимо стратешке нуклеарне снаге и пристанемо на постављање ПРО у Европи, Вашингтон је од Русије добио коректан, дипломатичан, али недвосмислено одбијајући одговор. Није добио оно што је навикао да слуша у страшним годинама Горбачова и Јељцина

         АГРЕСИЈА Запада, Турске и неких арапских режима на Сирију траје пуне две године и још јој се не види крај.

         Завршила би се, нема сумње, по „либијском сценарију” да на челу Русије није Владимир Путин.

         Погледајте стога филм Руског института за стратешка истраживања „Битка за Сирију”. Или почитајте бар овај његов транскрипт:

         Битка за Сирију

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Током маја и априла 2013. године у међународној политици одиграле су се велике и симболичне промене. Прво су, Запад у целини, а посебно САД, почели да преосмишљавају свој однос према сиријском конфликту. Друго, у Вашингтону и на Волстриту решили су да омекшају своје односе са Русијом. У Москву је 15. априла дошао саветник председника Обаме Томас Донилон који је председнику Путину донео предлоге лидера САД.

         Шта значе ове промене? Са чим су повезане?

         И колико су наши партнери отворени у својим изјавама и предлозима?

         Да бисмо схватили што се догађа, треба похватати конце ситуације у Сирији и око ње.

         Француска и Велика Британија спремају обраћање Комитету за санкције ОУН, са намером да издејствују да Џебхат ан Нусра буде проглашена терористичком организацијом.

         Лист Комерсант, број 82. од 17. маја 2013. г.

         Изненађујуће је што је Запад – који је дуго подржавао екстремисте свих фела и у Египту, и у Либији, и у Сирији – одједном признао да су његови дојучерашњи савезници – екстремисти. А управо су наши западни партнери уложили прилично снаге и средстава у дестабилизовање и Северне Африке и Сирије.

         Ево, како је припремана либијска кланица.

         Оперативни сарадник ЦИА руководиће либијским устаницима повезаним са Ал Каидом. Хифтар је, према тврдњи „Вашингтон поста”, био један од 350 Либијаца које је за свргавање Гадафија припремила ЦИА.

         Информација сајта Infowars.com

         Америчка приватна обавештајно-аналитичка компанија „Стратфор” потврдила је да се у Либији већ неколико месеци налазе британски SAS, снаге за специјалне задатке САД и оперативци ЦИА. Осим овога, према подацима „Стратфора”, дејства либијске опозиције од почетка марта на молбу Вашингтона усмеравало је стотинак египатских командоса”.

         Недељник „Национална одбрана” број 3

         Потпуно је очигледно да је ситуација у Сирији - исто као оно што се пре тога догађало у Либији – фактички плод спољне интервенције. А то исто била је агресија међународног тероризма на Северном Кавказу `90-тих година, усмерена против Русије.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Мислим да се за ово што се дешава у Сирији мирно може рећи да се умногоме ради о спољној агресији. Можда се данас, у овом тренутку, тај спољни фактор мало прикрио, али то не значи да је нестао или да је његова улога смањена. Јер, страни фактор наставља са делује: снабдева сиријске побуњенике оружјем, муницијом и свим осталим, а страни саветници и инструктори их обучавају – и непосредно на сиријској територији.

         Вероватно су у све укључене специјане групе, а при том је Сирија још и под великим политичким и економским притиском Запада, у који су укључене и многе арапске земаље, пре свих тако „интересантна”земља каква је Катар, а и Саудовска Арабија.

         Несумњиво је да се ради о снажном утицају спољног фактора. Да тог утицаја нема, према мишљењу наших експерата, опозициони покрет би још пре годину дана био поражен и све би се, гледано са стране, смирило. Али, спољни фактор је фактички потпалио грађански рат и наставља да га распламсава, настојећи да своје циљеве оствари оружаним путем.

         Своју политику инвазије на Сирију, Запад изводи крајње суровим методама. Иницирање страшног грађанског рата у тој земљи, доказ је да су наши прекоокеански опоненти изузетно сурови, цинични и практични људи. Ево шта о томе пише аналитичар Михаил Леонтјев који је боравио у Сирији.

         „Ово је запањујуће чак и за свет савремене политике на који смо навикли: под заставама борбе за слободу од најмрачније деспотије – а под политичким и војним покровитељством најцивилизованијег Запада – рукама фанатика и полудивљих тупана уништава се по много чему јединствена, и политички и верски толерантна земља”.

         Недељник Однако, број 11 од 1. априла 2013. године

         Уочи спољне интервенције екстремиста против Сирије, стање у тој древној земљи било је стабилно. Захвљујући разумној економској политици, БДП растао је све до 2011. године. Није било религиозног и етничког раздора. Хришћани, муслимани сунити и муслимани шиити живели су сложно и у миру.

         Руководство САР је постепено, али доследно држало курс социјално оријентисане тржишне привреде са државном регулацијом најважнијих области, у првом реду финансија, енергетике, саобраћаја и запошљавања, користећи при том могућности како приватног, тако и државног сектора. Основни сиријски макроекономски показатељи крајем 2010. године нису били лоши ни у поређењу са светским просеком.

         Светска банка је објавила да је сиријска економија у 2010. години – упркос последицама Глобалне економске кризе – имала раст од 4,5 одсто, а у 2011. години 4,8 одсто.

         Понекад наши западни опоненти покушавају да маскирају подршку коју пружају терористима.

         „Лондонско издање респектабилног Financial Times открило је да тзв. „сиријска опозиција” (а у суштини – права „муслиманска интернаицонала”) добија заиста огромну помоћ од својих арапских спонзора. Према процени овог листа, само је Катар у њу инвестирао више од 3 милијарде долара.”

         На основу инфорамција агенције anna-news.info

         Николај Викторович СТАРИКОВ, писац и публициста: Говорити да Катар или Саудијска Арабија финансирају сиријску опозицију, а да Запад са том финансијском подршком нема ништа, исто је толико наивно као да кажете да Стаљин и Совјетски Савез нису помагали републиканце у Шпанији, већ да их је помагала Коминтерна. Као да је тобоже сама Коминтерна тако одлучила и сама помагала! Тако се то не ради!

         Никада није било у светској историји да самостални играч на геополитичкој карти буде неки Катар, држава чије читаво становништво може да стане на један од стадиона Египта. Зато је Катар само један шалтерчић за давање америчког, енглеског и арапског новца бандама терориста које дивљају по Сирији.

         Са Катаром је ситуација далеко компликованија, Катар није држава. То је предузеће које при том није ни аутономно. Катар је кћерка–фирма великог концерна BG Group. То јест, Катар је управљачки орган британске нафтне компаније на чијој се територији налази највећа америчка војна база.

         Одломак из чланка политиколога Тјери Мејсана

         Имајући у виду све ово, запањује спремност наших западних партнера да седну за преговарачки сто са Башаром Асадом и издају део својих савезника у Сирији, признавши да су екстремисти. Што се пажљивије анализира однос САД према екстремистичким организацијама и према њиховим злочинима, посебно почињеним за време тзв. револуција у Северној Африци, постаје све очигледније да ти злочини нису нимало збуњивали наше партнере нити их одвраћали од реализације планова према, рецимо, Либији или Египту.

         У самом Египту после „арапског пролећа„ салафити и други исламски екстремисти прогоне и Копте. Наравно, египатски исламисти, који ударају на хришћане, далеко заостају за либијским „револуционарима-ослободиоцима”, који – према расположивим подацима – Копте подвргавају суровим мучењима због одбијања да приме ислам.

         Недељник Однако, број 10, 25. март 2013.

         Александра Леонидовна ГАЛИЈА, експерт РИСИ: Нашим прекоокеанским опонентима и њиховим колегама из Брисела, веома су важне судбине косовских Албанаца, либијских исламиста, чеченских екстремиста и сиријских сунита. Њих уопште није брига за Ацганистанце, Ирачане и обичне Сиријце који су погинули од мировњачких бомби.

         Запад се не мења током векова. Када су црвени конквистадори Троцког и Свердлова истребили руску елиту, Запад је ћутао.

         Када су 1991. године почела тлачења Руса у Средњој Азији и на Кавказу, Америка и Европа то нису желеле ни да виде. А сада западне борце за људска права, који се праве да брину за судбину сиријских сунита, уопште није брига за 100.000 погинулих Либијаца због револуције коју су им подарили прекоокеански учитељи демократије и револуције у Северној Африци.

         Тренутно видимо апогеј цинизма у Сирији. Терористи из Ал Каиде и Џебхат ан-Нусра уништавају на хиљаде жена и деце. На Западу борцима за људска права и политичарима животи тих људи нису важни. Њима су далеко ближи исламски екстремисти.

         Наши прекоокеански партнери истовремено игноришу ситуацију у Бахреину, где сунтиска мањина прогони шиитску већину. Уз помоћ саудијских и катарских војних структура, које су пробритански оријентисане.

         Ни САД ни Западну Европу нимало не брине што у случају Бахреина подржавају исламисте и екстремисте и што су им савезници потпуно сумњиви режими. А Сирију Запад стално оптужује за недемократичност .

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Запад стално понавља „демократија, демократија”, као некакву своју заклетву. Ми смо у Русији одавно схватили да је то веома курентна реч. Демократијом се може назвати све.

         Кад год ти нешто одговара – то назовеш демократијом. Запад управо тако и ради.

         Одговара му режим у Саудијској Арабији – то је демократија. Одговара му режим у Катару – то је такође демократија. Не одговара му режим у Сирији – то је онда антидемократско, диктаторско уређење.

         Зато се према тим речима о демократији и о потреби успостављања демократије у Сирији треба односити иронично, чак и неозбиљно.

         „Демократија” је некакав амерички пропагандни шаблон. Сиријска влада није по вољи Американаца и Западне Европе. И  због своје самосталности поводом многих важних питања. И због сарадње са Русијом и Ираном. Зато је за њих једино битно да се та влада сруши.

         А ево: сурови и свирепи Вашингтон и Лондон, који у свом салду већ имају арапске револуције, одједном постају спремни да седну за преговарачки сто са Башаром Асадом. Чак и да забораве недавно „списак Магнитског” и нуде радикално побољшање односа са Москвом.

         Ово је потврдила посета Томаса Донилона Русији. Али, шта је натерало Запад да устукне?

         Владина армија Сирије почела је операцију против бојовника оружане опозиције, за коју експерти тврде да је без преседана и на стратешком и на тактичком плану, објавио је treueinfo.ru, позивајући се на либанску телевизију Ал Мајадин.

         Офанзива великих размера истовремено је започета на четири фронта: на Ел Кусајр (провинција Хомс), у провинцији Хама у рејону Берзе, у провинцијама Дамаск и Дераја на југу земље на граници са Јорданом. Међутим, главни фронт је ипак град Ел Кусајр. Јуче, у другој половини дана, тај бедем тзв.          „сиријске наоружане опозиције” фактички је пао.

         Информација сајта km.ru

         Како је било могуће да сиријска армија, измучена двогодишњим ратом и терором, фактички преломи ситуацију и да крене у докусуривање исламске интернационале која се ослања на подршку Запада, Израела и Саудијаца?

         Са поносом можемо да истакнемо да се то десило захваљујући Русији.

         После дужег времена, први пут смо одлучно и спокојно подржали своје савезнике.

         И на дипломатском и на војно-техничком пољу.

         Ево хронологије проласка великих десантних бродова Ратне морнарице Руске Федерације кроз црноморске мореузе:

         04. 02. 13. - „Азов” и „Саратов” из Медитерана;

         07. 02. 13. - „Александар Шабалин” и „Калињинград” из Медитерана;

         21. 02. 13. - „Александар Шабалин” и „Калињинград” у Медитеран;

         25. 03. 13. -„Александар Шабалин” и „Калињинград” из Медитерана;

         12. 04. 13. - „Александар Шабалин” и „Калињинград” у Медитеран;

         14. 04. 13.- „Азов” у Медитеран;

         20. 04. 13. -„Александар Фиљченков” у Медитеран.

         23. 04.13. - „Александар Шабалин” и „Калињинград” из Медитерана;

         30. 04. 13. - „Александар Шабалин” и „Калињинград” у Медитеран;

         05. 05. 13. - „Александар Фиљченков” из Медитерана;

         15. 05. 13 . - „Азов”, „Александар Шабалин” и „Калињинград” из Медитерана;

         19. 05. 13. - „Азов” у Медитеран.

         Преузето са сајта Сделано у нас

         Николај Викторович СТАРИКОВ, писац и публициста: Русија је била принуђена да смисли нови начин достављања терета примаоцу. Упркос прокламованој слободи трговине о којој нам стално трубе. И упркос томе што само ушли у СТО. Јер, сви војни терети који нису по вољи Американцима, Енглезима и НАТО – могу и не допловити до примаоца. Иако не постоји законски основ да буду задржани – или Турска принудно приземљи авион, мимо свих међународних правила, или се, када наш војни терет плови обичним бродом, постављају разне препреке. Све до пресретања брода и истовара терета.

         Зато је руководство Русије донело једино исправну и разумну одлуку – достављати војне терете војним бродовима. Уз пратњу још неколико војних бродова. Тако да нико више нема жељу да прегледа оно што ти бродови превозе. Шта је у утроби наших велики десантних бродова – не зна нико, осим примаоца и пошиљаоца.

         Руски велики десантни бродови испоручили су Сирији наоружање и муницију за одбијање агресије. Сиријска армија и сиријски народ нису остали сами наспрам Запада и његових штићеника из терористичких интербригада.

         Русија и Руска морнарица стале су у одбрану Сирије која је изложена међународној терористичкој агресији. Потпуно је очигледно да Сирија без Русије не би издржала.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор Руског института за стратешка истраживања: Наравно да позиција Русије помаже. Да није нашег става, САД би одавно све избомбардовале, а групе и целе јединице командоса већ би дејствовале на територији Сирије. Сигурно не самостално јер Американци нису више за то способни, или немају жељу да се у то сами упусте. А и да је имају, немају воље јер трпе пораз за поразом, неуспех за неуспехом - од Ирака до Авганистана. Нашли би они за то савезнике, као у случају Либије. Ту нема сумње.

         А став Русије подржала је и Кина у Савету безбедности небројено пута после либијског конфликта. Зато Американци тешко да могу поновити либијску ситуацију и по ко зна који пут варати светску јавност и Савет безбедности, поготово након зверског обрачуна са Гадафијем који је видео читав свет.

         Била би им потребна нова резолуција Савета безбедности која не може да прође због принципијелног става Русије и Кине. Дакле, позиција Русије, свакако помаже.

         Руска Федерација својим енергичним и активним дејствима у подршци законитој власти у Дамаску не само да за преговарачки сто доводи Вашингтон и тиме доприноси окончању конфликта у региону, него и пружа подршку стотинама хиљада људи који су постали жртве геополитичке игре Запада.

         Константинос ГАБАЕРИДИС,саветник за туризам градоначелника града Александрополиса: Сваки нормалан човек мора имати негативан однос према ономе што се тренутно догађа у Сирији. Историја, чак и најсавременија, показује да је оно што се десило у Ираку и Либији, а и ово што се сада дешава у Сирији, у суштини, стратешка игра неких западних сила. Та игра је у принципу штетна и од ње трпи народ тих земаља.

         И Грчка је осетила последице тих крвавих дејстава, јер имамо повећан број избеглица. Огроман број избеглица из Египта и Либије, а не дао Бог да их ускоро буде и из Сирије. Важно је зато што постоје земље као што је Русија које се труде да то не дозволе и супротстављају се ономе што се сада дешава у Сирији. Још се и труди да свима који тамо живе помогне.

         Присиљавајући Запад да промени став о Сирији, Русија помаже и онима који су активно учествовали у распиривању сиријског конфликта. Турски лидери, изгледа, не примећују опасност која се крије у сиријској катастрофи.

         РИСИ: Рекли сте да међу тенденцијама које су се у последње време појавиле у Турској, постоји и пантуркизм или панисламизм. У чему се те тенденције могу испољавати и који део турског друштва обухватају?

         Др Хасан ЏАНПОЛАД, саветник министра одбране Турске: Неоосманизам не треба доживљавати као тежњу да се рестаурише Османска империја. Хиљаду година у том региону постојале земље које су биле потчињене Османској империји, које су имале неке контакте са Османском империјом, пре свега трговинске, економске и културне. Савремени процеси су зато природни, а не вештачки. Као што се река враћа у своје корито.

         Западне земље се данас односе према Турској као што су се односиле и у XIX веку.

         Инсерт из филма „Адмирал Ушаков”

         - Претпоставља се, сер, да Енглеска треба да објави рат Русији!

         - Зашто Енглеска? Па зашто је далековиди Господ Бог измислио Турке? Враћајте се у Истанбул, господине амбасадоре! Турска треба да почне рат већ ове године!

         Ирина Александровна СВИСТУНОВА, виши научни сарадник РИСИ:Чињеница је да је Турска одмах након састанка премијера Ердогана и председника САД Обаме у Њујорку објавила да је завршила дијалог са Башаром Асадом и да једнострано уводи економске и политичке санкције против Дамаска. То се десило у септембру 2011. године. Била је то некако истовремена изјава и САД и Турске, па нема сумње да су у томе постојале консултације и координација у дејствима.

         Садашњи крвави револуционарни догађаји у Турској управо и јесу доказ кратковидости Анкаре. Савремене власти некада велике Порте нису добро прорачунале своје снаге и неправилно су оцениле регионалну и укупну светску ситуацију. Осим тога, изгубиле су из вида да је турско друштво умногоме постисламско и световно, да је оријентисано на Европу, иако не треба искључити ни то да је у доласку „арапског пролећа” у Турску одређену улогу одиграо и спољни фактор.

         Запад се, по свој прилици, уплашио претераног исламизма свог главног савезника у региону.

         Зашто наши прекоокеански пријатељи на отворено и одлучно противдејство Русије ипак не улазе у сукоб са нама? Зашто покушавају да седну за преговарачки сто и при том се још одричу својих за борбу најспособнијих савезника из сунитске организације Џабхат ан Нусра? Зашто не узимају у обзир интересе Израела који очајнички бомбардује Сирију и фактички кажу „стоп” Турској?

         Ово се може објаснити низом фактора, од којих је један – комплексна криза Запада.

         Криза Запада дошла је већ до најсветијег – почело је незаустављиво смањивање одбрамбених расхода у Немачкој, Енглеској, чак и у САД.

         У буџетском предлогу Барака Обаме за финансијску 2014. годину, предвиђено је да се на националну одбрану потроши 615 милијарди долара. Од те суме, само 166 милијарди се планира за куповину наоружања. Какав контраст са 2008-ом  када је за набавке наоружања било потрошено 400 милијарди долара!

         Недељник Експерт, број 19, од 19. маја 2013.

         Дакле, расходи САД на куповину наоружања смањени су више од два пута! То је практично катастрофа за амерички одбрамбени сектор. Иста онаква каква је 1991. задесила СССР!

         Русија – имајући у виду тужну судбину Вијетнама, Југославије, Авганистана, Ирака и Сирије – улаже прилична средства у развој одбране и високотехнолошке индустрије.

         Армија добија одбрамбене системе С-400. У току су завршни радови на стварању система С-500. Већ је произведена хиперзвучна противбродска ракета Х-32 домета 1000 километара, а брзина изнад 4 маха. Ради се на враћању у функцију Железничког ракетног комплекса земље. У Оружане снаге стижу и балистичке ракете Јарс-24 и Топољ-М. Ради се на пројектовању супертешке балистичке ракете „Прорив”. Приводи се крају изградња више од 5 нуклеарних подморница.

         Николај Викторович СТАРИКОВ, писац и публициста: Запад се данас налази у заиста тешкој ситуацији. Евидентно је да би желео да против Сирије изведе сличну операцију као у Либији: прво дипломатски притисак, међународне санкције, увођење зоне забране летова па инвазија западних командоса преобучених у арапске бурнусе, уз „тријумф” демократије са свим зверствима која смо видели у Либији.

         Позиција Русије је кључни моменат који све мења у правцу здравог разума. И зато поводом Сирије не може да прође сценарио са зоном забране летова и инвазијом. Јер, да би то успело – Русија и Кина би требало да од свега окрену главу. А Русија то не чини већ помаже Сирији, шаље саветнике, продаје оружје.

         Запад се налази у ћорсокаку и не зна шта да ради. Покушаји да се Асад физички ликвидира, хвала Богу, нису успели. Нису прошли ни покушаји да се корумпира сиријски командни кадар, што је иначе традиционални начин како Американци и Енглези решавају војне проблеме. Сетимо се само Ирака, где су поткупили све генерале.

         Али, ни то у Сирији не функционише, а дизати у ваздух аутомобиле на улицама, убијајући цивиле, више није могуће, јер су људи већ кивни на терористе и тзв. опозиционаре. Запад више не зна шта да ради и зато стално води неке консултације и преговоре. Ствари тако стоје да Запад није у стању да на било који начин реши сиријски проблем.

         Сопствено историјско искуство нас опомиње да су западне земље опасан и циничан противник.

         Када је Вашингтон био испред СССР у трци у наоружавању, он није водио никакве преговоре. Међутим, када је Совјетски Савез сустигао свог конкурента и почео – за време Брежњева – да га претиче, САД су одмах кренуле у преговоре о смањењу у оним областима наоружања где су почеле да заостају.

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Држећи на уму како је Вашингтон преварио СССР у доба перестројке, увукавши нас у уништење сопствене војне моћи, док је сам наставио са повећањем војних расхода, морамо бити крајње подозриви према садашњем тзв. отопљавању односа са САД и Западом.

         Председник Барак Обама предао је Владимиру Владимировичу Путину преко Томаса Донилона поруку са предлогом даљег смањења војних арсенала Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава. Све је то знак да Запад признаје нашу снагу и сопствену слабост. Знак тог истог је и одступање Запада поводом Сирије.

         Још један важан фактор одиграо је значајну улогу у слабљењу позиција Запада поводом Сирије и у свету у целини. Тај фактор је савез између Русије и Кине који се успоставља, а већ је веома уплашио Волстрит и Белу кућу.

         Прва посета новог председника Народне Републике Кине Си Ђинпинга била је Русији. Кинеске власти ово узимају за сведочанство да је Москва „кључни стратешки партнер” Пекинга. Ђинпинг је примљен уз краљевске почасти: постројена гарда, коњичка парада у Кремљу... Зато су на Западу почели озбиљно да говоре о стварању руско-кинеске алијансе.

         Недељник Однако, број 11 од 1. априла 2013. године

         У Вашингтону и у Бриселу нису без разлога заплашени. Руско-кинески савез заиста може у корену изменити геополитички однос снага у свету.

         „Дужни смо да урадимо све што је у нашој моћи да осујетимо формирање осовине Пекинг–Москва”, изјавио је републикански конгресмен Ерик Кантор.

         „Пре четрдесет година то је успело Никсону и Кисинџеру – сада је ред на нас, јер руско-кинеска алијанса не одговара интересима националне безбедности Сједињених Држава.”

         Из изјаве републиканског конгресмена Ерика Кантора

         Михаил Николајевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: У време кад све јача Русија склапа овакав савез са Пекингом, који тежи да управо са њом има пријатељске односе, Сједињене Државе не могу да се одлуче да до краја изведу сиријску операцију која би још могла и да прерасте у рат великих размера против Ирана. Стога је, по свему судећи, Вашингтон одлучио да примени свој проверени метод: да нас угуши у загрљају. Међутим, сви у изгледи да то Американцима неће успети.

         На њихов предлог да смањимо стратешке нуклеарне снаге, тактичко нуклеарно оружје и пристанемо на постављање ПРО у Европи, Вашингтон је од Русије добио коректан, дипломатичан, али недвосмислено одбијајући одговор. Није добио оно што је навикао да слуша у страшним годинама Горбачова и Јељцина. У сваком случају, није прошла лукава понуда пријатељства написана руком која још није опрана од крви Либијаца и Сиријаца.

         Секретар Савета безбедности РФ Николај Патрушев предао је председнику САД Бараку Обами личну поруку Владимира Путина. У Кремљу су оценили као незадовољавајућу идеју председника САД да се потпише компромисни споразум о транспарентности у тој сфери. Према извору Комерсанта блиског америчкој администрацији, у поруци Владимира Путина руска страна за сада није изразила спремност да прихвати предлог САД о даљем смањењу нуклеарног наоружања.

         Лист Комерсант, број 87 од 24. маја 2013.

         Обрада: www.fakti.org

 

         Превео: Горан Шимпрага

 

         Линк оригинала: http://www.youtube.com/watch?v=DRTaAQ_yLrs&feature=player_embedded